vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Prolaz

       

Soba je više ličila na podrum. Sljuštene tapete otkrivale su vlažne zidove, fleke nalik mahovini prekrile su ćoškove od poda naviše; vazduhom je talasala mijazma znoja. Nije bilo tepiha, samo linoleum spečen pikavcima. Imali su jedan prozor koji je zimi bio uvek musav i kroz njega su gledali na park i ulicu. U parku je od jutros stajao čovek.
,,Misliš da je došao po nas?“ upita Ivke. Sedeo je, pored stola, na toplom radijatoru.
,,Ne znam, ali, brate, pun mi je više kurac ovoga, hoću napolje.“ Sile pogleda kalendar koji je visio na zidu iznad pohabane fotelje. Trinaesti januar. Nije bio kod kuće još od Božića. Sede u fotelju, prekrsti noge, zapali cigaretu. ,,Možda je bolje da ubijemo pizdu?“ predloži.
,,A, ne!“ odvrati Ivke. ,,To ne smemo ni pod razno.“
Sile povuče dim, ustade, prošeta do police kod prozora. Na donjoj pregradi je ležao dvogled. Uze ga, obrisa okulare, i pažljivije osmotri čovekovo lice. Mlohavo, okačeno na lobanju sa zajedljivim smeškom; žmirkao je i oblizivao žvalice.
Ivke reče: ,,Ne znam, jednostavno ne znam. Ne liči na njega, ali koliko je uporan, mogao bi biti. Podseća me na likove sa kojima je moja keva radila u specijalnoj školi. Koliko već stoji ovde?“
Sile tresnu dvogled o pod. ,,Šta koliko jebo te!? Zar je bitno kol?“
,,Da, bitno je!“ prekinu ga Ivke. ,,I ne deri se, da ti jebem malo mater, kao da je meni lako.“
,,Pa čoveče, ako nisi primetio, zatvorenici smo u tvojoj gajbi. Krijemo se već pet dana.“ Pokaza na kalendar. ,,Nemam nameru da istrunem ovde. Ako su nas provalili, tip će stajati tamo dok ne izađemo. Pokušavam da ti kažem da uzmemo lovu i zapalimo. Ko ga jebe, ako krene na nas razvalićemo ga.“
Ivke ga je pogledao kao što roditelj gleda razmaženog adolescenta. Sile je obično rešavao probleme batinama. Kratko i jasno. Takav je bio oduvek, još od poslova u srednjoj - uglavnom gajbe i zlatare.
,,Ti zaista ne znaš?“ reče i dohvati flašu votke koja je stajala na stolu. Nategnu dva dobra cuga pa otrese glavom. ,,Da  ti ispričam nešto o Mesaru?…  Znaš li išta o njemu?“
,,Ne, nemam pojma, a i zabole me!!!“ Sile baci nedovršenu cigaretu na linoleum i smrvi je patikom.
,,Naravno. Da znaš, ne bi se kuracao toliko. A da li znaš ko je Cezarius?“
Ovaj na pomen imena ustuknu, izbulji oči, a balon u njegovim grudima splasnu. ,,To znam...“ zucnu. ,,On je gazda, neko sa kim se ne zajebavaš. Mada..., mada ga nikada nisam video.“
Svi koji su proveli makar deset dana na ulici, i pod jaknom nosili više od džointa, čuli su za Cezariusa. To ime je bilo - Amen.
,,Naravno da nisi. Niko nije. Ali u jednom se svi slažu, jel' da? Ne zajebavaj se sa Cezariusom!“
Sile je ovaj put ćutao.
,,Čuo si za Valentinu, bila je veliki trač “ nastavi i nategnu votku.
,,Naravno. Pevala je u noćnim klubovima. Nju su isekli...“ Kada ju je poslednji put video, bila je u novinama. Crno - bela fotografija razgolićenog tela, pored kojeg je ležala bela zgužvana bunda, natopljena krvlju. Dojke su zjapile u stranu, a grudna kost štrčala kao korov. Zadrhta.
,,Da, a ko?“ prenu ga Ivketov glas.
Sile slegnu ramenima. ,,Nemam ideju čoveče, kaži ti meni. Znam da su je našli umotanu u najlon...“ požele da prećuti ,, ... bez srca.“
Ivke se lenjo nalakti preko stola. Sinoć, dok je sklupčan ležao na linoleumu, pokušavao je da se priseti koliko je spavao proteklih noći. Nije mogao. Ali jutros, kad je u ogledalu kupatila spazio zakrvavaljene beonjače, zaključio je da je spavao malo. Opet dohvati flašu.
,,Vidiš...“ reče. ,,Valentina je bila fina kučkica. Svaka sa pedigreom kurve u početku bude fina. Radila je to da bi ona i njen mlađi brat siti dočekali veče. Ali kada nekom daš prst, on hoće šaku. Tako je uvek bilo i tako će uvek biti.“ Izgovorio je poslovicu kao konačan sud, blažen činjenicom koju je shvatio za života. ,,Dakle, još jedna nesrećnica na ulici. Jednog dana pojavio se Cezarius. Bio je sitna riba tada, ali dovoljno velika da usvoji uličarku. Mislio je da će konačno imati nekog da vaspita. Nekog ko će ostati veran.“
,,Jebi ga, čoveče...“ nasmeja se Sile. ,, Šta će ti pare kada nemaš ženu i decu da ih potroše, to je moj ćale uvek govorio.“
,,Pa..., i on se, verovatno, vodio tom filozofijom“, reče Ivke. Ali kučkice znaju da povrede. Setio se plavuše od pre šest meseci. Nosila je srebrne narukvice; jednu je zadržao za uspomenu. Bila je tvrdoglava. Platio je da bi malo stenjao. Zatim joj je naredio da stane na fotelju. Da stoji prkosno. Da gleda uobraženo. A onda ju je izmlatio, pobedio je ponosnu kučku. Šamari su išli u paketu sa provodom. Za drugačiji nije ni plaćao.
,,Sećas se  kokainskog broda ?“
Sile počeša bradu. Lice mu se perutalo, kad bi ga dotakao izgledalo je kao da otresa prašinu sa ćebeta.
,,Sećam se. Turci od kojih smo lapili koku. Bilo je čisto. Mada nikad nisam video te pare.“
,,Jeste, bilo je glatko“ promrmlja Ivke. Votka je bila dobra. Jezik mu je odebljao. ,,E, pa Cezarius je spalio koku. Dva miliona...“, pucnu prstima. ,, Samo tako!“
,,Hriste! Šta pričaš? Zašto bi neko to uradio?“
,,On se ne igra druže. Saznao je, nekoliko dana pre pošiljke, da Valentina ima kontakte sa Turcima. Da se jebe s njihovim šefom. Postoji li jači kontakt od tog ?“
Nasmeja se ponovo siguran, kurve su blaženstvo. Onda se uozbilji: ,,Ali nije podizao glas. Nije je čak ni opomenuo. Samo ju je jedne večeri, u stanu, dočekao Mesar. A hoćeš da znaš šta se desilo sa čukom?“
,,Dobro, prekini sa sranjem!“ Ne izdrža Sile. ,,U čemu je fora?“
,,Mesar je dobio naredbu da donese srce kao dokaz da je zaista mrtva. I bila je, naravno. To ti je prokleto hladnokrvno kopile. Fazon je što mu je Cezarius naredio da ga pojede.“
Sile iskrivi lice, cimnu stomakom kao da će povratiti. ,,Aaaah,  čoveče!  Odvratno. Šta je on zgrešio?“
,,Ništa“ Ivke ga je gledao pravo u oči. ,,Bio je njen mlađi brat. Cezarius je želeo da mu pokaže šta se dešava onima koji nisu lojalni. Nateravši ga da pojede srce rođene sestre, vezao ga je lancima za autoritet. I svaki put, kada bi ovaj pomislio da ga izneveri, meso sestre zakucalo bi u stomaku kao opomena. Ako je Mesar sažvakao svoju rođenu krv, zamisli šta će uraditi nama!?“
,,A sad, reci mi...“, zastade i dalje ga fiksirajući. Vide slike u pozadini Siletovog uma: leži, nemoćan da zaustavi oštricu koja mu razdvaja kožu, oseća zapinjanje sečiva o ligamente, i trzaj, kontrakciju misića nakon presecanja. ,,Da li zaista želiš napolje?“
Nekoliko trenutaka, Sile je blenuo kao tele. Zatim se pribra. ,,Možda lova iz kazina nije bila Cezariusova. Prosto kažemo da nismo znali“, reče tiho kao da je gladan.
,,Daj ne seri! Znaš da će provaliti! Priču - izvinite, nismo znali - ne valjaju ni osnovci kad padnu zbog trafike!“
Sile je znao da takva priča ne prolazi. Sad se ipak ponadao. Osetio je pritisak u glavi. Osetio ga je toliko puta ranije. Budio ga je proteklih noći, ali se plašio da prizna, da pita. Gledao je Ivketa i umesto njega, u svetlosti prozora, video crnu siluetu. Mrzeo je sve u vezi sa ovim stanom. Osetio je bes, želju da ga ubije. Bilo kako, samo da zaustavi nemoć. Požele da vrisne i...
,,Dobro, reci šta ćemo ?“, prošapta.
Ivke je sedeo miran poput naučnika koji posmatra već oproban eksperiment. Siletov šapat je zvučao kao - ti si gazda.
,,Tako, brate! Sad razgovaramo.“ Nagnu se, kao da saopštava poverljivi plan. ,,Ostaćemo u stanu do uveče i popaliti  svetla. Ovaj će misliti da smo unutra. Poslali su ga da osmatra. Nije još dobio naredbu za ulaz jer bi već uveliko bili?“
Sile gutnu knedlu.
,,Na tavanu zgrade postoji prolaz u jednom zidu. Ide između solitera. Provalio sam ga još kao klinac. Krio sam se tamo pošto je moj ćale voleo da bije kad popije. Tuda možemo u drugu zgradu. Odatle će biti lakše. A posle, maznemo kola i palimo preko grane.“
Senke popodevnog sunca, uvlačile su se u sobu kao sivi prsti. Sati su im prolazili kao dani, a čovek u parku je uporno stajao i piljio u prozor. Imali su još votke.
Iza ponoći stadoše pred zarđala vrata starog postrojenja na tavanu. Na pločici prikovanoj trulim klinom stajao je natpis: PAŽNJA, VISOKI NAPON! i lobanja. Neonske sijalice osvetljavale su usko stepenište. Ivketovo teme svetlucalo je pod retkom ulepljenom kosom, a čelom mu je probio znoj. Čučao je pred lokotom i omotanim lanacima pokušavajući da ubode ključ. Novac i baterijska lampa bili su u rancu na njegovim leđima. Sile je gledao lokot i sisao usnu, ostavljajući na njoj trag kao posle ljubavnog ugriza.
,,Hoće li moći?“, upita.
,,Polako. Uostalom, to je tvoja ideja, strpi se.“
Sile je smatrao da je turpijanje rizično; moglo bi zainteresovati stanare. Kako im posle objasniti, a ne umlatiti ih? Pokojni burazer mu je, još kao klincu, pokazao da svaki katanac može da se otvori, ako dovoljno zašiljiš ključ. Imao je bar dva šiljata, uvek spremna. Do sada je palilo, ali nije želeo da otvara ovaj put.
Bio je suviše umoran i nije mogao da obuzda tresku u rukama.
Škljocnulo je.
,,Moj si!“
Karike lanca uz zvuk spuštanja sidra skliznuše sa vrata.
,,To brate, otvaraj!“
Sile zgrabi lokot i baci ga na stepenište. Boli ga sad uvo za buku. Uhvatiše metalne ručke.
,,Ajde...“, reče Ivke. ,, Tri..., četiri..., SSAAAD!“
Vrata zaškripaše, i u metalnom booong, booong, booong, nastaviše da vibriraju.
Posle neonke, mogli su pre da namirišu vlagu ustajale prostorije, nego da bilo šta vide. Načas, stadoše privikavajući se na tamu. Mašinerija lifta - koji godinama nije radio - ležala je na sredini prekrivena paučinom. Deo sajli bio je namotan o debelo vratilo, a većina je, kroz lokve kišnice, vijugala po betonu. I dalje je kapalo. U pozadini su hučale ventilacione cevi.
,,Zapušene su“, reče Ivke, pokazujući one u vrhu. ,,Čuješ kako zviždi? Vazduh ide preko đubreta. Pizdu materinu, mogli bi njih makar da očiste.“ Zatim uperi prstom ka kamenom bloku koji je stajao uza zid. ,,Tamo je prolaz. Jebi ga, moraćemo da puzimo.“
Skinu ranac, izvuče baterijsku lampu.
Sile upita: ,, Jesi li siguran da vodi u drugu zgradu? Da ne osvanemo u nečijoj klonji?“
Zacerekaše se, a eho kliznu niz zidove tavana.
,,Ma opusti se, ovuda sam prošao hiljadu puta. Dok je bio živ, moj stari je održavao ventilaciju. Vidi sad na šta ovo liči? Znam te cevi i prolaz kao svoj džep. Zavlačio sam se tamo gde matori nije mogao da dohvati.“
Sile zateže pertle, upasa trenerku. U trzajima, izguraše kameni blok koji je zatvarao prolaz. Otvor je bio veličine šahta.
,,Biće ti dobro tako...“, reče Ivke. ,,Upadaj! Sa trenerkom kliziš unutra.“
Ovaj leže, upuza potrbuške skupljajući prašinu.
Bilo je mračno, usko, smrdljivo.
,,Neke crkotine su ovde!“ Viknu Sile. ,,Aaah, čoveče! Daj mi bateriju, ništa ne vidim.“
Kad je nakrenuo glavu nešto mu je zagrebalo obraz. Provuče ruku da bi napipao. Uhvati nečiju tanku podlakticu sa narukvicama. Bila je hladna i krta. Odvojila se od tela kao suva grana i ostala mu u šaci. Sile shvati da leži u prahu kostiju, na truloj lešini koja još uvek isparava. Obuze ga vrtoglavica, i osvrnu se u potpunom mraku.
,,Ma biće ti dobro tamo...“, ponovi Ivke sebi u bradu i dogura kameni blok. ,,Biće ti dobro.“
Zidovi su bili suviše debeli da bi propustili ikakve zvuke. Čak ih ni Ivke, nikada, nije čuo. Nikoga. Ni oca kad ga je poslednji put istukao. Matori alkos mora da se ugušio u sopstvenoj bljuvotini. Trulio je sve dok od njega nije ostala samo kopča kajiša  - ona kojom je ostavljao tetovaže po leđima.
Nije čuo ni onu plavušu koja ga nije poštovala. Nije priznala da će, jednog dana, i on postati neko.
Kao Cezarius. Jednog dana...
Kad se vratio u stan, svitalo je. Sve je bilo na svom mestu. Zapušteno. Spustio je ranac, podigao dvogled sa poda. Dinu je i dalje stajao, blaženo zureći u prozor.
 Moj specijalac..., pomisli Ivke i odmahnu mu.
Dinu se tromo okrenu. Voleo je Ivketa. Voleo ga je jer mu se, za razliku od ostalih, nikada nije rugao. Naprotiv. Poveravao mu je posebne zadatke; a kad ih Dinu hrabro izvrši, Ivke ga povede u bioskop; kupi mu slatkiše, i kokice, i sladoled. Povede ga da, zajedno, gledaju svetla grada. Tako će se i noćas popeti na krov one visoke zgrade i ćutke sedeti u tami. Dinu će jesti čokolade, a pred jutro, musav od brade do očiju, uperiće prst ka svojoj školi – školi za specijalce.
,,U'ek meni neki čudni pouslovi“, mumlao je, sada, gegajući se kroz park. ,,Kada dlugal Ilke kaže stoooji... Dinu mooora stoooji... stoooji...“

Neven Novak
Beograd, 11. Mart 2004.

vrati se na sadrzaj
      arhiva