Recenzija knjige:
Moja zemlja – Borivoje B. Orović,
Grafo, 2007, 80 str.

Zbirkom pesama, naslovljenom Moja zemlja, pesnika Borivoja B. Orovića, odiše jedna tanana poetika, potisnuta oporo gorkom notom (ovog, postojećeg) vremena brutalnih dobronamernika koje nam se, ispostavlja se, tako velikodušno nudi, daruje. Ovde prezentovane pesme, gotovo smerno, nenametljivo sakupljene u tri (ključna) poglavlja, koji, obrnutim redom i premeštanjem, a prirodno slove Muka , Pogana vremena, pa sve do i sa naslovnom Mojom zemljom ; prezentuju jednu ispovednu i iskrenu poetiku, lišenu okolišanja i zakulisnih, nepotrebnih misli, dovodeći u prvi plan i transponujući je u potpunu odanost i ljubav prema otadžbini, veri, svom, običnom narodu, izvoru, domaćem hlebu. Dakle, svemu onome što bi trebalo biti sveto i normalno a (pre)često, danas i ovde nije. Povrh svega, poeta Borivoje B. Orović, sebe ne krije, naprotiv, otkriva se pred njim/ daje na uvid čitaocu, običnom čoveku iz naroda, kojem je knjiga i posvećena. Neretko, postavljajući (i sebi i drugima) mnogobrojna pitanja, polažući glavu na jastuk satkan od dilema i osvrta, topeći i otvarajući pomalo napukao ram misli koje naviru, pesnik se kroz prizmu ličnog (nesvakidašnjeg a identifikaciono prihvatljivog) unutarnjeg sveta odslikava u odnosu i ka onom drugačijem i neretko okrutnijem spoljašnjem, svakodnevnom svetu i vremenu. Na posletku, ali ne i kao najmanje bitno, čini se da bi se u stihovnom rezu: Ne žali za onim što je davno prošlo/ ne daj da strada duša nenaviklo/ u ovo naopako vreme što je došlo/ jer, mnogo je ljudi posijano ali malo niklo!/, mogla sažeti suštinska nit baš kao i poruka, svojevrsna opomena i kletva, ove, za savremenu poeziju i društvo u kojoj obitava, dakako, retka poetsko-emocionalna bit. Čitalačke pažnje i poštovanja, nesumljivo vredna zbirka.
Milan B. Popović