


Leila Samarrai Mehdi
MRAK ĆE RAZUMETI
pesme; prvo izdanje; tiraž: 300; štampana: 2008.
Izdavač: Studentski kulturni centar, Kragujevac
Za zdavača: Gordana Petković Lazić
Likovno-grafičko oblikovanje: Vladimir Ranković
Urednik: Aleksandar B. Laković
Tehnički urednik: Ivan Arsenijević
Uređivački odbor: Mirko Demić, Zvezdana Knežević i Bratislav Milanović
Štampa: Grafički atelje "Skver", Kragujevac





PESME

Vašoj milosti * U hlad ruža htela sam da se sklonim Ali zaspah u knjizi Otvorenoj na pesmi o (m)učitelju Pesnici davnašnji Pod senkama i zemljom Računaju li na serafime Na tamninu, na prozorska okna Na odškrinuta vrata i tajnu života Na grane čempresa koje tišinom mame I dugo severno jutro pod harfama Na izmaku vidokruga Neka nam ćutnja iščupa istinu Od kamena spevanu Upućeno čitaocima 1 Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju Ka mudrosti zvanoj Jerusalim Ubijate čoveka što daljinu osluškuje Je li tamo zbilja "Ecce Homo" Viša hijerarhija Španije Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja Bolno nikad, ne priznajući bol Ptica sam Ptica sa željom da umre u Španiji Napisaću u izveštaju U mekim plodovima krije se Namučena Hulija Burgos Onostrano sećanje otkucava šest časova 2 Taština na lisičjem tragu Gle, čuda! Čas naizgled jednoličan Pogodan za izokrenut tren ili večnost Mučenica i njena kćer što peru noge Ukrašene ekserom umesto sandalama Ćutke razgovaraju Samo ne zamor iznutra Obale i strugotine maštaju Kćeri želiš da ti se omakne prah I uznemiriš teret, nebiće i vitice Zamišljena preko puta kamenja odolevaš Crnja od noći Strah te da neće više biti kičmenjaka Treći je čas u noći Posle 3 Ne shvataš-prosuta krv zvoni Od otkrića pogrešno strepiš U agoniji sebe same Dok vapimo na grčkim terasama Kćeri Mirne su reke čujne u naporu I to zajedno U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji I obožavaoci hronometra I neostvarivi cvat leta Goluba na vatru kćeri moja Naješćemo se I skakavce kćeri moja Pre nego nas napuste kroz prozore Predosećam da nepouzdani čovek Stišava dah i kreće putem Lepote, Zapovesti I Ratova Znakovi pored puta jedino ti preostaju 4 Tako mi govoraše mati Ne trazi više zemlju Zaboravljena među drvećem Ispod kojeg si rođena U izabranoj noći Kada su skakavci odleteli sa terasa U gomilu glasova punih mržnje Ka meni upućenih Majko tiha U meni ni glas da zapucketa Otkud sam mogla znati Za drugu sranu karata Dolaze li već da me povedu Ukorenjeni u poslednjem jutru metka Ustajem bosa More se uplašilo Ko zemlja od groma Trnov venac više niko ne pominje 5 Iako svaka rana ne krvari Ipak Svake večeri umire po jedan čovek Zašto 6 Nastaće polutama i osama Služiću sama u sebi, iako nisam svoja Pred ranjenim kolenima sve se otvara Cvetovi i misli, priče o pravdi Lobanje razuzdane i doba bez predaha Znam kazniće me Bog Ali u grču strasti Neće me slomiti odsutni Igrasmo celoga dana Samoća ponovo dolinama Grlena iznad kladenca I ljudima greh Uplašim se da budem 7 Sen bi tvoja bila I nevestinski veo I vrisak prvi Zločin iz strasti I krv vremena i nevremena Bolje da se uplašimo Tajna paprati i beše i ne beše I strah Odnekud samoća izgreva neokrznuta Zatvorena u zvezde u sebi Očima volim i dalje Bez ljubavi mrak će me razneti 8 U postelji se ne uzdam u zapovesti Ruže već bremenite vetrom Koliko časovnika pitaš Dok kasni jutro načičkano večnošću Jutro bunilo Proriču kraj sveta Kroz zvezdane kapije Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći Želeće zatvoriti i njih i put Pesme će oglasiti mrtve Mrtvi i živi krenuće lažnim ustima Bez ijednog čula Moj Bog spava mrmljajući molitve Posle čega nasleđujem tugu, vetar, planine i ptice Ipak ruke i stabla odolevaju Nije me strah od metka I konjanika apokalipse Već od tebe Voljeni moj Oče 9 Biće vremena da ti kažem Hoće li se i sutra okretati reči I suština bivati konac Vrebaju me povijeni svećnjaci Između čežnje i straha Između strasti i postojanosti Uvek su prisutni dok spavaš nemirno Tamo gde počeci končaju I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena I njen sadržaj oglodan u vetrometinama Gde se kraj i početak sastaju Svakog punog meseca 10 Još jedan san Vrisak troje dece među lišćem Blizu vodopada i provalije Ruže im preblizu Da li da ih sledim ili previdim Odluke čudne A deca čuda bez samouzdanja Treba na vreme poznati zemlju i sazvežđa Da poslednje otkriće Pusto vreme ne bude I razapet odjek koraka u osami 11 Biće vremena da ti kažem sve Strepimo, ne živimo Igramo po prostirkama od paprati U ritmu izvesno mrtvih Čuvaj se suze ludaka i mostova bez ograda Žrtava i samoće molitve Tapšanja po ramenu I praznine u kojoj umiru savetnici Čuvaj se Ne budi opet pronađena Strepimo U međuvremenu ne živimo 12 Između proleća i zime Belog i crnog Srca i krčme sve nižeg vinostaja Između prerušenog i slomljenog Nestvarnog i tornjeva izvrnutih očiju Između svemira i "da li smem" Gradske lude i "isplatilo se" Između "donekle" i postojanja Smirili su me plač i post Klanjam ti se Pomoć ti istem Gospo tišine, vatre i iskušenja 13 Idi u mirnu jesen Nemoj vedrino pozna u groznicu Kraljice kikota neodlučna ćeš reći: Kad u Singidunum dođoh tražeći tuđi svet Ne videh zamišljeno Već svežu kap krvi niz nogu I nedresiranu reč bez volje da se izrekne Šumski slavuju Ako možeđ u ponoć da zapevaš Ovde ću te čuti Između nočne radosti i zore 14 Kako brzo prolazi sen, reče Marko Aurelije Duša je prolazna, zar ne, ponada se Udružen sa demonima po treći put Krivica mu prišt, čovek žrtva, a život podvrsta čira Nezadovoljstvo je ono savršeno Od pamtiveka ne možeš izgubiti ono što nisi imao Razmisli Odvojiš li se jednom Saznaš li za pravdu bola nasleđenu Mogu li otrov i požar biti korisni Nisi li postao previše popustljiv Marko Aurelije Pred deobama i žudnjama Namerno izazvanim Neka te ne muči više juče Sve zavisi od Bogova Danas su stvari potpuno otvorene Dok ih krvožedni vetar ne obori I odnese u sutra koje neće biti Zato Marko Aurelije kad god se pogledaš Seti se da li je oblik prepreka suštini I odgovori ko je veći lažov San ili sen u ogledalu 15 Kada će početi ništavilo Kada ćemo čuti odjeke jutra Lišenog brzine, ljubavi i mudrosti Doći će čas Biti istovremen Biti tišina i bljesak Biti sudar i stvaranje Da bi kroz trenutak ničega Došao na ovaj svet Od tada se širi kroz ukus ničega Kao talasi vode 16 Zagrni usne i odvike Udahni miris vetra i promena Odskrini kovčežić Pusti nek izlete sve stvari I mirne noći i uspavanke Odrekni ih se Dolaze pometnje i druge noći Poželiš li sapate i guste zaklone Čuvaj se San je čuveni sejač U doba novih iluzija Koje device pretvaraju u život 17 Zašto nema granica Između laži i života Pred devičanskim kolenima Rodila sam se u igri svetla i senki vodopada I čekala da zagrizem plodove Kroz jedan svet ili vek A oni gorki iznutra Vraćam se mirisu doma Ostrvu što pliva u noći i vodi 18 Groznica nema kraja Pesma ostala bez zvuka i vatre Magle ne haju da budu opevane Pa nema razlike između vode i blata Devojka uplakana bez uporišta Dok zid zavičaju dogoreva U podsvesnom dijalogu Niko nije budan 19 Ja uporno napasam reči Dan i noć Prvo ih tražim Prepoznajem čak i u gušterima Koji nesreću najavljuju A Vi bi vreme i puteve, iako isprazne I plave krugove iznad izvorišta brzih reka Vi mesečeva deca Ja usamljena stabljika Vi upamćene boje Vi pesnici, a ja nisam još Ja Pan zaljubljiv Koji ne zna kako se na Vašem jeziku kaže pustoš Obeležena da pevam žudim Istoku Gde bih mogla da se spalim I u zvezdu konačno pretvorim Kao Kecalkoatl *Kecalkoatl-mitsko bice Tolteka, prvobitno vladar i prvosvestenik a potom i vrhovno božanstvo. Po predanju sam je sebe spalio i pretvorio se u zvezdu (Kad bih samo mogla da se zanjišem Na trenutak Ni muzika nije potrebna) 20 Kako su radosni odjeci ravnica u susretu s vodom Krošnje se zavrtele Ispod njih sćućureni reka i ja Ne za dugo Muzika straha i pukotina groma Dižu vode protiv nas Koje do tad nismo poznavali Ni moje Juče i Danas Zatočena sam Da ne bih otišla u mesto gde se prelivaju vode Čineći naše doredište O zakonu spojenih sudova Svejedno mi je Samarićanin je umro Otići ću u pustinju Napraviću masku sebi i prizivaću kiše Vidi li nas Veliko oko 21 Ne zaboravi Voda je talas do praznine Voda je pad kroz metafore Koja moli ogledalo Da se vrati Na manjkava mesta pesme Samo da mi san Ne dovede do dna	22 Nikada neću reći Na šta vonja mesečar Sposoban da bude budan Nikada neću zaspati Bojim se misli Šta čekaju oni Koji se sećaju mojih reči One su kamen koji se kruni 23 Zaškiljim kroz videlo resetki Nadiru Šumovi detinjstva Simboli intime I snovi Jedan po jedan Jedan po jedan I nasta vreme Vreme sa druge strane zida I života iza nas 24 Volim ponoći bez umora I ljubav bez razmišljanja Proždirane usne Između pospanog drveća i zore Dete sam na plećima oblaka Neću da zvuk ode predaleko Ni svetionik da se izgubi u mraku Ni čuvare sto bdiju nad mojim tajnama (Ni slavoluke od blata) želim košulju od srebra Da pokrijem tuđe poglede Želim samo tvoje oči između zidova Dosta mi je zbunjenih i zavijanja u noći I onih što me traže i zaspe pre nego me nađu 25 Noć i otvorena vrata Sablast mi glavu obuzima Vidim ti oči Sudnji čas - tačno izmeren tren sagoreva Vidim ti oči Ne pripadaju meni Bacih svoju dušu To su dužice povetarca - viču mračna ogledala Istrošeni glasovi iz krvi izrastaju Puzeći obaraju stabla Ti se vraćaš Grubo vlažeći svetinju mojih usana Ja Nema i ukočena na pragu Izgrizena prvim bolom Bljujem zmijski otrov To su možda tvoja tišina mržnje i moj zaborav A zapravo Ni ti, ni ja, ni pričešće Ni mornari Ostavljeni na izgubljenoj obali sablasti Ni plač brdova u noći Ili je to pesma nasilne ljubavi Ona nikad ne ostaje bez glasa I kad se ne čuje Sume spavaju Ne znajući Za preplašenu travu I njihov uzdah Naročito U doba vetra I biljnih padavina 27 Tišina kamenih spavača I prevarene publije Ćutim pred nemuštim zvucima Groznicu slutim Čuvam te tišine I gradskih uhoda u cvatu Iako sam očevici razdvajaju Nestanak boja Dan pretvara u noć I obijenu hrid U deveti čas 28 Nalikani leševi se raspliću Nikako da ih potopim sve Kao ni istorija crne marame Spremne na pomeranje vremena i vazduha Tokom ove Hiljadu devetsto devedeset devete Teško je stišati plač iznad posmrtnih izveštaja Šume i trava i dalje niču iz nekada živih Jer su najpouzdaniji Sa nebesima pregovaraju Oni što su neposredno došli iz zelenog pamćenja I grobova pre zaborava Motre nas živi i mrtvi Da mrtvi nisu živi Ostali bismo svi bez jezika i plamena Zar oni nisu i Vaši dvojnici Da živi ne potiču od slabosti možda Kada se u odsustvu Predaju jedan drugome 29 Jeza mrtvih ptica U ambijentu zasede Poj krvotoka je Postoji Misao malo glasnija Kao što se daljine Tišinom umivaju Otplovite oči Atilinim zlovirima Iskopajte ptice Koje su sebi dovoljne Ubeđene Da najlepši glasovi Dopiru Iz mrtvih redova u zemlji Trebaju nam Na početku i kraju ljubavi Uvek ih tada dozivamo 30 Kalderon reče: život je san Varljivi pratilac između dva buđenja Ni život ni smrt Ni nešto treće Ni život posle smrti Ni smrt pre života I zamire među kazaljkama Pre nego zanoći u našim telima Sigismund uzalud okovan nepouzdanim zvezdama Objavljuje veliku varku I krugove nemuštih snova Posle hiljadu i dvesta noći Vidim u vrtovima vire moje kosti Kad bi beskraj zavladao pre jutra Mozda bi iscelio usamljenost 31 Dva zagrljena oblaka A možda i dve ptice Ili poznata marama u čvoru Ili san između dva oblika Uzalud se krv osamila I tišina sa senkom Pršte kalemovi i bezbožni udarci Koje ne razumem Kao ni odsutni zvuk koji sledim Dok se oblaci ne pomeraju 32 Senke uzmiču I serafimi se izgubili U sebi grizu sve strane sveta Kuda ću ako me mračni san savlada I vampir Sablast tvog života još nije iščezla Poput koplja zabodenog U oči idolopoklonika 33 Niz proplanak klizi mesec Ali raskršće je još uvek u sumraku Iz kojeg koščate ruke i bajalice Tvoju bi nagost u grču Uzdah pod plaštom ljubomore Oslušni Ne čekaj Sunce bez senke Ono ne razlikuje bludnicu Od davljenice na obali Nek poljubac pesništva Bedro ti prepusti mojim usnama Nek krik ućutka sve Osim nežnosti kiše tek pripremljene Nije mi žao Što će rečni pesak prekriti svaki stih 34 Lirika pripada svima Ni bekstvom ne možeš izbeći njenu težinu Zato nikud ne žuri Ne napipavaj prstima trbuh mraka Neko će umreti u prvom sumraku A ja ću pisati o kometama Zakidati na hlebu u tvojim rukama I pripremati uzoranu zemlju Da se mrtvaci rumenih usana nadišu Mirno spavaj Krivotvoriću sve što treba Pobiću kokoši ako ih ruže ne zaustave Ti pronađi one koji su nas optužili 35 Zaustavljen strahom od čekanja Ne izrastaš Ni u snohvaticu Kad plamen plamenom prećutiš Iza tebe praznina i vetar Postaju spojenost irealnih čvorova 36 Stakla ulepšavaju život i ljubav Nek samo pokušaju da razbiju sočiva naših kuća I saksije što kipte cvećem greha Vi što se smejete pokazujući crne zube Zalud Vam pohlepa i strava Ako Vam lik zanoći u rasparčanom ogledalu Svejedno Ja odoh na sever čija je odsutnost mislena U tišinu i stud Gde jedino drveća podsećaju na ljude 37 Slepilo-usud prokletnika Ćutanje-navika ubice A san-java smrtnika Mogla su to biti tri čoveka Spojena očima Iako je jedan od njih slepac Sresti čoveka sa svim čulima je retkost Jer put nije označen Još Ako ne vidiš Ili ne sanjaš Ili ne umeš da ćutiš 38 Verujem u božanstvo smrti I u istinu demona Jer u njima lepota zaglušuje Priroda je u stanju da ubije Bez razmišljanja Da bi razdvojila iste senke Oči moje Svejedno mi je kada ću umreti Vaša me varka ne moze utešiti više Priroda ume da kazni radoznale Nezavisno od greha Samo da se iluzija i istina ne susretnu 39 Noćas purpurno naličje oblaka Probudilo poslušne mrtvace Koji podigli glave Oslonjene na koščate šake Ne znaju jesu li zivi ili mrtvi Prvog su dana čuli trube I zaspali ispod zastava i oblaka Pod kojima su Umesto pod zvezdama prodisali Drugog dana objavljeni tišina i cveće Ne verujući da postoje U međuvremenu nebo je uranjalo u sumrak A trećeg dana Mrtvaci su slavili budnost mimohodnika 40 Dolina stihova još uvek mami Kćeri svetlosti u luninim haljinama Jedna drugoj sestre Po zemlji bešumno se dozivaju I mene u kolo pozivaju Prihvatam ruku jedne od njih Nezgrapna Saplićem se Uzalud Usiljeni koraci ne udaljavaju Od ponora i uporišnih tačaka 41 Nestali-sveprisutni Plač im nalik na nokturna Dok ruza zivota zaleđena u istini ogledala Nespokojna Na zaravnima povrh čarolija Kaplje po mahovini I razvalinama sveta 42 Devet časova spava I devet kazaljki sveta Usta blagosti odbegoše Kao cvetovi narandži Kad dođu da ih seku Iako nenajavljeni Sem vremena, sve je u znaku prolaza I drvo maslina Što izdiše pod insektima Ipak Za svakog postoji odgovor Prezir, ljubav Ograničena svetlost I nasukani brodovi 43 Je li istina neverni Tomo Da rekoše mu: Za svoju stvar Iz tvojih usta izbori pravo Dok ti umire dan A on Osuđen na okolnosti u poletu Pretvara se u svakog ko ga podržava Daleko od puteva koji glođu nevernike A on Na prvu reč ne zbori, ni na drugu ne uzvraća Tek na treću smerno i obazrivo A on Zna da je ovaj život za mrtve A ne za žive Ni zid ne huli A on Moli za providnu nevinost sa očima od melema I za podvige očajnika A on Ne mari ni da ga među ljude vrate U molitvi učeći Ipak jedno ti ne verujem Ne verujem ti sveti Tomo Da nije dovoljna uteha Izmišljena u obliku žene.