MIODRAG LUKIĆ
AJDUK
tema: roman;
dimenzije: 21cm;
korice: mekani povez;
štampana: 2010;
izdavač: Legenda, Čačak;


Ajduk je deveti roman srpskog romansijera i dramskog pisca Miodraga Lukića.
Iako triler čija se radnja odvija vrtoglavom brzinom, Ajduk je doboka socijal-psihološka priča koja se odvija na više nivoa, u različitim vremenima i društvenim uredjenjima. Kao i u prethodnim romanima Lukić je radnju ove knjige smestio u Cirih, najveći grad Švajcarske i mesto gde se sureću ljudi različitih nacionalnosti i prožimaju raznovrsne kulture, ali takodje grad u kome se dešavaju misteriozna ubistva.
Rodonačelnik porodice Ajduk, surovi razbojnik Nikola je jedini preživeo epidemiju kuge na celoj planini sakrivši se u pećini u koju se ulazi iz jezera. Pred kraj života, kada je odlučio da se smiri i prestane da ajdukuje otkupio je zemlju od turskog bega i podijelio kmetovima doseljenim iz Hercegovine. Umesto zahvalnosti dobio je otrov u vinu...
Potomci, poslednji izdanci porodice Ajduk žive u Cirihu. Braća; Nikola, Stevan i narator Nenad, svaki na svoj način pokušavaju da nadju svoj put u vremenu koje njima, kao pripadnicima prokazanog srpskog naroda, nije uvek lako.
Posledice podela u srpskom narodu možda se najbolje ogledaju u razmišljanjima najmladjeg Ajduka:

„Imam dva brata. Živimo u istom gradu, sa jednim dijelim stan, a sa drugim se vidjam povremeno, ali nikad se sve trojica ne susrećemo, čak ni u crkvi jer Nikola je, mada nisam baš uvjeren da je vjernik, ostao vjeran crkvi Svete Trojice, a Stevan crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Ja ne pripadam nigdje, niti želim baš zbog moje braće koja su otišli u svakom pogledu na suprotne polove svijeta. Dok se Stevan iz vatrenog patriote pretvorio u razočaranog patriotu, ali zato suludo vatrenog antiglobalistu, Nikola se od prokomunistički orijentisanog jugonostalgičara pretvorio u ultraliberalnog globalistu. Možda se oni nisu ni promjenili, to jest, možda su se samo razvili u onom pravcu koji im je davno bio predodredjen. Bilo kako bilo, moja dva brata bi se bolje slagali sa Eskimima, Samojedima i Bušmanina da su ih susretali, nego jedan sa drugim.“

U jednoj hladnoj decembarskoj noći provaljeno je u stan bivše supruge Stevana Ajduka, pri čemu je ona povredjena i zbog povrede glave pala u komu. Odnešen je njen kompjuter i četredeset godina star rukopis scenarija Olimpljani, koji je na prevodjenje dobila od Francuskinje Natali Keler...
Sumnja je pala na bivšeg muža Stevana koji je iste noći nestao.
Policija privodi najmladjeg Ajduka, Nenada naratora ove priče...
Jasnim jezikom, precizno i bez preterano likovnih opisa, autor nas vodi kroz različite svetove koji se u toku par vekova medjusobno prožimaju.


BIOGRAFIJA
Miodrag Lukić je iz Lopara - Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj.
Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije.
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka i Ajduk.
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Gospodar nikako da dodje...
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj čiji je i osnivač.
Ajduk, roman o bremenu prošlosti i zamkama sadašnjosti

Nikada se nije dogodilo da čovjek koji donosi onespokojavuće vijesti bude dočekan raširenih ruku. Najčešće se događa da oni koji upozoravaju na opasnosti i time narušavaju ustaljeni red budu proglašeni ludacima i izopšteni iz zajednice“ – rečenice su koje otvaraju deveti roman Miodraga Lukića, roman „Ajduk“.

Kao što je recenzent već napisao, ovo je roman koji budi, te je stoga pun onespokojavajućih vesti i upozorenja o opasnostima koje su svuda oko nas, a koje veliki broj „uspavanih“ ljudi ne primećuje.

Kao i neki prethodni romani Miodraga Lukića, i ovaj je napisan u prvom licu. Pripovedač je Nikola Ajduk, jedan od trojice braće koja žive u Cirihu a poreklom su iz Bosne. Njihovi roditelji su otišli u pečalbu, trbuhom za kruhom, a svoje sinove, koji su jedan deo detinjstva proveli sa bakom u Bosni, jednog po jednog odvodili u Švajcarsku.

Uspomene na detinjstvo veoma su žive u svakom od trojice braće, a bratska ljubav ispoljava se kod njih na različite načine da bi, onda kada se Stevan nađe u nevolji i kad švajcarska policija raspiše poternicu za njim zbog sumnje da je pokušao da ubije bivšu suprugu, bez obzira na različite karaktere, i Nikola i Nenad činili sve kako bi otkrili istinu i pomogli bratu.

Sva trojica bivaju uvučeni u vrtlog iz kojeg će se samo zahvaljujući svojoj mudrosti, snalažljivosti i hrabrosti spasiti.

Kompozicija romana je složena i višeslojna jer pratimo nekoliko paralelnih priča koje se odvijaju u različitim vremenima i na različitim mestima.

Neprestano se smenjuju prošlost i sadašnjost. U obe vremenske perspektive u prvi plan izbijaju životi članova porodice Ajduk, kao i socijalne prilike u Bosni i Srbiji u različitim istorijskim okolnostima, ali i političke prilike u Evropi nekad i sad.

Početak priče o porodici Ajduk seže do turskih vremena, kada je pripovedačev deda Nikola hajdukovao i jedini preživeo kugu sakrivši se u pećini koja se nalazi iza jezera. Kada je odlučio da se smiri i prekine hajdukovanje, otkupio je zemlju od turskog bega (porodica će čuvati tajnu o njihovoj krvnoj vezi) i poklonio je seljacima doseljenim iz Hercegovine. Međutim, upravo ga je ta plemenitost koštala života.

Jezero će predstavljati veliku tajnu i izazov za generacije koje su rasle u njegovoj blizini, tajnu koja će pripovedaču biti otkrivena u svoj svojoj lepoti tek na kraju.

Sadašnje vreme nosi dvostruko breme: breme prošlosti, porodične i kolektivne, koja je odredila i sudbinu junaka modernog doba, i sopstveno breme u kome dolazi do izražaja teorija zavere, što ovaj roman čini trilerom i njegove junake dovodi u životnu opasnost mnogo puta.

Naime, za Nikolu, Stevana i Nenada, kao i za njihovog ujaka Sretka, sve je počelo veoma davno, kada je Sretko, boem, slikar na Monmartru, Francuskinji Natali Keler, koju će sticajem okolnosti Nikola upoznati kao majku voljene žene, poklonio rukopis pod nazivom „Olimpljani“. Taj rukopis je četrdeset godina skrivan, a onda ga je Natali poslala prevodiocu, Nenadovoj i Nikolinoj snaji, zbog čega je neko provalio u njen stan, odneo kompjuter sa rukopisom, a nju napao.

Sve je to, verovao je Stevan, i o tome davno pričao svom znatno mlađem i prilično zbunjenom bratu Nenadu, delo „gospodara“, tj. grupe ljudi koji žele da potlače ceo svet i vladaju njime, a koji žive u lavirintu, iz kojeg kontrolišu sve što se zbiva u svetu.

O tome Stevan kaže: „Svi oni koji glasno govore o zavjeri bivaju proglašeni ludim i omalovaženi zbog toga, dok oni koji o tome progovore javno ubrzo na tajanstven način umru“. Takođe kaže i sledeće:„Diktatori Hitler i Staljin, ma kako opasni, imali su lice i čovjek je znao protiv koga se bori. Današnji diktator nema lice, on je –u lavirintu.“

„Gospodar“ utiče i na pojedince i na društvo: „Porodica, porodica je stub koji je gospodar uspio da sruši. Mi Evropljani smo uništeni jer smo dozvolili da nam budu uništene porodice. Apostoli individualizma su stvorili kolektiv individualaca konzumenata. Horde budala svakodnevno pevaju ode individualizmu nesvesne da su dio ogromnog konzumentskog kolektiva. Ono što nisu uspjeli da učine Hitler i Staljin koncentracionim logorima i gulazima, čine satanisti drogom i medijima.“

U tajanstvenom rukopisu bilo je reči o aferama beogradskog bonvivana Stevana Markovića, koji je, nakon što je otišao u Pariz, doveden u vezu sa Alenom Delonom, ali i Pompiduom i De Golom, tj. ucenjivao ih, što ga je koštalo života, ali i o Miši Nestoroviću, čija se smrt dovodi u vezu sa Frenkom Sinatrom i Mikijem Runijem.

„Ajduk“ govori i o sudbini generacija srpskih porodica koje su živele u dijaspori: “Većina pečalbara iz našeg kraja ma gdje da su otišli, a stigli su na sve kontinente, ponašali su se na isti način. Štedjeli su i od usta samo da što više novca donesu kući, ali su za vrijeme ljetnih odmora često trošili mukotrpno stečen i sa još više muke ušteđen novac kao da su razmaženi milioneri. Njihovo ponašanje stvorilo je jaz između njih i onih koji nisu otišli u pečalbu, dok su mladi željeni samo jedno: da i oni odu u svijet gdje se novac tako lako zarađuje, kako su poverovali nakon bajki koje su pričali neki pečalbari, obično oni koji su radili najteže poslove i zarađivali najmanje.“

Seme razdora bačeno je još tada u srpske porodice, a njegovi plodovi bili su gorki i uticali su na mnoge generacije, jer su se deca odricala očeva i obrnuto, a braća su teško nalazila zajednički jezik. Zato će u prvom delu romana najmlađi Ajduk reći: „Imam dva brata. Živimo u istom gradu: sa jednim dijelim stan, a sa drugim se viđem povremeno, ali nikad se sva trojica ne susrećemo ni u crkvi... Dok se Stevan iz vatrenog patriote pretvorio u razočaranog patriotu, ali zato suludo vatrenog antiglobalistu, Nikola se od prokomunistički orijentisanog jugonostalgičara pretvorio u ultraliberalnog globalistu.Možda se oni nisu ni promjenili, to jest možda su se samo razvili u onom pravcu koji im je davno bio predodređen. Bilo kako bilo, moja dva brta bi se bolje slagali sa Eskimima, Samojedima ili Bušmanima, da su ih sretali, nego jedan sa drugim“.

Kao i prethodni romani Miodraga Lukića, i ovaj dotiče mnoga goruća pitanja našeg doba, pitanja o kojima samo retki govore i pišu javno: teorija zavere, kodeks alimentarijus, veza između policije i kriminala, umešanost sveštenstva i predstavnika vlasti u nezakonite poslove, interesi velikih sila i zloupotreba malih država, trgovina drogom, manipulacija svešću širokih narodnih masa posredstvom televizije, naročito antisrpska propaganda, ali i proalbanska, trgovina belim robljem, bela kuga...

Tu su istine o kojima se ćuti („Do ulaska NATO snaga u Avganistan proizvođeno je oko dvadeset i pet tona opijuma godišnje, dok se nakon ulaska NATO snaga proizvodnja povećala na osamdeset i pet tona čistog heroina“, ili „Najveći dio te droge na evropskom tržištu prodaje albanska mafija“, „NATO napad na Jugoslaviju izveden je zbog droge“, priča o Lenjinu i dvadest miliona dolara u zlatu koji su poslati u Rusiju 1917. godine sa železničke stanice u Cirihu, priča o Ivaru Svensonu)...

Stevan Ajduk, čijih se priča brat Nenad često seća, deli ljude na uspavane i budne. U ovom romanu bude se i pripovedač, i Gabrijela, psiholog, i Maks Friš, inspektor, i Nikola Ajduk, i njegova supruga Nevena, i mnogo drugih. No, kada Nenad Ajduk upita inspektora Friša šta bi bilo kad bi se svi ljudi probudili, on dobija sledeći odgovor: “To je nemoguće, a kad bi bilo moguće desilo bi se nešto užasno – došlo bi do katastrofe globalnih razmera. Stala bi proizvodnja, a ljudi bi kao bijesni tražili sve one koji kao vampiri žive na njihov račun...“

U svetu u kome je sve degradirano, ni umetnosti nije pošteđena:“Današnja književnost obiluje djelima koja su pisana tako da ih ni sam autor ponekad ne razumije, koja nemaju nikakvu poruku, iako kad ih čitaš možeš da uživaš u vještini sa kojom pisac upotrebljava jezik“, a na jednom mestu kaže se i ovo: „Moraš da imaš i poneku brljotinu, da barem po nečemu ličiš na moderne umjetnike. Znaš, kada bi Mikelanđelo i Leonardo ustali iz mrtvih, danas bi mogli da doguraju najdalje do uličnih slikara ili u najboljem slučaju, da budu poslati na preškolovavanje za grafičare. Današnji kritičari bi ih sasjekli kao mačem, nikad više ne bi smjeli da se pojave na nekoj izložbi, ni na onoj gdje je najbolja slika bila ona koju je naslikao šimpanza.“

Pripovedanje je vrlo dinamično i uzbudljivo i čitaocima nudi niz obrta i iznenađenja. Spajajući izmišljene likove sa stvarnim i gradeći niz zanimljivih likova i situacija, Miodrag Lukić nam nudi zanimljivo štivo koje će nas probuditi i podsetiti nas da je savremeni svet ispunjen mnogim zamkama i da je duši blagorodnoj u njemu teško, ali da oni koji su budni i odani tradicionalnim vrednostima ipak mogu da stignu do utočišta, pa makar to bila pećina.

Veliki gradovi su u ovom romanu prikazani kao pakao za ljudsku dušu. Bilo da je reč o Parizu, gde su nastali „Olimpljani“, o Cirihu, gde se odvija radnja romana ili o drugim velegradima, njima je suprotstavljena lepota života u selu, čiji je najbolji predstavnik mudra baka koja je svojim unucima davala najlepše savete o životu, ili pak ujak Sretko, koji se razočarao u taj svet: “Nikad ne idi u Pariz niti ijedan veliki grad, jer to nisu gradovi već mašine za mlevenje mesa. Tijelo ostane donekle cijelo, ali ti dušu zato samelju“.

Braća Ajduk, međutim, opstaju i uspevaju da sačuvaju dušu. Spasava ih hrabrost, pribranost, odanost tradiciji i ljubav prema rodnom kraju, u koji beže kao u jedino, mada nesigurno utočište, svesni da „gospodar“ verovatno neće dugo mirovati, ali da će do tada živeti srećno i mirno, daleko od gradske vreve, u kraju u kome su rođeni: „Iako strahujem od neizvjesne budućnosti i izvjesnosti da sad kad sam budan ili tek polubudan, nikad više neću imati mira, toplota njenog pogleda otopi mi led sa srca.

- Ne moramo, štitiće nas zvono. Dok zvoni zvono na našoj planini, ne moramo nikoga da se bojimo – odgovorih osluškujući zvonjavu koja se ehom umnogostručava.

Lažem. Svjestan sam da nas niko i ništa ne može zaštititi, ako oni koje je Stevan izazvao odluče da nas kazne, osim ako budemo smatrani ludim. Ludilo je poslednje uporište za one koji saznaju tajne bogova. Poslednja mogućnost je da budemo proglašeni ludima i tako ostanemo pošteđeni...“

Prigrlite ovaj roman iako ne donosi samo lepe vesti i ne nudi romantičnu viziju sveta! Ako vam se učini da zvoni za nekim, ne pitajte za kim (jer je davno rečeno da ono zvoni za svakim od nas jer „nijedan čovek nije ostrvo, sam za sebe celina“), a ko vam se učini da vas poziva na sabornost, poslušajte glas koji kaže: “Štitiće nas zvono. Dok zvoni zvono na našoj planini, ne moramo nikoga da se bojimo!“

Violeta Milićević