Borislav Pekić
(4. februar 1930 – 2. jul 1992)

Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.

Borislav Pekić, romansijer, dramski pisac, esejista i scenarista, nikada nije hodao utabanim stazama, već je za sve svoje ideje pokušavao da pronađe novi i drugačiji izraz. Pre njega nije postojao pisac u našoj književnosti na koga bi se ugledao (u stranoj je pronašao svog duhovnog učitelja u Tomasu Manu, od kojeg se naučio spoju skepse, umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme), a posle njega još uvek se nije našao niko ko bi ga sledio (ne po formi, temama ili izrazu, jer bi to bilo obično kopiranje, već po senzibilitetu, po sistematskom i detaljnom spremanju za pisanje, po intelektualnoj sveobuhvatnosti i odlučnosti da se reč kaže na sopstveni način uprkos svemu i uprkos svima).

„Zlatno runo“ (1978 – 1986) je fantasmagorija u sedam tomova, jedno od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja u jugoslovenskoj književnosti, delo nagrađeno Njegoševom nagradom (1987). Na tri i po hiljade stranica, u desetak istorijskih i protoistorijskih perioda (koji ne prate linearni tok, već ciklični), preko stotinu likova između sna i jave, fantazije i realnosti, istorije i mita, traga za svojim zlatnim runom.

U svih sedam tomova Zlatnog Runa razmišlja se, zaparavo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane. Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rođeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi, kreću.

Pekić je duboko verovao da budućnost društva zavisi od poimanja njegove najdublje prošlosti (shvatanja prošlosti, a ne večitog tumaranja po njoj), gde se krije istina koja je pokrenula ovu civilizaciju. Korene čovečanstva nije tražio u zvaničnoj istoriji, jer je ona nepouzdana zbirka iz koje svako po potrebi izvlači ona fakta koja su mu potrebna i pri tom ih interpretira na način koji mu odgovara, već je za istinom tragao u bogatoj simbolici mitova. Nije se slagao sa mišljenjima da su mitovi paradigme poezije, plod bogate mašte primitivnih zajednica, pokušaj da se prirodni fenomeni objasne na način razumljiv zaostalim ljudima, već baš naprotiv, verovao je da se u mitovima kriju najviše istine, skrivene iza slikovitog jezika simbola, jezika koji smo odavno zaboravili, zbog čega i nismo u stanju da ga u potpunosti shvatimo. Mit, dakle, nije delo primitivnog već superiornog čoveka (mereno spram današnjeg), u kojem se razrešavaju filozofski problemi i otkrivaju najviše životne tajne. Pekić je verovao da je prošlost slika (projekcija) budućnosti, istorija nema linerani već ciklični tok (što je i verovanje gotovo svih drevnih naroda), čovečanstvo prelazi iz jednog ciklusa u drugi i možda prolazi kroz iste etape nebrojeno puta (verovatno dok ih ne prevaziđe). Ovu će temu dublje obraditi u romanu „1999“.

Za mene je „večno juče” mita, vreme u kome se mit jednom obavio; međutim njegovo je i vreme „večno danas”, jer se on i danas obavlja, a ono je takođe i potencijalno „večno sutra”, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.

Borislav Pekić u „Zlatnom runu“ potpuno odbacuje mitologiju kao kreaciju ljudske mašte i u njoj pronalazi večnu bitku između racionalnog i iracionalnog u ljudskom biću, lice i naličje, duh koji teži nebeskim visinama i telo koje grca u materijalnim okovima, duhovno i animalno a oličeno slikom Kentaura. Pekić izvlači Jungove arhetipove iz sfere psihološkog i prebacuje ih u ontologiju.

Ako pođemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života. Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se poveremno javlja slikama koje nas iznenađuju i logikom koja nas plaši.

Borislav Pekić je bio temeljan i organizovan pisac. Pre pisanja duboko se informisao o svim segmentima koji mogu biti dodirnuti u delu. Pre nego što je uopšte počeo sa pisanjem „Zlatnog runa“ u potpunosti je razradio svih sedam knjiga, napravio tabele, dijagrame. Pre pisanja prve knjige već je osmislio sedmu kao ključ za otključavanje prethodnih šest. Bez sedme knjige nema razrešenja. Zbog jedne reči celog dana je tragao za njenim pravim značenjem, prelistavajući sve moguće rečnike i enciklopedije, da bi je na kraju zamenio drugom. Istražujući, Pekić je sakupio ogromno znanje iz arheologije, medicine, neimarstva, trgovine, filozofije, istorije civilizacije, mita, pozorišta, istorije medija, politike, psihologije, religije, magije, sociologije, argonautike, naučne fantastike i mogli bismo ovako da ređamo u nedogled. A ipak, on se u svojim knjigama ne razmeće znanjem, jer ga shvata na ispravan način – znanje ima smisla samo ukoliko je u službi daljeg razvijanja duha. U Pekićevim knjigama znanje je u službi dela, u službi sadržaja i forme.

Ne bih preterao ako bih kazao da, zapravo, za svoje knjige nikad ne tražim formu – ja. Traže je, u moje ime – moje ideje. One odbacuju forme koje im, iz komoditeta, natura moja spisateljska rutina, one uporno traže oblike kroz koje će se najbolje izraziti, i postaju literarnom pričom tek ako ih i kada nađu. Ako ih ne nađu, ne realizuju se kao romani; ostaju po mojim beležnicama kao literarne himere ili nadgrobni spomenici neuspeha, kako hoćete.

Spremajući se za roman „Besnilo“, Pekić se detaljno i iscrpno obaveštavao, gradeći postepeno savršeni plan iz kojeg će izrasti delo, koje će iz celokupne građe uzeti samo ono što mu je neophodno. Pošto se radnja romana odvija na londonskom Hitrou aerodromu, svakoga dana je odlazio na aerodrom i pravio beleške. Kada su ga policajci priveli, objasnio im je da skuplja građu za roman i oni su mu dali planove celoga aerodroma! (Naravno, sve ovo se dešavalo 1981. godine, kada još uvek nije vladala ova teroristička histerija).

Nalaženje Karaktera je nalaženje njegove „unutrašnje logike“. Sve je posle toga ugodno prepisivanje, prikazivanje te logike u njenom logičkom dejstvu.

„Besnilo“ izlazi 1983. godine i šokira jugoslovenski književni svet. Jedan ozbiljan pisac, filozof i intelektualac, napisao je žanrovski roman koji obiluje trilerskim elementima. U njemu se prepliću špijunske zavere, zločini, tragična ljubav i  zaraza koja izbija na Hitrou aerodromu.

Zar ne mislite da je arogantna podela literature na visoku i nisku nepravedna prema ovoj drugoj, ako imate u vidu da se ona jedina danas u svetu bavi ključnim pitanjima ljudskog života i opstanka, ma u kako manjkavom formalnom smislu. U međuvremenu, „visoka” je još i sada u temama devetnaestog veka, ma kako formalno sjajno... Visoka forma stare literature udružiće se sa pravim sadržajem nove, ako za to bude vremena.

„Besnilo“je prvi roman antropološke trilogije, koju čine „1999“ (1984) i „Atlantida“ (1988). Iako su objavljene drugačijim redom, autor nam saopštava da ove tri knjige treba čitati kao jednu i to sledećim redosledom: „Besnilo“ – „Atlantida“ – „1999“. Priča, dakle, počinje izbijanjem epidemije, potom govori o izgubljenom raju i na kraju, završava se mišljenjem da se svet, poput predstave u pozorištu, stalno iznova ponavlja sa svim svojim pojedinostima, te da se iz tog kruga može izaći jedino shvatanjem i prevazilaženjem.

Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nepogode. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, dakle, odavno je već u toku. Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već – androidi.

Pronicljivi i buntovni Pekićev duh nije mogao a da ne reaguje na ono što vidi oko sebe. Epidemija u „Besnilu“ samo je vidljiva manifestacija onoga što ljudi već odavno nose u sebi, njihovih rezonovanja, interesa, želja i nastojanja. Pekić zato piše o zamkama takozvanog napretka, koji iza paravana opšteg dobra krije neke druge, suštinski destruktivne interese.

Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicine i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući. Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj takozvani progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokim realnostima prirode ...

U ovom periodu Pekić je saznao za podatak da se samo u Velikoj Britaniji, za godinu dana, masakrira preko šest miliona životinja u ime „viših“, tobož naučnih ciljeva (neretko, eksperimenti su vršeni radi potreba kozmetičke industrije). Možda smo zapravo postali takve životinje da životinjama odričemo sposobnost za bol.

Pogledajte, sukob je između Hamiltona, koji u medicini vidi samo nauku, kome nije važno hoće li nekog pojedinca izlečiti, već hoće li bolest na vreme shvatiti, i eliminisati, i Komarovskog, lekara kome je čovek važniji od bolesti. Hamiltona interesuje bolest. Komarovskog bolesnik. Prvi je učenjak, drugi vidar. Hamiltonu je nauka cilj, čovek zamorče; Komarovskom nauka sredstvo, cilj čovek.

Ipak, u „Besnilu“ postoji i jedan pozitivan lik. To je Gabrijel – ličnost koja predstavlja protivtežu haosu koji ga okružuje, drugačiji koncept postojanja, duhovnu prirodu. On je predstavnik neke više dimenzije u kojoj bismo i mi, kao čovečanstvo, mogli da budemo da nismo (pre otprilike desetak hiljada godina) zastranili i odabrali ovaj poguban materijalistički put. Zato je on jedini imun na „besnilo“. On jedini nije ljudski besan, da bi pseće mogao pobesneti. On je jedini apsolutno dobar čovek... On je plemenit i dobar uprkos onome što ga okružuje. Sasvim logično, u svetu koji ne razume ni on ne nailazi na razumevanje, pa mu je u ovom životu zagarantovana jedino patnja. Uzvišena patnja. Ali, on ne ume drugačije, njegova duša je usmerena ka svetlosti, a ne ka zlu i tami. Gabrijel je ideal i zato nedostižan ljudima koji su navikli na život u formi imanja, koji zamišljaju da su srećni samo ukoliko nešto poseduju. Iz želje za posedovanjem se sasvim prirodno rađa potrošački mentalitet, koji danas neprikosnoveno vlada u svim sferama društvenog života. Čak i oni koji imaju neke duhovne aspiracije, svoje znanje smatraju svojim posedom i tako njime i upravljaju (diplome se ne stiču radi produbljivanja znanja u potrazi za smislom postojanja čoveka i čovečanstva, već radi bolje radne pozicije koja će omogućiti veća primanja i veću dobit, bolje pozicioniranje u Sistemu). Ne čudi, otud, što ljudi tako teško menjaju svoje mišljenje – ono je za njih lična imovina, i baš kao što su spremni da brane kuću od uljeza, isto tako brane svoje stavove od svake alternative, ne shvatajući da je napredovanje duha jedino moguće upravo u tom sukobu različitih perspektiva, da sopstvena misao buja i jača upravo kada se sudari sa drugom. Gabrijel ne poseduje taj nagon za samoodržanjem zbog kojeg bi bio spreman da žrtvuje druge radi lične sreće, baš naprotiv, on će se rado žrtvovati za druge, jer ne pravi podelu na sebe i druge, na njihove i naše. Ima li danas takvih ljudi?

Ali nam takvi ljudi trebaju. Smejte im se, poričite ih, čak i uništavajte, ali ne možete ne uvideti njihovu veličinu, alternativu koju nude. Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je, zapravo, ista stvar. Zamislite da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge.

Antropološke pripovesti „1999“ razlikuju se od svih drugih Pekićevih dela, jer ih je napisao za samo devedeset dana. No, ova brzina ne znači da se nije detaljno spremao, već da je to činio usput, godinama, čitajući gotovo sve što je na polju naučne fantastike i negativne utopije napisano. Knjigu čini pet pripovetki koje obrađuju pet čovečanstava, pet antropoloških alternativa. Mogu se čitati kao zasebne priče, ali ako pažljivije pogledate, radi se zapravo o romanu u kojem su poglavlja razdvojena milionima godina.

Kako biste se osećali kada biste saznali da niste čovek nego mašina – i u to poverovali – i da su oko vas sve same mašine, i kada bi vam, sve do smrti, sve postalo jasno kao da je već odigrano, kada biste bili glumac koji ulogu napamet zna pre premijere?

Pekić proces stvaranja započinje potragom za formom koja će najbolje predstaviti ideju, a to je potraga za stilskim izrazom, tonom, uglom gledanja. („Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče“). On ne podnosi stagnaciju u svom delu, mrtvilo, već se trudi da uvek postoji radnja koja negde započinje, teče i završava se. Nakon rešavanja ovih pitanja, pristupao je izradi sinopsisa, kompozicije koja je veoma precizna.

Nezadovoljna imaginacija otkriva nezadovoljavajući Plan. Tada je umesnije ponovo se na njega vratiti, nego doživeti da vas imaginacija, u svom euforičnom raspoloženju, obično najlakšim putem odvede tamo gde niste hteli da budete... Ljubitelji Mašte, u koje i ja spadam, ne moraju se plašiti da će, pod suverenitetom čvrstog Plana, Imaginacija ostati bez posla. Tek u njegovom okviru nastaje za nju onaj pravi posao, koji nikakav razum ne može zameniti, u horizontalnim granicama jedne jame u stvarnosti, neograničene slobode i neizvesnost spuštanja u njene dubine.

Razmišljajući o tada aktuelnoj temi, savremenom romanu i njegovim karakteristikama, Pekić je zaključio da bi takav roman morao da se drži sledećih načela: radnja treba da se dešava u sadašnjosti; junaci treba da budu, na neki način, nosioci Duha sadašnjosti, odnosno, da artikulišu moralnu i misaonu matricu na kojoj se ova epoha temelji. Ostali likovi predstavljaju ličnosti koje takođe pripadaju ovom vremenu, ali čija interesovanja nisu široka (ne moraju da znaju za Hegela i Mocarta), kako bi se njihovim prožimanjem sa junacima dobio realističan (živ) model stvarnosti. Međusobni odnosi likova u romanu treba da budu onakvi kakvi su u našem okruženju, jer kroz njihovu korespodenciju doživljavamo realnost spoljne prinude (sistem tzv. objektivnih okolnosti); fakta treba koristiti samo kao kalupe (Kad se oblik dobije, kalup se skida.); takođe, savremeni roman mora biti psihološki (Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što čini, dok je on mahom ono što misli dok to čini.); i ono što se podrazumeva za svaki roman, podrazumeva se i za savremeni, on mora biti kritički nastrojen.

Ako se izražavam književnom rečju činim to u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je razume se, najpre umetnička, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Književnim delom zacelo izražavam stvarnost u nekom od njenih meni pristupačnih standarda, ali i ne sa manjim prisustvom u strukturi dela, izražavam i sebe – svoj stav prema toj stvarnosti – stav koji deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava, uređenih prema nekom estetičkom načelu.

(kraj drugog dela)