vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Bujica

       

Kiša je padala satima i bezazleni potok pretvorio se u bujicu koja nosi sve pred sobom. Uplašeno su se gledali i osvrtali oko sebe uzaludno tražeći neki viši i čvršći oslonac. Kamen na kojem su stajali sve se više smanjivao pod naletima blatnjave vode. Leto je bilo dugo a pljusak kao da  je pokušavao da nadoknadi proteklu sušnu sezonu. Udar vetra odneo je list paprati koji im je služio kao zaklon od kiše. Tužno su ga gledali dok je tonuo nošen maticom.
Sledećeg trenutka pažnju im je privukao komadić hrastove kore koji se nekim čudom zaglavio u kamenu. Iznenađeni posmatrali su kako iz kore izviruje crvena glava sa čeljustima. Pritrčali su da pomognu mokrom mravu da se izvuče napolje. Kad ga izvuku lako će ga dokrajčiti i pojesti. Cepali su crnim kleštima koru sve dok mrav nije, teško dišući i tresući se od hladnoće, ispao iz kore na kamen. Pogledali su pridošlicu i zaključili da, uzevši u obzir stanje u kojem se nalazio, nije opasan. Ipak su za svaki slučaj zauzeli borbeni stav.
Crveni mrav je polako otvario oči i pomislio da se sigurno nalazi u mravljem paklu. Kako drugačije sebi da objasni ovu dvojicu koji su stajali u borbenom poretku. Zar ratničke veštine nisu rezervisane samo za njegovu vrstu, zar ih ne zovu crvenim ratnicima, i zar njihova pojava ne izaziva strah kod svih stvorenja koja se kreću na zemlji?
Krupniji crni mrav odjednom zagrme:
- Slušaj me crvena gnjido! Znam ko si i šta predstavljaš! Nemoj ni da pomisliš da smo nekakve nemoćne larve koje ćeš lako da iskasapiš i pojedeš za užinu! Poznajemo dobro tvoju sortu, osvajačke težnje na ovom ostrvu ti neće uspeti! Budi miran i možda preživiš. Mi danas odlučujemo o tvojoj sudbini!
Crveni mrav je zbunjeno gledao u govornika. Nije shvatao što ta budala viče kad bujica može svakog trena da preplavi kamen na kojem su stajali, i odnese ih Bogu na istinu. Sa naporom je odgovorio:
- Budite razumni. Nemam ništa protiv vas i vašeg naroda. Mi, crveni mravi, smo ratnici. Vi ste radnici. Vredno sakupljate zalihe za zimu. To vam je urođeno, kao što je nama urođeno da upadamo u vaše mravinjake i da otimamo sve što ste sakupili. Drugi način ne poznajemo. Takva smo rasa. Još nešto. Postoji legenda o našem narodu. I mi smo u davna vremena bili crni kao i vi. Tada su svi insekti živeli u miru i izobilju. Niko nikog nije napadao sve do velikog požara koji je opustošio zemlju. Moje pleme je izgorelo, a nekolicina koja je preživela dobila je teške opekotine. Ipak su nastavili vrstu i od tad se rađamo crveni. Vi koji se rađate crni u našem narodu važite za đavolju tvorevinu. Naš kodeks nam propisuje da od vas treba otimati i da vas ne treba štedeti. Dakle, ništa lično.
Drugi crni mrav je jedva obuzdavao želju da odmah presudi razbojniku, ali je na vreme shvatio da pred sobom ima protivnika vrednog poštovanja. Stoga je procedio kroz zube:
- Jesi li završio sa pripovedanjem bajki? E, pa imamo novosti za tebe, druškane: u velikoj si zabludi! Ti i tvoj crveni šljam ste samo hrpa pljačkaša i ubica!
Crveni mrav je ćutao nemogavši da shvati šta mu se dešava. Često je učestvovao u osvajačkim pohodima na crne mrave i isticao se kao ratnik. Čak je dobio i odlikovanje, ali nije ih mrzeo. To je za njega bio način života i opstanka. U razmišljanju ga prekide iznenadni talas koji na kamen izbaci ogromnu bogomoljku. Veoma gladnu bogomoljku.
Crveni mrav je odmah zauzeo borbeni stav, dok su crni počeli da kukaju na sav glas i preklinju za goli život. Bogomoljka progovori strašnim glasom:
- Vidi, vidi. Pa ovo je kao u snu. Ja pomislila da se malo odmorim i osušim na ovom kamenčiću kad me i večera čeka. Hvala što ste se servirali. Priđite bez straha. Neće puno boleti i brzo će sve biti gotovo. Crveni bedniče, tebe ću ostaviti za kraj.
Crveni mrav u taj mah viknu:
- Napadajte, sakupljači smeća! Borite se kao hrabri vitezovi!
Ali pre nego što je iko od njih stigao da odreaguje, kiša poče jače da pada i već u sledećem trenutku bujica ih proguta. Možda su završili u paklu, a možda i u raju za insekte. Nikad nećemo saznati.

Priča „Bujica“ objavljena je 2009. godine u zbirci „Neonska igra za izgubljene“ (Dosije).

Dejan Jokić: rođen sam, iako nisam to tražio 1969. godine, u Splitu, R. Hrvatska. Pretenzije prema književnoj delatnosti imam od malih nogu mada je sistematski uništavana od raznih neprijateljskih faktora.
Ovo je prvi zvanični pisani trag moje borbe za opstanak čovečanstva u nekoj humanijoj verziji, koji je u svom izvornom obliku nastao od 1987. do 1992. godine. U međuvremenu je više puta autorski promenjen zavisno od količine ljudske gluposti i bahatosti koje su me kroz život ničim izazvane šutirale pokušavajući da se prime kao najfiniji pelcer.
Član sam „Udruženja književnika u otadžbini i rasejanju“(USKOR). Trenutno preživljavam sa suprugom i dve divne kćeri u Beogradu, R. Srbija.
Više o meni i onom što pišem na: www.dejanjokic.me

vrati se na sadrzaj
      arhiva