Јован и дивски старјешина
(из Црне горе)

Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба млого закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
"О камо те, мој Јоване сине!
"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
"Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати."
А њему је мајка говорила:
"Хајд' уљези цару у сараје,
"Те изведи гојена Лабуда,
"Да бјежимо, синко, по свијету."
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
"А за Бога, моја мила мајко!
"Кад м' одвоји од оца мојега,
"Који нема до мене једнога,
"Куд ћемо се, мајко, дијевати?"
А мајка је сину говорила:
"Да бјежимо, синко, по свијету,
"А од цара и мога и твога,
"А далеко тридесет конаках,
"Ђе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети."
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос'јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога',
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
"О Јоване, хајде пред пећину,
"Те почини трудан и уморан."
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
"Хајд' овамо, Јованова мајко!
"Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
"Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
"Који згуби седамдесет дивах,
"Но кад дође Јован у пећину,
"А ти твоје дијете упитај,
"Боји ли се до Бога и кога,
"Па најприје игру заметните,
"Проклетога у руке прстена,
"Око њега те се куне криво,
"Дијете је лудо и невјешто,
"Ти ћеш њега ласно надиграти,
"Пак му свежи руке наопако,
"А ја ћу га онда погубити,
"Пак ћем' онда ми ашиковати."
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ти изгуби седамдесет дивах,
"А ти идеш, синко, планинама,
"Бојиш ли се до Бога и кога?"
Но јој Јован ријеч говорио:
"Ја се бојим Бога великога,
"Не бојим се никаква јунака,
"Доклен ми је гојени Лабуде."
Тад' Јовану бесједила мајка:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход', да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
"Ја сам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
"Молим ви се, браћо из свијета,
"Продајте ми шездесет товарах
"Све на голо вина и шенице,
"Да ја раним одагнату мајку,
"Да ви платим жутијем дукатом."
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
"А тако ти, дијете Јоване!
"Ђе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход', диве, да ми промислимо,
"Ево иде дијете Јоване,
"Како бисмо њега изгубили,
"Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
"Учини се без невоље бона;
"А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
"Па ће мајку за понуде питат':
""Би ли, мајко, каквијех понудах?" "
"Ти ћеш њему овако казати:
""Ја бих, синко, са букве јабуку
""Из велике воде Калаџијнске;" "
"У воду је несита аждаха,
"Што прождире коње и јунаке,
"И код ње су два љута арслана,
"Што изију живога јунака;
"Не би ли га прождрла аждаха,
"Ил' изјели два љути арслана."
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
"Куку мене, моја мила мајко!
"Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила.
"Ја бих, синко, са букве јабуку
"Из велике воде Калаџијнске,
"Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
"Буд сам идеш зеленом планином,
"Да т' уфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
"Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
"А за Бога, остарала мајко!
"Одријеши моје б'јеле руке,
"Јер ми, мајко, обје отпадоше."
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина;
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
"Чујеш ли ме, дивски старјешина!
"Ти дофати лудога Јована,
"Слијепа га на Лабуда бачи,
"Поведи га зеленом планином,
"Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
"Немојте ме у јаму бачиват',
Но ме бач'те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
"Бачи, диве, врага и ђавола."
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш' луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
"Ну виђите, моја браћо драга!
"Ено Лабуд лудога Јована,
"Ђе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јован погинуо;
"Хај'те, браћо, да видимо онђе."
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитама каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
"Богом брате, ћириџија Раде!
"Не водите мене по свијету,
"Но ме бач'те на пуста Лабуда,
"Зајмите ме води Калаџијнској,
"Е умријех од жеђи јуначке;
"А пођите два три у Косово,
"А у моје Богом посестриме,
"Посестриме крчмарице Јане,
"Нека дође води Калаџијнској,
"Да ме зајми у поље Косово,
"Разумна је ума и памети,
"Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила."
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
"Мили Боже, на свему ти фала,
"Који си ми био на помоћи!
"Но не фала мојој старој мајци,
"Која своје искоби дијете!"
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле,
Па се потљен грохотљиво смије
"Благо мене, мио побратиме!
"Бог зна, су ти очи пробољеле?"
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
"Куку, диве, ево Јован луди!"
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
"А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
"А Јоване, све ти просто, синко!
"Што учини од оца својега?
Ја сам река', никад доћи не ћеш "
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
"Не дај мајку, дијете Јоване!
"Изгорје ти мајку огањ живи."
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.