Љутица Богдан и војвода Драгија

Служио је Љутица Богдане,
Служио је војводу Драгају,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива Љутицу Богдана:
"О Богдане, моја верна слуго!
"Трчи, сине, двору бијеломе,
"Донеси ми сивога сокола,
"Ђда би нам утву уватио,
"Еда би нам образ осветлао
"На језеру међу господари."
А беседи Љутица Богдане:
"О Драгија, драги господару!
"Не ће дати разумна госпођа
"Без твојега кака обележја."
Он му даде и два обележја:
Од појаса свилену мараму,
С десне руке бурму позлаћену:
"Ево, сине, и два обележја,
"Донес' брже сивога сокола."
Узе Богдан оба обележја,
Оде брже двору Драгијину,
Пак дозива љубу Драгијину:
"О госпођо, Драгијина љубо!
"Поздравље ти од твог господара,
"Господара и мога и твога,
"Да му пошљеш из потаје шарца,
"И да пошљеш сивога сокола."
А беседи љуба Драгијина:
"О Богдане, наша верна слуго!
"Ја ћу дати сивога сокола,
"Али не смем из потаје шарца."
Он извади оба обележја:
"Ево бурма за витеза шарца,
"А марама за сива сокола."
Нема куда љуба Драгијина,
Отворила деветора врата
И десету браву Дубровничку,
Из потаје коња изводила,
Оседла га и накити лепо,
Па га даде Љутици Богдану,
Даде њему коња и сокола;
Кад се Богдан на шарцу видио,
Онда рече Љутица Богдане:
"Остај с Богом, љубо Драгијина!
"Ја не дворим тебе и Драгију
"Ево има девет годиница
"И настала година десета,
"Не дворим вас, што ја блага немам,
"Већ за овог из потаје шарца."
Отиште се преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба;
А запишта љуба Драгијина,
Па потрча у господске дворе,
Те дозива девера Манојла:
"Јао мене, девере Манојло!
"Одбеже нас Љутица Богдане,
"И одведе из потаје шарца,
"И однесе сивога сокола."
Онда скочи дијете Манојло,
Па уседе на коња Шаврана,
Отиште се за њим преко поља.
Брзо Шавран достигнуо шарца;
Кад то виде Љутица Богдане,
Осврте се с десна на лијево,
Те погуби дијете Манојла,
Па освоји и коња Шаврана,
Те састави шарца и Шаврана.
Глас допаде Драгији војводи:
"Зло си сео, војвода Драгија!
"Зло си сео и вино попио
"На језеру међу господари!
"Одбеже те Љутица Богдане,
"Одведе ти шарца и Шаврана,
"Манојла ти брата погубио."
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац;
Доброј шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
На ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
Но с три копља у висине скаче,
Но с четири добре[50] у напредак;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довати Љутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Уд'ри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим: стао, те сузе пролива:
"О Богдане, моја слуго верна!
"И Богдане, моје чедо драго!
"Кад је тебе шарац омилио,
"За што ми га заискао ниси?
"Ја би ти га поклонио, сине,
"И твоју би трудбу наплатио;
"Не би тако лудо погинуо,
"Ни ја мога браца изгубио."
Па Богдана онде саранио,
Браца свога двору однесао,
Те и њега саранио лепо,
Обојици издао за душу,
Како царски ваља и требује,
Како ј' закон у вери ришћанској.

50) Добре ваља да је овдје мјесто добро, Славенски добрь.