Da su naš kulturni život i kulturna ponuda u zamahu, može se ustanoviti po koncertima neafirmisanih umetnika, koji se izvode poslednjih nekoliko meseci.
Eto baš juče, prelistavajući dnevnu štampu, zadržah se, više nego obično, na strani posvećenoj kulturi u našoj zemlji. Kao i obično tu stranu „preletim" pogledom, što i sada učinih, ali mi se pogled zaustavi na jednoj više nego skromnoj reklami za koncert. Pisalo je da će se te večeri sa početkom u 20 časova, u sali gradske biblioteke, održati svetska premijera Koncerta za tetkicu!
Zanimljivo, rekoh sebi i pomislih da je u pitanju instrumentalno delo, verovatno sa avangardnim pristupom. Međutim, zabunu mi je stvorilo nepostojanje znaka navoda u naslovu dela, pa nisam bio siguran da li je uopšte delo u pitanju ili... to već nisam smeo ni da pomislim! Dodatnu zbrku je izazvala i činjenica da nije potpisan ni autor dela, ni izvođači, niti se spominje kog je žanra delo!
Pošto te večeri nisam imao nikakvog pametnijeg posla, odlučio sam da odem i vidim o čemu je reč. Obukao sam belu košulju, stavio leptir mašnu, izglancao najbolje cipele, i krenuo na koncert.
Pošto živim na tri stanice od Gradske biblioteke, odlučio sam da idem peške.
Divno jesenje veče upotpunio je miris pečenih paprika sa jednog od, cvećem uređenog, balkona. Usput sam sreo dve dame, koje su se držale pod ruku, sakrivene ispod šešira sa velikim obodom, poput suncobrana na plaži.
Njihove izvajane siluete, poput lutaka u izlogu, mamile su poglede sugrađana, ljudi u žurbi sa prefinjenim ukusom.
Stigavši pred Gradsku biblioteku naišao sam na skroman plakat koji je najavljivao večerašnji koncert. Ulaz je bio besplatan.
Ušao sam u zgradu Biblioteke na čijem je ulazu stajao čuvar, kepec.
Ljubazno sam ga upitao gde se nalazi sala u kojoj se održava koncert i dobio još ljubazniji odgovor i objašnjenje kako da do nje dođem.
Prošao sam polumračnim hodnikom, skrenuo na prva vrata levo, pa još malo napred, zatim na prva vrata desno i našao se u svečanom holu Biblioteke. U holu se nalazilo nekoliko ljudi, koji se nisu mnogo obazirali na moje prisustvo. Držali su u rukama i komentarisali štampane programe za večerašnji koncert. Delovali su ozbiljno, a po odeći koju su nosili reklo bi se da su to uglađeni predstavnici našeg društva. Jedna dama, sa dubokim dekolteom, držala je malu, crnu pudlicu na povodcu, hraneći ga nekakvim psećim biskvitima.
Naišao je poslužitelj i nudio prisutnim gostima veliku srebrnu tacnu, načičkanu brojnim đakonijama za jelo. Poželeo sam da vidim šta se nalazi na tacni, ali poslužitelj me zaobiđe i izgubi se u nekom od mnogobrojnih hodnika Biblioteke, ne pojavivši se do kraja večeri.
U tom se otvoriše vrata od sale i mi uđosmo unutra. Potpuno beli zidovi i tapacirane stolice za sedenje postavljene u deset redova sa po deset stolica u svakom redu, odavali su ozbiljnost i najavljivali zanimljiv koncert. Podijumom koji je bio u ravni sa stolicama dominirao je veliki, crni koncertni „Petrof". Ugledavši taj koncertni klavir, kako se sjaji, poput kraljevskog sarkofaga, monumentalan i elegantan, „zaigra" mi u stomaku. Seo sam po običaju u poslednji red kako bih ako „zagusti" bio bliži izlazu.
Izbrojao sam prisutne gledaoce i ako uzmemo u obzir i kuče bilo nas je ukupno četrnaestoro.
Pogledao sam na sat, bilo je već osam i sedam. Gospodina ispred mene sam ljubazno zamolio da mi da program, ali se on nije obazirao.
Pogledom sam tražio program, ali već se zatvoriše vrata od sale i svetla na zidu se pogasiše, tako da je gorelo jedino svetlo na podijumu.
Prošlo je nekoliko trenutaka kad se pojavi žena u crvenom kombinezonu sa zelenom maramom na glavi. Kloparala je belim klompama po „brodskom podu" sale. Bila je to tetkica. Ono što nisam smeo ni da pomislim zaista se događalo! Izvadila je plavičastu krpu i počela da briše klavir. Završivši sa brisanjem „školjke" klavira, skinula je poklopac pa žustrim pokretima prešla krpom po dirkama, praveći veoma čudne i potpuno nepovezane tonove, koji su podsećali na lomljavu čaša i tandrkanje šerpi. Pošto je obrisala dirke, vratila je poklopac na mesto i poklonila se publici. Neko iz publike glasno viknu „Bravo!" i salom se prolomi aplauz dvadesetičetiri dlana, dok je crna pudlica lajala trčeći oko egzaltirane gazdarice. Prisutni su ustali na noge i tapšali uporno, tražeći bis. Tetkica je izašla još jednom i poklonila se, učinivši to još četiri puta.
Izlazeći iz sale mogao sam da čujem od prisutnih gostiju kako nikada nisu bili na tako dobrom koncertu i kako je prava šteta što nije došlo više ljudi.
Pogledao sam u časovnik, bilo je pola devet. Uputivši se ka izlazu iz Biblioteke sretoh čuvara, kepeca, pa mu poželeh ljubazno laku noć, na šta mi on još ljubaznije uzvrati i požele mi prijatno veče.
Ujutru sam kupio novine i prvo što sam potražio sam kulturnu stranu. Nisam je, na žalost, pronašao, ali sam na prvoj strani mogao da pročitam da je po hitnom postupku donesen zakon po kojem se kultura ukida do daljnjeg!

Vladimir Bulatovic, rodjen u Beogradu 13.12.1979. godine. Pise satiricne i fantasticne price, aforizme. Diplomirao je na Akademiji Lepih Umetnosti (ALU), u Beogradu, solo pevanje.

Vladimir Bulatović