Наход Симеун

Уранио старац калуђере
На Дунаво на воду студену,
Да завати воде на Дунаву,
Да с' умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти[11] га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават' чедо на дојиље,
Већ га рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
Колик' друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик' друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик' друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик' друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,
Не боји се ђака ниједнога,
Ни својега старца игумана.
Једно јутро у свету неђељу
Изишли су ђаци намастирски,
Те с' играју игре свакојаке:
Скачу скока, мећу се камена,
Прескаче им Наход Симеуне,
Прескаче им, каменом одмеће;
Мани бјеху ђаци намастирски,
Па говоре Наход-Симеуну:
"Симеуне, један находниче!
"Ти не имаш рода ни племена,
"Ти се не знаш од рода каква си,
"Тебе ј' наш'о старац игумане
"У сандуку води под обалом."
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
Оде Симо у своју ћелију,
Па узима часно јеванђеље,
Чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
Па он пита Наход:Симеуна:
Што је тебе, Симеуне сине?
"Те ти рониш сузе од очију?
"Шта је мало у мом намастиру?"
Вели њему Наход Симеуне:
"Господине, оче игумане!
"Коре мене ђаци намастирски,
"Да се не знам од рода каква сам,
"Да си наш'о мене под обалом:
"Већ чујеш ме, оче игумане
"Ако знадеш Бога истинога,
"Дај ти мене твојега ђогата,
"Да ја идем у свијет бијели,
"Да ја тражим, од каква сам рода:
"Ал' сам каква рода хорјатскога;
"Да л' од каква рода господскога;
"Ја л' ћу скочит' у тихо Дунаво."
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му св'јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат' не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
"Живо иди, танана робињо,
"Под јунаком увати ђогата,
"Кажи њему: "Краљица те зове,
"Нешто тебе има говорити."
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
"О јуначе! зове те краљица,
"Нешто тебе има говорити."
Тад' Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад' краљица рече Симеуну:
"Скидај рухо, незнана катано!
"Ваља тебе ноћити с краљицом
"И обљубит' Будимску краљицу."
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити,
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
"Дај, краљице, часно јеванђеље."
Одговори госпођа краљица:
"Симеуне, дуго јадан био!
"У з'о час га рода потражио!
"А у гори дош'о у Будима
"И ноћио с госпођом краљицом
"И краљици обљубио лице!
"Ти си своју обљубио мајку!"[12]
Кад то зачу Наход Симеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег' излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
"Ђе си мене, Наход-Симеуне?
"Ђе си мене толико вријеме?"
Вели њему Наход-Симеуне:
"Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
"А у гори дош'о до Будима."
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
"Кад изишли кључи из Дунава,
"Симеун се грија опростио!"
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.

11) У говору би се казало: крсти га; а покрстити говори се за онога, који је какве друге вјере, н. п. Турчина или Чифутина.

12) Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било записано, чије је оно, ко је он, и чега ради иде по свијету.