Šta bi genima

Rekoše mi preci… negde do šukendeda i prabake, da se u mojoj krvi gužvaju geni iz muškog korena Južnih Slovena i ženskog korena Mongola. Uzeh žilet i malo se porezah: nekoliko kapi krvi pade na tanjir. Gledam… Ništa se ne miče...

Krevet i ja

Volim da se odmaram i onda kad ceo dan ništa ne radim. Odmor mi najbolje prija kad spavam i sanjam kako u šumi bežim pred medvedom. Zbog velikog straha i još veće brzine ne stignem gledati preda se, pa se spotaknem se na mrava – on pobeže, a ja padnem – sa kreveta.

Glas stakla

Gledam se u ogledalu, sam sebi se nasmešim - iz sažaljenja. Kažem sebi: „Vidi kakav si… umesto da si s godinama sve lepši, postaješ sve gadniji. Sad već plašiš i starce, ne samo decu.” Poslednji put upitah ogledalo: „Ogledalce, ogledalce, kaži ko je najgadniji na svetu?” Ono bez oklevanja viknu: „TI!!!”, i od stida se razlete u parampačad…

Šta misli

Zastao sam na poljskom putu sa rukama na leđima… Ne volim džepove, kad su u njima ruke.
Mesečina se razdaje sa dubinom nebeskog plavetnila i bleštanjem razbacih zvezdica.
Gledam tu dubinu i zapitam se: „Da li me na ovoj tamnoj Zemljici - sa druge strane vasionske dubine - neko gleda i šta misli?”

Jože Volarić