MIODRAG LUKIĆ
ZVIJEZDE DNA (MESO)
tema: roman;
dimenzije: 21cm;
korice: mekani povez;
strana: 153;
štampana: 2009;
izdavač: Legenda, Čačak;
ISBN: 978-86-7784-155-3


Da je nekada put do zvezda vodio preko trnja, a danas preko mesa, najbolje svedoči najnoviji roman Miodraga Lukića. No, izgleda da su se, osim puta, promenile i zvezde, jer se one do kojih se stiže preko mesa – avaj! – i ne nalaze visoko nebu već sasvim nisko, niže i od najprizemnijih želja - na dnu, na dnu dna.

Roman „Meso“ imao je svoje početke u istoimenoj pripoveci, koja se razgranala u dramski komad pod nazivom „ Zvezde dna“, da bi na kraju taj sadržaj dostigao svoj vrhunac u romanu. Iako je prošao kroz svojevrsnu evoluciju, roman je zadržao ono što je bilo zajedničko i prethodnim književnim uobličenjima, a to je – dramatičnost. Zato se i njegovi junaci najbolje prikazuju u dijalozima, koji su karakteristični za dramsku formu.

Radnja ovog romana, kao i ostalih dela Miodraga Lukića, odvija se u Švajcarskoj, a njeni akteri su ljudi koji su tamo otišli u toku rata u bivšoj SFRJ, u vreme njenog raspada, u potrazi za boljim životom ili barem za privremenim utočištem. Kamo sreće da su tamo našli bar jedno od ta dva!

No, i ta se seoba dogodila po onoj narodnoj: „Nekom rat, a nekom brat“, te je nevolja bila dobra podloga da neko na njoj zaradi, a neko propadne.

Junak „Mesa“, mladić po imenu Uroš Starčević, rastao je pored čoveka za koga je verovao da mu je otac, a koji je za sve što mu se ružno desilo u životu krivio Uroševu majku, koja ih je napustila 1999. godine, u vreme bombardovanja. Tom traumom obeleženo je i Uroševo detinjstvo i mladost.

Nemaština, život od danas do sutra, neizvesnost, patnja – to su stalni pratioci nesrećnika koji su se našli u Švajcarskoj i koje jedino snovi održavaju u životu. Zbog tih snova neki su plaćali da bi se oženili Švajcarkinjama, a onda se taj dogovor ili bračni ugovor pretvarao u trajno izrabljivanje.

Oni koji bi i uspeli nešto da uštede nailazili su na neočekivane poteškoće, jer su se u međuvremenu promenili i oni što sa istim idealima dođoše sa njima, ali se vremenom pretvoriše u pomodare i lakomislene ljude.

O tome, između ostalog govori sudbina bivšeg profesora književnosti, a sada građevinskog radnika, Jovana: „Izabranica njegovog srca, žena koja ga je dovela u Švajcarsku željela je nešto drugo, a ne muža koji po svaku cijenu hoće da zarađeni novac odnese u Srbiju sinu i roditeljima. Željela je skup automobil, izlaske i ljetovanja na egzotičnim ostrvima, kao i pojavljivanje u društvima koja vrve estradnim zvijezdama iz Srbije. Iako odavno nije bila u cvijetu mladosti, i njoj je Pink televizija određivala način oblačenja, ponašanja, a na žalost i razmišljanja.“

U centru zbivanja ovog romana jeste omladina i njeno duhovno propadanje. No, u pozadini su i sudbine zrelih ljudi koji su došli u svet kapitalizma i koje poslodavci našeg porekla, inkorporirani u švajcarski sistem, iskorišćavaju, ostavljajući ih mesecima bez zarade, ili im nude poslove dilera droge, izbacivača iz diskoteka, ucenjivača ili plaćenih ubica.Takvi poslodavci oličeni su u Aleksi Žutiću Crnom, koji rukovodi folkotekom „Neron“ i Draganu Drpalu, „ološu najgore vrste, koji zarađuje novac tako što izrabljuje svoje sunarodnike...“

O njima Lukić piše i sledeće: „Ljudi poput Drpala registruju firme sa malim kapitalom, ali nelojalnom konkurencijom i smešno niskim cijenama izvođenja radova uzimaju ispred nosa poslove velikim, ozbiljnim firmama...U svojim firmama zapošljavaju svoje sunarodnike koji iz nekog razloga ne smiju da se bune, pošto u ugovorima imaju zagarantovanu zaradu višu od trideset franaka po satu, da bi primili samo devetnaest ili dvadeset... Oni su prepisali ono što se dešava u bivšoj Jugoslaviji.“

Zato možda i nije toliko čudno što je Uroš, posle teškog detinjstva i večito istih očevih priča, jednom, kad mu je svega bilo dosta, odlučio da se zaposli kod Crnog kao diler droge, kako bi brzo zaradio novac i otputovao u Ameriku, naivno verujući bi tamo mogao postati slavan. „Već je u mislima vidio plakate sa svojim likom, kojima se najavljuje film nagrađen sa nekoliko Oskara ili barem jednim, za glavnu mupku ulogu. Bio je ubijeđen da posjeduje sve kvalitete da stigne do Holivuda i baci ga sebi pod noge. Odavno uči engleski, američki engleski, u nadi da će, kad skupi dovoljno novca, otići u Ameriku i napraviti karijeru filmskog glumca.“

Do ovakve bolesne ambicije da postanu zvezde došlo je, u glavama tih mladih ljudi, najviše „ zahvaljujući“ jednom sredstvu – televiziji. O tome najbolje govori Jovan, koji je i rezoner ovog romana:
Nažalost, u svetu u kome živimo televizija određuje šta je lepo, pa odavno više nije lepo ono što je lepo, već ono što neko tamo negde odredi i servira na tv ekranu...Ne znam kako je sa ovom švajcarskom decom, ali sam primetio da našoj deci ovde Pink formira ukus, pa kad čovek uđe u rupu poput one... - zastade na trenutak pokazavši rukom ka Neronu, i nastavi - ...suretne se sa paradom neukusa. Bio sam nekoliko puta i primetio da svi mladi šalju istovetne poruke. Dečaci svojim izgledom i ponašanjem poručuju: Čim porastem, biću kriminalac“, a devojčice: „Čim porastem, biću prostitutka“.

Kad jednom prilikom, tokom razgovora sa devojkom koja mu se dopada, Uroš upita na šta je sve spremna da bi postala slavna, uviđajući da nije svesna svoje netalentovanosti a ipak želi da postane pevačica, od nje dobija odgovor: „Da postanem zvezda, dubiću ne na glavi nego na trepavicama, ako treba...“

Pošto Uroša poznaju kao skromnog i pametnog mladića, njegovi rođaci i poznanici u prvi mah odbijaju da poveruju da je postao deo sveta kriminala: „Uroš, njegov zaštitnik iz dječjih tuča i rođak kakvog bi svako poželio da ima, hrast u čijoj je sjenci bilo moguće pronaći sigurnost, nije pokazivao do sada da je rob robe, iako je rođen i živi u potrošačkom raju. Nikada nije držao do skupocjenih odijela sa zvučnim imenom, niti maštao o automobilima, što je svojstveno mladićima njegovih godina, a odjednom se upleo u najgoru vrstu kriminala u koju najčešće upadaju oni koji ne mogu da odole željama.Kako mladići, tako i djevojke vrlo često posegnu za kriminalom ili potonu u prostituciju, ne iz očaja već zbog želje za luksuzom. Za razliku od mladih iz istočne i južne Evrope, koji za drogom i kriminalom najčešće posežu iz očaja, mladi u Švajcarskoj to čine vrlo često iz obijesti.

Mesto zločina u ovom romanu je folkoteka „Neron“, gde se okupljaju mladi Srbi, ali i drugi Balkanci. O tome pisac kaže: „Kako je ova vrsta ugostiteljskih objekata dobila na popularnosti sa opadanjem morala i kulture kod balkanskih naroda, otvarane su često u Švajcarskoj, tamo gdje živi dosta srpskih iseljenika, kao i iseljenika iz ostalih država nastalih raspadom Jugoslavije. One su najčešće zatvarane nakon godinu-dvije jer vlasnici uglavnom nisu bili ugostitelji niti su imali pojma o ugostiteljstvu, već su htjeli preko noći da zarade novac. Uz folkoteke, kao i diskoteke, svuda u svijetu nezaobilazni pratioci su droga i nasilje, iako bi se skoro svi vlasnici folkoteka zakleli da toga nema u njihovim ugostiteljskim objektima.Vlasnica Nerona, Zlata Drpalo, nije spadala u one koji se kunu da je kod njih sve čisto. Naprotiv, glasno je govorila da su njeni gosti gomila budala koji dolaze da budu ošišani do gole kože, da dolaze da bi slušali i gledali uspješne prostitutke i da se drogiraju da bi se skotovi kao što je Crni bogatili, dok se ni drogirani pretvaraju u pokretno meso.“

I tako se reč „meso“ pojavljuje svuda gde se govori o odsustvu razuma, cilja i morala. Pominje se kada oni retki ljudi, poput Jelene, Jovana, pa i Uroša, razmišljaju o značaju telesnog i materijalnog u životu ljudi, i o odsustvu duhovnog. Kad sredovečna poslovna žena, Belinda, ugleda naočitog mladog dilera, Uroša, poželeće mlado meso, piletinu, ili će bar tako to predstaviti Crni; o mesu govori Jelena, pokušavajući da Urošu skrene pažnju sa materijalnih na duhovne vrednosti, ukazujući mu indirektno da njegovi mišići nisu ključ za uspeh ili sreću; o mesu govori i vlasnica Nerona, misleći pri tom na mlade drogirane ljude, gotovo beslovesne i odlutale sa pravog puta.

Sve je u senci mesa i želje za bogatstvom i slavom, ili se bar tako čini, u prvom delu romana. U senci je i ljubav prema ljudima i ljubav prema otadžbini: „Njen odnos prema patriotizmu bio je kao i Urošev: voli se samo ono mjesto gdje je čovjeku dobro. Ništa ne treba čovjeka da vezuje za mjesto rođenja ili zemlju predaka.

Nesreća je zapravo u tome što, kad se jednom pređe granica, povratka najčešće nema. Belinda, koja sebi priznaje da ne može da živi bez luksuza, ipak se razneži u bolnici kada ugleda mladu medicinsku sestru, zagledanu u njenog povređenog ljubavnika, zahvalnog na tolikoj pažnji i brizi „Iako je negdje duboko u sebi prezirala ljude među kojima se kretala, nije mogla da se vrati u svijet običnih malih ljudi koji rade cijelu godinu da bi sebi dozvolili nekoliko sedmica odmora. Već se bila navikla da joj svaki dan bude praznik i nije mogla ni željela da to izgubi, ali se dobro sjećala vremena kad je bila mlada medicinska sestra i imala samo jedan cilj- da se uda za nekog od mladih ljekara-asistenata.“

Trijumf pozitivnih vrednosti očigledan je na kraju. Iako se čini da će Uroš otići u Ameriku sa ženom koju opijenost njegovom lepotom i mladim mesom dovodi do velike požrtvovanosti i spremnosti da mu sve svoje stavi na raspolaganje, on se osvešćuje i odlučuje za pravu ljubav, lišenu luksuza i lažnog sjaja, ljubav koja je zvezda vodilja, i koja se zove Jelena.

Tako junak ovog romana postaje junak u pravom smislu te reči, jer je pobedio obmane, lažni sjaj i liniju manjeg otpora. Odriče se Amerike i Aleksa Starskog i s ponosom misli na Uroša Starčevića.
Ne smemo se, međutim, zavaravati i reći da se to dešava tamo negde, preko „grane“ ili da se to tako ne dešava već je plod piščeve fikcije. Naprotiv! Ovakvi likovi su i u našem okruženju.

Ovaj roman sigurno će se dopasti onima koji vole dinamiku, napetost, opasnost, neizvesnost i iznenadne zaokrete, i koji maštaju o lepšem životu.

Ljudi koji odbijaju da se suoče sa vremenom u kome žive, pa i sa sobom, oni koji smatraju da ne treba reći bobu da je bob ni popu da je pop, već treba ulepšavati ili prikrivati rak-rane svog naroda ili društva u ime nekog smešnog i nepostojećeg ponosa ili novoproklamovanog morala u kome je vredno samo ono što nikada nije bilo vredno niti će to ikada biti , mogli bi ovom romanu, možda, naći zamerku. To su oni ljudi kojima je istina trn u oku i koji nisu svesni da je ono o čemu Miodrag Lukić piše u „Mesu“ - naša stvarnost, naša strašna sadašnjost i još strašnija budućnost, ukoliko je ozbiljnim hirurškim zahvatom ne odstranimo.

Srećom, ovo delo jasno ukazuje na puteve izbavljenja. Treba samo krenuti.

Trnje je pred vama, pa izvolite! Volja vam zvezde, volja vam dno!

Violeta Milićević