vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

KAKO SMO POSTALI ROBOVI MARSOVCIMA

       

Bilo je to, kažu, davne 2000. godine, u vreme mnogih zemaljskih ratova, kada je „malim crvenim“(marsovcima) dosadila monotonija i večito ljudsko sumnjičenje u njihovo postojanje te su odlučili da posete (naravno sa prijateljskom namerom) planetu Zemlju.
I tako – dvadesetak najhrabrijih, i naj-naj u svemu, krenu letelicom u susret našoj planeti, ali zemaljski super osetljivi radari na vreme uoče NLO i (pošto vrag ne da mira našoj ratobornoj krvi) sve države alarmiraju svoje armije i organe bezbednosti. Jadni Marsovci – gledaju u ekran na kojem je karta Zemlje prekrivena crvenim lampicama: izgleda da Zemljani nisu raspoloženi za posete. „Mali crveni” su već pomišljali da se vrate na Mars, kad na karti „Plave planete” ugledaše jednu državu bez crvene lampice (verovatno zbog nedostatka struje) i odlučiše ipak da slete – pravac Srbija!
Srbija ih, naravno, gostoljubivo primi (kao i sve narode i narodne manjine), odmah im uručiše ključeve od novo izgrađenih stanova (neko je, pored ključa, dobio i stan), dadoše im pravo glasa i već popunjene glasačke listiće (valjda za nepismene Marsovce), zatim rešenja za poreske obaveze, ali i mnoga priznanja i odlikovanja radi buduće uspešne saradnje.
Ubrzo zemlju Srbiju preplaviše letelice sa „malim crvenim”(koji su veoma brzo postali mnoštvo, što je sasvim razumljivo – dobra klima, zdrava hrana, posebne povlastice za naciogalaktičku manjinu i sl. itd.). Zatim zauzeše mnoge odgovorne funkcije... sve više prostora... sve veća prava i... i više se nije moglo! Marsovci ili Zemljani – pitanje istorije (pih) i časti (dvaput – pih). Upali se crvena lampica! (O kako je preteći svetlela nalik nekom zalutalom svitcu). RATNA OPASNOST! Opšta mobilizacija Srba, ali bezuspešna. Strategija ondašnjih generala pod tajnim nazivom „Srbija nije u ratu” (a što je rat u Srbiji to ih baš zabole... srce) nije došla do izražaja jer srpski narod (poučen iskustvom iz 1999. godine kada nije po prvobitnom dogovoru ispoštovana isplata ratnih dnevnica i odšteta) nije se dao opet zaj... nasamariti, te tako niko nije prihvatio uniformu, niti naseo na lažna obećanja o privlačnim sumama i sumicama, već je mirno i složno (po prvi put u istoriji koja se upravo završavala) prepustio vlast crvenima (koji više i nisu bili tako mali, a bogami ni crveni). I tako smo postali robovi Marsovaca!
(Da budem iskren bolje plaćaju i - strogo na vreme).

Dalibor Filipović Filip, rođen je 02.11.1976. godine u Boru. Piše pesme, lirske zapise, kratke priče, aforizme, haiku… Dobitnik preko 80 književnih nagrada i priznanja na domaćim i inostranim konkursima. Svoje radove objavljivao u preko 60 domaćih i stranih časopisa i listova. Zastupljen u stotinak domaćih i inostranih zbornika. Pesme su mu prevedene na engleski, bugarski, rumunski, slovenački, makedonski... jezik.
Učestvovao na mnogim pesničkim smotrama i kulturnim manifestacijama u više od 40 gradova. Član je više književnih klubova, udruženja i organizacija. Uredik/izdavač stotinu knjiga.  Njegovo stvaralaštvo i uspesi zabeleženi su u preko 100 novinskih članaka i u dokumentarnom, kratkom filmu „Daj da budem slovo”.
Autor sledećih knjiga: Daj da budem slovo (1997), Nema kraja noći (1998), Elle (2000), Predvorje zenica (2002), Antologija savremene poezije knjaževačkih pesnika (2003) /koautor/ i Uzvik iz sredine reda  /Neo-sofija/ (2005), Foto-monografija književnog kluba Branko Miljković (2006), Mali Bog /Foto-monografija povodom petnaest godina književnog rada Dejana Bogojevića/ (2006), S one strane (2007). Živi i stvara u Knjaževcu.

vrati se na sadrzaj
      arhiva