|
|
| Recenzija - Vasa Radovanović, književnik |
|
FATAMORGANA
Nenada Živkovića je knjiga pitke, snažne, emotivne lirike u kojoj
pesnik znalačkim, verifikacijski savršenim stihovima percipira svoja
osećanja tvoreći himničnu odu ženi i njenoj lepoti.
Pesnik se, takođe veoma uspešno, upušta i u poetsko preispitivanje sudbinske i istorijske raskrsnice na kojoj se našla njegova otadžbina. |
Ne priviđa vam
se! Tu je!
Strpljivo čeka da stanete za trenutak, zaronite u nju i potpuno joj se predate.
Nije žena, a jeste nalik snu; deluje nestvarno, a neće nestati kad je dodirnete. Možete je videti samo kada vam se učini da ste se našli u pustinji i da u njoj ničeg nema, osim peska i... odjednom, nje!
U pustinji života u kojoj, usred peska i ubitačne žege, retko možemo videti tragove životne radosti, sasvim neočekivano ugledaćete FATAMORGANU, onako kako sam je i ja ugledala jednog 3. septembra.
FATAMORGANA je naziv prve objavljene zbirke pesama Nenada Živkovića (a četvrte po redu objavljene knjige, pošto je do sada objavio prozna dela Hologram, Grof Bezljudov i Bezvezne priče).
Kad ugledate „FATAMORGANU“, biće to nešto kao san, što je i naziv uvodne pesme, gde je voljeno biće nadzemaljke lepote, sačinjeno od zvezdane prašine i duginih boja, a potreba za spajanjem sa voljenom nudi uzlete do neslućenih visina, te željom i strašću oplođava svemir.Nažalost, kraj ove pesme, kao i većine ljudskih stremljenja, podseća nas na stvarnost i na to da je svako od nas ipak ograničen svojom telesnošću, i da su stvarnost i ideali dve nespojive celine.
Svet stvarnosti lep je jedino ako mu dodamo bajkovitu dimenziju, u kojoj obitavaju nestvarna bića poput vila i veštica, jer su one uvek tamo gde je tajanstvenost, san, lepota. One pomažu da se ostvari ili da spreči ostvarenje snova, jer je lepota nekad demonskog, a nekad božanskog porekla. Zato u ovoj zbirci imamo dosta fantastičnih elemenata: žene su vile, veštice, anđeli, demoni...
Gde je lepota, tu je i žena, neminovno (Lik na obali), a ona je isto što i kob kojoj se treba predati, jer je sve bolje od sveopšteg ništavila po kome plivamo, nesvesni da li je gorko ili slatko, da li stvarno ili prividno živimo („I daj se matici, neka te ima./ I matica je žena što vapi“).
Ponekad je prisustvo žene toliko očigledno i bolno, kao i san o njoj koji bi pesnik želeo da joj pokloni za rođendan, sve dok se ne seti da ona takva ne postoji i ne može postojati (Još nije rođena). Kako je to Dučić opevao: „jer sve što ljubimo – stvorili smo sami“.
U pesmi „ Imao sam te “, vile igraju oko nogu zapitanog lirskog subjekta, upravo zato što je i voljena osoba jednako nestvarna i nadstvarna kao vile, pa je, i kad je nema, sveprisutna (Vidim te u kapi rose/ ispod duge/na oblaku/u divljoj jagodi.../, što se, i kad se nema, ima (Vidim te/Jeste... Ti si to... Imao sam te...), iako praćena stalnom sumnjom da možda i nije tako (Znam da sam te imao. Znati ne znači imati)
Žena je ta koju strpljivo prate bogovi Helade, priroda iz nje crpi svoju lepotu, Mlečni put joj služi kao ogledalo. Ona sija od čistote, zaustavlja prasak zalutale munje, bosa gazi usijalu zemlju, vlada nebom, vatrom, okom, rukom dodiruje nebo, te nije čudno što u pesniku budi nesvakidašnji zanos, te je moli da mu dozvoli bar na trenutak da predahne, da stane, jer je prisutna u njegovom peru, u oku, iako oseća kako bi se, poput vremena, mogla izmigoljiti, iscureti kroz prste (Stani za trenutak)
Kada postoji, ona može biti i bezimena (Bezimena), ali jednako važna i sveprisutna, jer se tamnilo njenog oka ogleda u zvezdama, čiji šapat pesnik čuje, i koje su takođe zanesene njenom lepotom. I sve se može izbeći, preskočiti, zanemariti, ali ne i pogled koji nas zaustavlja, sapliće (Avaj)
Zanos koji žena svojim postojanjem budi, praćen prosto hodom ili pesmom, igrom, snom, pesnik naziva i vojevanjem , jer to jeste svojevrsno vojevanje u kome pobeđuje lepota, a onaj ko je izgubi i li ko je nikada ne dosegne ostaje poražen (Ej, kako si nekada).
„Kako je lako biti pesnik u tvojoj blizini!“ kliče autor, nadahnut prisustvom voljene, zbog koje je u stanju da postane i svetac i bludnik, jer u njemu izaziva i najstrasnija i najčistija osećanja (Boginja ljubavi), iako se ponekad plaši da je sebi dao pretežak zadatak, jer u pesmi Nikad više kaže: „Šta je sa slikarima?/ Zar su baš svi pomrli?/Šta je sa pesnicima?/Zar je sve ostalo na meni?)
U pesmi Jedno celo zemlja, seme i telo postaju jedno, i sve na kraju postaje prah, jer zemlja jesmo i u zemlju ćemo otići, ali se računa i ono pre toga, a najvažnije je da se sjedinimo sa nekim i nečim, da ne ostanemo van sveopšteg postojanja.
Osim ljubavnih pesama, u ovoj zbirci ima i misaonih i rodoljubivih.
Od misaonih izdvajam dve: Zaborav (Zaborav je nemi svedok, pobednik/Ne mogu mu pobeći/s tobom ili bez tebe) i Pesnikova žrtva, u kojoj pesnik ostaje bez reči pred lepotom vilinskog kola u reci, koju posmatra i kojoj se predaje, svesno prinosi sebe na žrtvu, odričući se reči. Onako kako u „Gorskom vijencu“ Vuk Mandušić biva opijen lepotom snahe Milonjića koja oplakuje devera, pa kaže: „Blago Andri đe je poginuo,/ divne li ga oči oplakaše,/ divna li ga usta ožališe“, Nenad Živković peva: „Poklanjam se tom pesniku mrtvom/ zavidim mu na ovakvoj smrti).
Rodoljubive pesme, iako ih ima ukupno četrnaest, zaslužuju poseban osvrt. One se nalaze u poslednjem ciklusu, koji je nazvan „ Peščani grad“.NJemu u zbirci prethode ciklusi: Pesak u zubima, Pesak u očima i Stope u pesku.
Dakle, imate izbora, iako ste u pustinji! Iako je oko vas svuda pesak, i u zubima, i u očima, i u duši, iako osećate kako vam pesak i vreme cure kroz prste, možete priuštiti sebi trenutke uživanja, ukoliko imate oči da vidite pred sobom Fatamorganu drugačiju od svih drugih fatamorgana, jer će vam ona biti predivan zaklon od ovozemaljskih oluja.
Pristupite i okrepite se posle dugog i napornog puta! I znaćete da ste stigli kući!
Strpljivo čeka da stanete za trenutak, zaronite u nju i potpuno joj se predate.
Nije žena, a jeste nalik snu; deluje nestvarno, a neće nestati kad je dodirnete. Možete je videti samo kada vam se učini da ste se našli u pustinji i da u njoj ničeg nema, osim peska i... odjednom, nje!
U pustinji života u kojoj, usred peska i ubitačne žege, retko možemo videti tragove životne radosti, sasvim neočekivano ugledaćete FATAMORGANU, onako kako sam je i ja ugledala jednog 3. septembra.
FATAMORGANA je naziv prve objavljene zbirke pesama Nenada Živkovića (a četvrte po redu objavljene knjige, pošto je do sada objavio prozna dela Hologram, Grof Bezljudov i Bezvezne priče).
Kad ugledate „FATAMORGANU“, biće to nešto kao san, što je i naziv uvodne pesme, gde je voljeno biće nadzemaljke lepote, sačinjeno od zvezdane prašine i duginih boja, a potreba za spajanjem sa voljenom nudi uzlete do neslućenih visina, te željom i strašću oplođava svemir.Nažalost, kraj ove pesme, kao i većine ljudskih stremljenja, podseća nas na stvarnost i na to da je svako od nas ipak ograničen svojom telesnošću, i da su stvarnost i ideali dve nespojive celine.
Svet stvarnosti lep je jedino ako mu dodamo bajkovitu dimenziju, u kojoj obitavaju nestvarna bića poput vila i veštica, jer su one uvek tamo gde je tajanstvenost, san, lepota. One pomažu da se ostvari ili da spreči ostvarenje snova, jer je lepota nekad demonskog, a nekad božanskog porekla. Zato u ovoj zbirci imamo dosta fantastičnih elemenata: žene su vile, veštice, anđeli, demoni...
Gde je lepota, tu je i žena, neminovno (Lik na obali), a ona je isto što i kob kojoj se treba predati, jer je sve bolje od sveopšteg ništavila po kome plivamo, nesvesni da li je gorko ili slatko, da li stvarno ili prividno živimo („I daj se matici, neka te ima./ I matica je žena što vapi“).
Ponekad je prisustvo žene toliko očigledno i bolno, kao i san o njoj koji bi pesnik želeo da joj pokloni za rođendan, sve dok se ne seti da ona takva ne postoji i ne može postojati (Još nije rođena). Kako je to Dučić opevao: „jer sve što ljubimo – stvorili smo sami“.
U pesmi „ Imao sam te “, vile igraju oko nogu zapitanog lirskog subjekta, upravo zato što je i voljena osoba jednako nestvarna i nadstvarna kao vile, pa je, i kad je nema, sveprisutna (Vidim te u kapi rose/ ispod duge/na oblaku/u divljoj jagodi.../, što se, i kad se nema, ima (Vidim te/Jeste... Ti si to... Imao sam te...), iako praćena stalnom sumnjom da možda i nije tako (Znam da sam te imao. Znati ne znači imati)
Žena je ta koju strpljivo prate bogovi Helade, priroda iz nje crpi svoju lepotu, Mlečni put joj služi kao ogledalo. Ona sija od čistote, zaustavlja prasak zalutale munje, bosa gazi usijalu zemlju, vlada nebom, vatrom, okom, rukom dodiruje nebo, te nije čudno što u pesniku budi nesvakidašnji zanos, te je moli da mu dozvoli bar na trenutak da predahne, da stane, jer je prisutna u njegovom peru, u oku, iako oseća kako bi se, poput vremena, mogla izmigoljiti, iscureti kroz prste (Stani za trenutak)
Kada postoji, ona može biti i bezimena (Bezimena), ali jednako važna i sveprisutna, jer se tamnilo njenog oka ogleda u zvezdama, čiji šapat pesnik čuje, i koje su takođe zanesene njenom lepotom. I sve se može izbeći, preskočiti, zanemariti, ali ne i pogled koji nas zaustavlja, sapliće (Avaj)
Zanos koji žena svojim postojanjem budi, praćen prosto hodom ili pesmom, igrom, snom, pesnik naziva i vojevanjem , jer to jeste svojevrsno vojevanje u kome pobeđuje lepota, a onaj ko je izgubi i li ko je nikada ne dosegne ostaje poražen (Ej, kako si nekada).
„Kako je lako biti pesnik u tvojoj blizini!“ kliče autor, nadahnut prisustvom voljene, zbog koje je u stanju da postane i svetac i bludnik, jer u njemu izaziva i najstrasnija i najčistija osećanja (Boginja ljubavi), iako se ponekad plaši da je sebi dao pretežak zadatak, jer u pesmi Nikad više kaže: „Šta je sa slikarima?/ Zar su baš svi pomrli?/Šta je sa pesnicima?/Zar je sve ostalo na meni?)
U pesmi Jedno celo zemlja, seme i telo postaju jedno, i sve na kraju postaje prah, jer zemlja jesmo i u zemlju ćemo otići, ali se računa i ono pre toga, a najvažnije je da se sjedinimo sa nekim i nečim, da ne ostanemo van sveopšteg postojanja.
Osim ljubavnih pesama, u ovoj zbirci ima i misaonih i rodoljubivih.
Od misaonih izdvajam dve: Zaborav (Zaborav je nemi svedok, pobednik/Ne mogu mu pobeći/s tobom ili bez tebe) i Pesnikova žrtva, u kojoj pesnik ostaje bez reči pred lepotom vilinskog kola u reci, koju posmatra i kojoj se predaje, svesno prinosi sebe na žrtvu, odričući se reči. Onako kako u „Gorskom vijencu“ Vuk Mandušić biva opijen lepotom snahe Milonjića koja oplakuje devera, pa kaže: „Blago Andri đe je poginuo,/ divne li ga oči oplakaše,/ divna li ga usta ožališe“, Nenad Živković peva: „Poklanjam se tom pesniku mrtvom/ zavidim mu na ovakvoj smrti).
Rodoljubive pesme, iako ih ima ukupno četrnaest, zaslužuju poseban osvrt. One se nalaze u poslednjem ciklusu, koji je nazvan „ Peščani grad“.NJemu u zbirci prethode ciklusi: Pesak u zubima, Pesak u očima i Stope u pesku.
Dakle, imate izbora, iako ste u pustinji! Iako je oko vas svuda pesak, i u zubima, i u očima, i u duši, iako osećate kako vam pesak i vreme cure kroz prste, možete priuštiti sebi trenutke uživanja, ukoliko imate oči da vidite pred sobom Fatamorganu drugačiju od svih drugih fatamorgana, jer će vam ona biti predivan zaklon od ovozemaljskih oluja.
Pristupite i okrepite se posle dugog i napornog puta! I znaćete da ste stigli kući!
Violeta Milićević
