ALEKSANDAR MIJATOVIĆ
„RAZMIŠLJAJ MUZIKOM“

dimenzije: 2
0 cm; strana: 440; štampana: 2009; slog i prelom: Đorđe Slavić; tiraž: 1000; štampa i povez: Grafički studio "MRAK", Beograd.

 

O autoru
Pisac ove knjige rođen je 1956. godine u vojvođanskoj varoši zvanoj Vrbas. Ne želeći da ulazi u razloge svog rođenja, zaključio je da život i nije tako loša pojava, kao što to neki koji ga se boje hoće da predstave. Nije bio u prilici da bira ni roditelje, ni vreme, ni mesto rođenja, ali se posle više od pola veka bitisanja na ovom svetu uverio da mu u stvari ništa od toga ne smeta. Rođen u astrološkom znaku vage, samo dva meseca pre rođenja očekivanog od svojih roditelja, zaključio je vremenom da ne bi bio ni loš strelac.
U životu je voleo stalno da se dokazuje i to mu nije nimalo teško padalo. Kasnije je shvatio da je to njegova omiljena sportska disciplina.
Živi po kalupu: juče je prošlost – sutra budućnost. Danas za danas.
Nije ni primirisao blizu visokih svetskih prestižnih škola, jer je smatrao da su mu roditelji omogućili dovoljno osnovnog vaspitanja. Škola bi ga sputavala da ispolji svoju prirodu, ali su zato ulica i kafana bili najpošteniji kantar u meri kojom se život vaga.
Prijatelje lako stiče, osvaja ih, ali se brzo razočara i kao izuvenu čarapu odbacuje od sebe. Od drugoga ne traži mnogo, sam previše daje i to mu je najveća mana.
Govori da je dovoljno imati poznanika toliko koliko ima dana u godini. ako svakome može posvetiti „njegov“ dan u godini. Prave prijatelje, koji bi prihvatili da sakriju leš u svojoj kući, nije potrebno, niti možeš imati više od prstiju jedne ruke. I ako si invalid nećeš mnogo izgubiti.
Voleo je i bio voljen. Prvo kao dete, kasnije kao muž, posle kao otac a nada se da će ga i unuci voleti.
Žene su njegova omiljena opsesija, ali ne želi o njima da piše u ovom ratkom predstavljanju, a čitaocima se izvinjava što o njima neće imati prilike da čitaju. Zato što je ovo njegova prva i poslednja knjiga. Zvuči malo čudno, ali sasvim obično i uobičajeno za njega.
Dokazao je da može da napiše roman, da ima više žena, dovoljno dece, da zna da voli i ume to da radi. Uvek pored sebe ima nekoga koga voli. Bez ljubavi ovaploćene u telu koje živi pored njega ne može da zamisli život.
Začudili ste se. Pa zašto? Ima li šta lepše od davanja ljubavi?
Mnoge je voleo i mnoge su ga volele, ali su samo neke od njih imali tu sreću da ga upoznaju sa svim njegovim manama i vrlinama. One koje je ostavljao pamte samo mane, a ona s kojom sada živi umećem, ali s ljubavlju pokušava da izvuče i neku vrlinu.
Ipak je to pomalo čudan čovek. Poslednjih desetak godina živi na moru zato što tako hoće i voli more. Tu će i ostati do kraja života, jer ne vidi smisao življenja na drugom mestu. Nemojte pokušavati da ga ubedite u suprotno. Izgubićete vreme.
Nekome se čini da je pronašao sebe. Ali ne. On je u večitoj potrazi za samim sobom i to stalno istraživanje i traženje novih početaka ga čini besmrtnim.
Nikada nije želeo da liči na nekoga i nije voleo ružne i nespretne imitacije oput klonova. Gradio se, sazrevao, onako kako je hteo. Nesputan, oslobođen stega i uvek pored nekoga koga voli.
Dok piše ove rečenice, nagovaraju ga da ne čini gluposti i da se posveti pisanju. Ne vredi. Tvrdoglavo je odlučio da ovu knjigu posveti svim čitaocima, koje bi voleo lično da upozna. Već stereotipne posvete knjiga dragim osobama, ženi, deci, roditeljima, užasavaju ga.
Svojim najbližima posvećuje sebe, a ovu knjigu svim onima koji vole da čitaju. Ako ga oni ubede da sedne ponovo za pisaću mašinu, razmisliće, iskreno, duboko, jer je u životu naučio samo da daje.


RECENZIJA:
Nestvarno uzbudljiv roman, snažnog emotivnog naboja.
Dinamička radnja, protkana začuđujim zapletima, spakovan u toplu, pitku priču. Roman pisan izbalansiranom dozom patetike. Razotkrićete kako se čudnim spletom okolnosti i slučajnosti može stići do cilja, ma koliko vam se učinilo nedostižnom.
Pisac vas zavodljivo sa umišljajem uvlači u lavirint priče, ne ostavljajući vam ni trunku mogućnosti da prekinete čitanje pre posl4dnje stranice.
Knjiga koja se čita u dahu i ne ostavlja vas ravnodušnim.
Dugo sam tragao za idejom svog prvog scenarija. Priznajem da sam dosta cepidlačio, postavljajući sebi visoke kriterijume. Gomilu tekstova odbacio sam već na početku čitanja. Neočekivano, na preporuku prijatelja pročitao sam knjigu u rukopisu. Tekst mi se neopaženo uvlačio pod kožu i osetio sam senzibilitet toliko neophodan da prepoznam priču koja me je kupila. Roman kao da je pisan za ekranizaciju. Ućivajte u knjizi, a nadam se da ćemo zajedno u filnu.

Anatolij Dirjugin
(ruski scenarista)