U srpsku književnost Nenad Živković je uspešno zakoračio sa kratkim epistolarnim romanom "Hologram". Ko je pročitao njegov prvenac mogao je i očekivati da će novi roman "Grof Bezljudov" samo potvrditi da smo dobili pisca sa izgrađenim književnim govorom i stilom. Pisca koji zna šta hoće i ume to da i ostvari.
Prepun paradoksa i sarkazma, obojen najboljom Domanovićevskom tradicijom roman nam donosi jednu gotovo neverovatnu (ali nažalost gorko-istinitu) sliku jednog društva u duhovnom rasulu. Romaneskne slike junaka, koji kao da su pobegli iz Kovačevićevih komedija, dočaravaju nam svu propast jednog društva i raspad svih moralnih vrednosti. Živkovićevi "junaci" - Marićka, profesor, major, inspektor... pa i sam grof Bezljudov, bez skrupula, ne osvrćući se na žrtve gaze sve oko sebe. Isto kao i jedno društvo i njegovo uređenje, koje je samim svojim bezverjem bilo osuđeno na propast, koje je od ubica pravilo heroje, izdajnicima klesalo spomenike, od nevaspitanih dripaca - ratnohuškačkih političara pravilo tv zvezde i idole nacije, od kriminalaca stvaralo dečije junake... Živković sve to slika očima filmske kamere, ređajući neverovatne i maštovite kadrove koji kao da su proistekli iz Kusturičinih filmova. Sama iznenadna pojava grofa Bezljudova, grofa bez zemlje, o kome ne znaju gotovo ništa, a opet u "godini lažnih proroka, samozvanih kraljeva, prinčeva, careva" ga prihvataju sa idolopoklonstvom zbog naslućenog novca, je poslužila piscu kao inicijalna kapisla da izgradi pitak, iako sa oporim ukusom kao i sve što se događalo tih godina u Srbiji, roman koji se čita u jednom dahu. Ovo je pre svega jedan satiričan roman o Srbiji, ali ne samo o njoj. Ovakve situacije su se dešavale i dešavaju se u svim krajevima i svim vremenima na ovoj kugli, na kojoj smo osuđeni da živimo. Sa manjim ili većim razlikama. Odlika dobrih dela i jeste da budu vanvremena i vanprostorna.
Jezička sredstva sa kojima Nenad Živković slika srpsku stvarnost su znalački upotrebljena. Pregršt metafora pomažu čitaocima koji nisu bili "te sreće" da kao mi dožive njegove "junake" i doba njihove vlasti. Jer da nije takva "većina" u narodu ne bi mogla ni ona manjina na vlasti da "usrećuje" svoj narod.
U savremenoj srpskoj književnosti mali broj stvaralaca, strogo se pridržava klasičnih književnih obrazaca. U romanesknoj produkciji preovlađuje uglavnom takozvani "postmodernizam", mada sem časnih izuzetaka koji potvrđuju pravilo (Pavić, Basara...) ostalo ne ostavlja traga i biva brzo zaboravljeno. Roman "Grof Bezljudov" po svojoj strukturi ima blagog nagoveštaja postmodernizma, najviše u samoj strukturi, ali je ipak zasnovan na tradicionalnim elementima. Ima tu i krimi-zapleta, ali pre svega opore i ubitačne satire. Satire koja nas ne ostavlja ravnodušnim. Verujem da će grof Bezljudov ući u srca čitalačke publike i da će se ovaj roman zasluženo izboriti se za svoje mesto na našem književnom nebu.
10.01.2006. Vasa Radovanović, književnik, Bgd.