Никакве дистанце нису толико страшне, колико временске. Окренут си ка свету и већ осећаш да си прошао поред њега. Све је то било део мог посматрања, несхватања и схватања. Моје добре и лоше процене. У реч се стопила свака моја суза, осмех, уздах, свака кап узбуркане крви моје. Стопила се…и ко зна, можда постала вежност. Ана (Миленко) Продановић Рођена је 2. 9. 1982. у Скопљу, Република Македонија. Основну школу започела у Скопљу, а завршила у Приштини, средњу у Београду. Данас завршава књижевност. У току студија била је активни члан литерарних секција, као и учесник на разним културним манифестацијама. Прва збирка песама пред објвљивање остала је у издавачкој кући „Григорије Божовић“ у Приштини, где је нестала током рата. Потом 2002. године издаје збирку песама Изгубљени. Неке од песама објављивала је за новине. Добитник је признања за књижевну наду „Крлежа“, од Свесловенског књижевног друштва за 2006. годину. Повремено за потребе појединих часописа бави се лектуром, до сада има објављену једну рецензију. Упоредо са збирком песама Мелодија излази и зирка песама Временска дистанца. У припреми је збирка есеја.

Орден Захваљујем се на саслушању, онога што можда није било истинито, али што је до краја пажљиво протумачено. Не могу сад размишљати о истинитости, али о јачини речи са сигурношћу тврдим, да у пореклу поседују емоцију, да су јасно извучене из моје јаве. Не поседују морал, јер све је некако сумњивог значаја и корена. Битни су детаљи зар не? Крупне ствари ће већ време сахранити. Чекам тужбу на рачун истине, то је уобичајени ритуал садашњице, култно место, где умиру жртве.

Бес
Надиреш помахнитало из затвореног гротла,
као звер бежиш из узаврелог котла,
одушка тражиш за промашени корак,
на уснама остављаш само укус горак.

Слаби пред тобом поклекну за час,
у царству разврата проналазе спас,
урезан остављаш на капији жиг,
уништаваш све за само један миг.

Остављаш пустош и згариште за собом
и анђела ти ћеш да учиниш робом,
мржња је твој једини покров,
не дајеш лек већ точиш отров.

Загрљај његов и савест помрачи,
док презир као рухо на себе облачи
и свуда стиже брзо као олуја,
кроз свачији живот понекад прохуја.

Корени
Тражим те земљо клета,
у недрима анђела што оста света,
вољом богова гажена и кројена,
у души невиног чежњом спојена.

На погурени лик, што на троношцу седи,
сећање моје понекад избледи,
у пожутелој књизи, ситних редака,
лутају сени мојих предака.

Шарена поља аветињски празна,
недовршена прича лебди као казна,
гробна тишина без људскога гласа,
на дну реке лежи сламка спаса.

Развалине сиве, порушеног дома,
на прагу вечности до потпуног слома,
у шипрагу извор с ког нико не пије,
ни храпаве руке лице да умије.

Обрасли пути трњем и коровом,
јецај ветра лута шумом боровом,
свуда пустош и звериња рика
и сенке прошлости изгубљеног лика.