Nenad Stakić
LJUTE RAKIJAŠKE PESME
poezija, elektronska knjiga; strana: 37; izdato u februaru 2007; online: avgust 2007.
Izdavač: Art Projekt, Zrenjanin
Naslovna strana
: Danica Bićanić

Ilustracije
: Dimitrije Ćurčić
Recenzent: Nebojša Lakić
Kontakt sa autorom
: NSTAKIC@NSPOINT.NET

Recenzija i biografija:
Nenad Stakić rođen je 5. novembra 1979. godine u Novom Sadu. Pisanjem se bavi od jedanaeste godine, a ovom knjigom debitovao je na srpskom pesničkom nebu.
Život bez ljubavi, to je život ukletih pesnika. Iako u naslovu zbirke pesama autor obećava ljutinu i alkohol - toga nema. Bar ne u smislu u kojem bi se očekivalo nakon što se naslov površinski osmotri. Pred čitaocem se, u stvari, otkriva nežna pesnička duša, razočaranog zaljubljenog čoveka kojem nedostaje ljubav i toplina zagrljaja.
Ambijent: Novi Sad, grad betona, grad bez ljubavi, nevidljiva zmija, grad ukletih. U kojem živi gomila tmurnih ljudi. Jedino što vredi u tom gradu, što odudara, je Ona, princeza sa srcem u očima koja mu daje snagu i inspiraciju. U trenucima imaginacije pesnik zapaža prirodu oko sebe: proleće, jesen, reku, ali pesimizam i nezadovoljstvo, dosada i beznađe, dovode ga do spoznaje da je uklet kurvin sin, da je sve prokleto, uvek isto, i da nade za njega nema.
Ljubav i suze su lajtmotiv ovih neobičnih, kratkih pesničkih prikaza koji govore o večitoj težnji čovekovoj za ljubavlju i toplinom. Svet oko sebe pesnik doživljava kao neprijateljsku sredinu u kojoj žive neshvaćeni pesnici, boemi i male blesave slikarke, kao na pustom ostrvu gde jedino ljubav daje smisao u svetu beznađa i bezizlaza.
Knjigu "Ljute rakijaške pesme" je po nekim podacima do sada pročitalo više od 10.000 ljudi, prva varijanta bila je u elektronskom obliku, dok je danas možete naručiti na adresi www.art-natron.com.
Nebojša Lakić

PESME
 

LIŠĆE PREKO MOGA TELA

Sedeo sam na klupi i gledao grad
sa ove klupe videh ga celog
betonsko grotlo puno greha
a bio sam pobegao
na zapadnu zemlju blisku a tako daleku
u sneg i led da slušam
kako vukovi ponosno zavijaju u tmini noći

Sneg mi je bio do kolena a misli u mome gradu
a ti... princezo moja... u snegu i ledu
shvatio sam da me samo jedna stvar vezuje za grad...
ti tvoji divni veliki obrazi i velike oči

A sada hodam parkom sam i poražen
hoću da legnem u ovo lišće
da me park proguta

Nema meni više ljubavi
neko je uzeo i odneo daleko

Tvoje divne sandale i mali kaputić
jednu divnu noć
kada smo nazdravili sa dve čase
dok još nisam znao
da ću izgubiti moju najlepšu pesmu

Ona nije na papiru
ona je u tvojim divnim očima

Zar treba da lažem da ću voleti ponovo
nikada više
umrlo je sve u meni
proleće... radost... volja...

Tuga me kida!
Tama me ubija!

Kako sam mogao znati
da ću jedne miholjske noći
postati ukleti pesnik
ne moram imati tvoje usne i sve tvoje
ne tražim ništa
jer ja sam od noćas mračni vitez ovoga grada
ne trazim nista princezo
ostala mi je samo tužna sudbina
muka i dno svega

I ovaj papir
da bacam bol na njega
dugačak i nepregledan

c

VIVIAN-NATASHA

Vivian crvenokoso stvorenje
uzmi moju belu ruku koju je nosila oluja
velika i teška
stegni je dok se on bori sa zmajem

oseti kako suze padaju sa neba

kako ga je strah
sakrij ga i obriši mu lice
od prašine i krvi

osećas li krik šume ona zna
ti si moj oblak
moja čista zelena reka

borba lista sa jeseni

uzmi svoju šansu
i beži nazad u svoju bajku
nemoj ostati ovde
jer nema izlaza

HIMNA GRADA GDE CARUJE TAMA

1. želim zagrljaj i ljutnju - mali komad svile
da li je sve to mnogo
vratite mi oktobarsku kišu
vratite mi oktobarsku kišu
i izgubljenu pesmu
ona je nestala u osmehu tvome
hoću da nas jesen odnese daleko
ali sad je kasno.
nikada neću saznati...
oktobar me je odveo na planine sivila

2. u gomili leda u gomili snega ležao sam,
zašto su mi ove ulice u dubini uma
hoću da nebo eksplodira, da trčim po dugi,
želim da odem daleko odavde
neću da se okrenem,
nema ništa iza me samo vatra i bol
u gomili cveća na planini ljubavi
čekam dragu osobu
vrati se vilo moja...

3. pitam se gde je kraj lavirinta
a gde je druga stvarnost... zamisli najlepšu pticu
ona je jedna pesma
a njena lepota je u tome što je to pesma samo tebi
evo ti moja mašta... najlepši oblak, zaroni u nju
u moje srce, ti si plavo nebo
u san, grad gori, zagrli me ljubavi
hoću da kao feniks poletim daj mi krila
da li znaš moje suze dok neko krade moje snove
hocu tvoju sreću - zbogom cvetu jer oluja kida sve...

4. bože daj mi snage
hodao sam ivicama reke
talasi su rasli... ja shvatih
zaslužio si mulj, tvoji kvartovi, ulice, sve...
želim da dođu novi ljudi posle potopa
i oboje sve u žuto, crveno,
u lepo plavo, svemir

5. pogledala si me i video sam suze u očima tvojim
ja neću otići i ostaviti tvoju nevolju
ima puno toga lepog u tebi
tvoja sveska pesama i crna kosa
uneću mir i svetost u tvoj život...
mala čudna crna devojko,
pa makar i ja potonuo duboko u haos...
odvedi me u grad gde sve počinje i prestaje,
bez zla ljudskoga...

6. bože ranili su me, krvarim... zašto?
ne shvataju grešnici da prave vrtlog koji guta sve,
vaši mali životi su pakosni
čuju se zvona crkvena
i ruše tišinu zlobnoga grada na ivici ravnice
sprema se oluja, gadna, strašna...
sve će otići u nepovrat...
nije mi žao jer ovde nema topline,
uđoh u čudnu građevinu
poljubio sam ikonu
i čudna se toplina razlila mojim telom
rasuo bih toplinu na četiri strane sveta,
da reka dobije zdravu boju
ti imaš najlepše ime na svetu
i dopusti mi da ga nacrtam na zidu...
veliko srce, neka se hijene smeju, puno ih je
velika oluja... sve tvoje i moje, pisano i nepisano,
odneće daleko
ostaje jesen i lišće... zašto se podsmevate pacovi????
da li to znači da sam gnjida... najgori, a gde ste vi,
gde su vam dela,
gde su vaše slike i knjige i dela
a nemate ljubavi ni srama
vi ste samo pesak vremena
ništa i niko, ostaje jedno veliko nigde!

7. hodam satima, put je dug, kao da si nestala...
a možda i nisi postojala, možda sam te izmislio
možda si ti moj san ili senka
uzmi rakiju, ona čisti i opušta telo tvoje
znaj, ako se zaletiš na njih imaćeš slavu i osvetu
oni su divlji psi i njuše nesreću
svi svi svi
primitivni južnoevropski plitki divljaci, vaša krv je zla
borim se protiv vekova tmine
shvatite da ste deo tla i da se sve vrti u krug,
prezirem vas i laži koje nose sve sa sobom
zar da pobegnem negde, u bolje meni nepoznato
neću da budem deo nečega prljavoga
izašla si u svojoj najlepšoj haljini
svi su ti rekli: "on je bitanga i otpadnik",
svi su te napali draga moja...
možda to nisam, možda sam čist kao nebeska svetlost
imam viteško srce u grudima
ja bih umro za tebe
NISU MI TE DALI...
gospodari sa malim srcima
i isprazni kradljivci tuđe sreće...

8. uvek postoji izlaz
daj mi svoju ruku
ima puno ljubavi u tvojim divljim svetovima
livada je puna cveća, tu sam sa vinom i to najboljim
u tišini i prirodi shvatam šta je to sjaj
pretvoriću se u orla
da poletim
fabrike, šalteri, škole...
daleko, daleko, daleko...

tišina... tišina... tišina...