Iskopaj, razgrni, opesmi, ucveli
Goropad u senci, okoženo jagnje
Kao ljubav srce pesmo opredeli
Gorčine života u divote sladnje.

Zažubori potok izvor okristali
Na suvotu duše privij melem zdravlja
Stihovi Ti psalmi i pijedestali
I predivni snovi sa bračnog uzglavlja

Nek čovek čoveku tobom otpozdravlja
I neka se s tobom svi napevi zbrate
Te da suton zori upit ne postavlja
Nizvedi međ ljude dare obilate.

O, kako si titraj, lat i mehur splasan
Za neutihnut guk kad lomljava gromi
U nemiru poja što je ustalasan
Sve zaprete zala ti ih pripitomi.

Umivaj nas stihom ko jutrenjom rosom
Da nam odsjaj oka zablista u tmuši
Najvećim od svih nam svojim doprinosom
Kao mladim vinom sve nas openuši.

Utopli nam studne kolevke sibira
Jer su gnezda pusta kao gluva doba
A prečista ljubav zatočnik sindžira
Otmi i zapreči zagrljaj gnusoba.

Nad glavama titraš kidajući lance
Ko sekira sečeš bezdušja što vape
Da požderu mis'o, lajuć' neprestance,
Da zatvoriš usta što smrdežom zjape.

Daj, pokreni pesmo iscurele oči
Sve zamrle duše što utehu mole
Seci blatolikog pre nego zaskoči
Te krvave usne, i mrtve prestole.

Ribama su davno poznate sve tajne
Zato mudro ćute remeteći buku
I njima ćeš dati sve krljušti sjajne
Nek' se krater strašni istopi u huku.

Zarobljene ptice okovane ledom
Lisičiji štektaj, zubata stvorenja,
Nekrštene duše, i majka sa čedom,
U nemuštoj pesmi bruje pokolenja.

Hobotnica tame svet crnilom "spira"
Razuzdane deve razbludom se diče
Čobaninu frula prestaje da svira
Iz oblaka soko pobednički kliče.

Odapni se pesmo, k'o viteška strela
Tamo gde se zora svakom božjem biću
Pokazuje smerno, pa ga kao pčela,
Božjom rukom vodi ka najslađem piću.

Onom što se pije jednom u životu
Nektar-pesma duše, imena, porekla...
Ko zaista shvati svu tvoju divotu
Nek' produži dalje - ti si svoje rekla.