HIMNA GRADA GDE CARUJE TAMA

1. želim zagrljaj i ljutnju - mali komad svile
da li je sve to mnogo
vratite mi oktobarsku kišu
vratite mi oktobarsku kišu
i izgubljenu pesmu
ona je nestala u osmehu tvome
hoću da nas jesen odnese daleko
ali sad je kasno.
nikada neću saznati...
oktobar me je odveo na planine sivila

2. u gomili leda u gomili snega ležao sam,
zašto su mi ove ulice u dubini uma
hoću da nebo eksplodira, da trčim po dugi,
želim da odem daleko odavde
neću da se okrenem,
nema ništa iza me samo vatra i bol
u gomili cveća na planini ljubavi
čekam dragu osobu
vrati se vilo moja...

3. pitam se gde je kraj lavirinta
a gde je druga stvarnost... zamisli najlepšu pticu
ona je jedna pesma
a njena lepota je u tome što je to pesma samo tebi
evo ti moja mašta... najlepši oblak, zaroni u nju
u moje srce, ti si plavo nebo
u san, grad gori, zagrli me ljubavi
hoću da kao feniks poletim daj mi krila
da li znaš moje suze dok neko krade moje snove
hocu tvoju sreću - zbogom cvetu jer oluja kida sve...

4. bože daj mi snage
hodao sam ivicama reke
talasi su rasli... ja shvatih
zaslužio si mulj, tvoji kvartovi, ulice, sve...
želim da dođu novi ljudi posle potopa
i oboje sve u žuto, crveno,
u lepo plavo, svemir

5. pogledala si me i video sam suze u očima tvojim
ja neću otići i ostaviti tvoju nevolju
ima puno toga lepog u tebi
tvoja sveska pesama i crna kosa
uneću mir i svetost u tvoj život...
mala čudna crna devojko,
pa makar i ja potonuo duboko u haos...
odvedi me u grad gde sve počinje i prestaje,
bez zla ljudskoga...

6. bože ranili su me, krvarim... zašto?
ne shvataju grešnici da prave vrtlog koji guta sve,
vaši mali životi su pakosni
čuju se zvona crkvena
i ruše tišinu zlobnoga grada na ivici ravnice
sprema se oluja, gadna, strašna...
sve će otići u nepovrat...
nije mi žao jer ovde nema topline,
uđoh u čudnu građevinu
poljubio sam ikonu
i čudna se toplina razlila mojim telom
rasuo bih toplinu na četiri strane sveta,
da reka dobije zdravu boju
ti imaš najlepše ime na svetu
i dopusti mi da ga nacrtam na zidu...
veliko srce, neka se hijene smeju, puno ih je
velika oluja... sve tvoje i moje, pisano i nepisano,
odneće daleko
ostaje jesen i lišće... zašto se podsmevate pacovi????
da li to znači da sam gnjida... najgori, a gde ste vi,
gde su vam dela,
gde su vaše slike i knjige i dela
a nemate ljubavi ni srama
vi ste samo pesak vremena
ništa i niko, ostaje jedno veliko nigde!

7. hodam satima, put je dug, kao da si nestala...
a možda i nisi postojala, možda sam te izmislio
možda si ti moj san ili senka
uzmi rakiju, ona čisti i opušta telo tvoje
znaj, ako se zaletiš na njih imaćeš slavu i osvetu
oni su divlji psi i njuše nesreću
svi svi svi
primitivni južnoevropski plitki divljaci, vaša krv je zla
borim se protiv vekova tmine
shvatite da ste deo tla i da se sve vrti u krug,
prezirem vas i laži koje nose sve sa sobom
zar da pobegnem negde, u bolje meni nepoznato
neću da budem deo nečega prljavoga
izašla si u svojoj najlepšoj haljini
svi su ti rekli: "on je bitanga i otpadnik",
svi su te napali draga moja...
možda to nisam, možda sam čist kao nebeska svetlost
imam viteško srce u grudima
ja bih umro za tebe
NISU MI TE DALI...
gospodari sa malim srcima
i isprazni kradljivci tuđe sreće...

8. uvek postoji izlaz
daj mi svoju ruku
ima puno ljubavi u tvojim divljim svetovima
livada je puna cveća, tu sam sa vinom i to najboljim
u tišini i prirodi shvatam šta je to sjaj
pretvoriću se u orla
da poletim
fabrike, šalteri, škole...
daleko, daleko, daleko...

tišina... tišina... tišina...