Gleda kako se ka prozoru njegove kuće spušta oblak. Ima deset godina i pokušava da otvori prozor, ali to mu ne polazi za rukom. Šakama udara po staklu koje nikako da se razbije dok oblak lagano promiče.
Džošua glasno uzdahnu i otvori oči. Uspravi se u krevetu i unezvereno pogleda oko sebe. Notame je mirno spavala među svojim pletenicama rasutim po jastuku, nije se ni promeškoljila.
On se na brzinu obuče, dohvati perjanu jaknu i izađe na trem ispred kolibe. Na pustom drumu, zasutom šljunkom, vetar je nosio lišće. S obližnje kante preturi se flaša i pade na zemlju.
U rezervat Čejena stigao je januar, mesec zavejanih tipija. (1)
Džošua raširi nozdrve i u vazduhu oseti miris snega. ,,Hotam, Vovo!“(2) izgovori on na izvornom čejenskom kojim je osvajao srca devojaka i zavređivao poštovanje muškaraca, jer, taj jezik nisu više znali čak ni najstariji Indijanci u rezervatu. Sveto drvo bilo je mrtvo.
O lepoti i zvuku njegovih reči narod je ispredao priče još od onog letnjeg jutra, pre petnaest godina, kad su ga pronašli na bejzbol terenu, uvijenog u kožu bizona. ,,Slušajte ga, braćo i sestre!“ vikala je Ametane, stogodišnja starica, pošto je dečak rekao da su svi njegovi pobijeni. ,,Siroče govori jezikom naših predaka!“
,,U jeziku siročeta živi Veliki Maheo!“(3) povikali su ostali i poneli ga na rukama.      
Džošua se nije opirao, a legenda o budućem učitelju koji će Indijance vratiti duhovnom središtu počela je da živi. Ametane ga je čitavih pet leta, sve do svoje smrti, učila govoru bledolikih, i dete se pokazalo kao bistra glava.
,,Stari psu, Vovo!“ ponovi Džošua sada jezikom belaca, a pod tremom se začu tiho gunđanje. Ispod jedne trule daske ispuza čupavi žuti mešanac.
Džošua siđe s trema na drum i čučnu. ,,Nikad od tebe neće postati ratnik“, reče češkajući psa po vratu. Koliko je samo puta slušao svog oca kako pokraj visokih logorskih vatri pripoveda o čejenskim psima-ratnicima. Predosetili bi dolazak bledolikih i jurnuli na neprijatelja pre nego što polete prve strele. ,,A ti, Vovo? Šmugneš čim neko jače zalupi vratima.“
Životinja se preturi podižući sve četiri uvis. Zadignutih labrnja, isplaženog jezika, posmatrala je mladića.
,,Buvaro jedna“, reče Džošua tapšući psa po stomaku. Prošeta do kante i sa zemlje podiže flašu. U njoj je ostalo nešto više od trećine prozirne tečnosti. Džošua odvrnu čep, onjuši grlić, pa naglo odmahnu glavom kao da se nabo na oštricu. ,,Pvah!“ reče držeći bocu dalje od lica. Lokalne pijandure mešale su vodu s alkoholom koji je bolnica dobijala u paketima humanitarne pomoći. Već nakon prvih gutljaja izgubili bi svest ostavljajući iza sebe uspomene na prekid filma: polupraznu flašu, mokraću ili izmet.   
,,Gledaj, Vovo“, reče mladić zavrćući čep. ,,Vatrena voda. Proverićemo kako radi. Hoćeš sa mnom?“ Ali psa je izgleda više zanimala neka kost koju tek što je iskopao.
Džošua se osmehnu: ,,Hoćeš, kako da nećeš. Briga tebe!“ Zatim tutnu flašu u stražnji džep i pođe niz ulicu.

*

Nikada ovde nije dolazio noću. Škola u kojoj je podučavao od svog punoletstva sada je bila pusta i tiha. Sivi daščani zidovi stapali su se sa okolnom tamom tako da se Džošui, pošto otključa vrata, učini da otvara ulaz nekog vazdušnog zida.
Zakorači u učionicu: svuda naokolo, na klupama i na stolicama, u ćoškovima i na podu, bile su prazne konzerve piva, zamašćene ambalaže hamburgera, limenke koka-kole. Prethodnih dana ovde je ceo rezervat slavio dolazak novog veka.
Džošua spusti koktel vode i alkohola na katedru i dohvati metlu koja je stajala iza vrata. Čistio je gomilajući smeće na sredinu učionice sve dok nije pokupio i poslednji papirić. Hrpa mu je sezala do visine kolena.
Vrati metlu na mesto i u džepu jakne pronađe „biće bolje” komplet: džoint i zippo upaljač. Kresnu upaljač, pripali džoint i duboko uvuče dim. U grlu je osećao kratke rezove.
Posmatrao je praznu učionicu zamišljajući lica učenika šćućurenih iza trošnih klupa. Svih ovih godina upijali su njegove reči dok je predavao o ratovima Sijuksa ili Arapaha, o stradanju Navaha ili gerilskim bitkama Apača. Nesvesni da ih to zovu duhovi prošlosti, slušali su zvuk zaboravljenog jezika Čejena čiji izvor, oni sami – generacija mekdonaldsa i koka-kole – nikada  neće spoznati. Kao što ga nisu spoznali ni njihovi roditelji. 
Čemu onda sve ovo? Seme je odavno razvejano. 
Džošua uvuče novi dim i oseti strahovit bol u glavi. Džoint mu ispade iz ruke, kolena klecnuše, on se zatetura hvatajući prstima ivicu stola. Spusti se poleđuške na pod i dlanovima snažno pritisnu slepočnice.
Peskoviti potok, 29. novembra 1864. Bilo mu je deset godina kad je ogrnut krznom bizona ustao pred zoru, navukao gležnjače od jelenske kože i istrčao iz tipija.
Logor Čejena spavao je zimskim snom u luku isušenog rečnog korita dok su na vedrom noćnom nebu sijale zvezde. U mesecu kad kurjaci trče u čoporu većina indijanske dece ustajala je kasno, ali Džošua je želeo da na obližnjem potoku pronađe vlažne grane i napravi mrežasti kotur za Šeheso, poglavičinu unuku. Hteo je da joj ostavi poklon ispred tipija pa da joj kasnije pokaže kako se baca koplje i pogađa u sam centar kotura, bizonovo srce.
Čim stiže do potoka, se seti da nije izgovorio jutarnju molitvu. To nije bio dobar način da se započne novi dan, stoga istog trena kleknu na obalu, poprska lice ledenom vodom i raširi ruke: ,,Hahoo, Maheo, cimeo šiši natu“(4), izgovori glasno, dlanova okrenutih ka nebu. Zatim se pokloni do zemlje i poljubi vlažno tlo. ,,Hahoo, Maheo, tespeveme oto eto.“(5) A onda poljubi i travu. ,,Hahoo, Maheo, tespeva tamano.“(6)
Merkajući žalosnu vrbu s druge strane potoka, siguran da će tamo pronaći ono što mu treba, hitro ustade i zagazi u vodu.
Istog časa zemlja zadrhta, u daljini se začu tutnjava potkovica.
Dečak stade kao ukopan osluškujući. Neka vrelina raspuče se vazduhom, sve se utiša, a on pomisli da je možda ogluveo. Htede da izgovori nešto kako bi to proverio kad...
Započe vrištanje.
U čovekovom mozgu postoji jedan čudesan trenutak kad se sećanja na stvarne događaje stope sa naučenim. Sada, dok je ležao na patosu, Džošua je bio siguran u to. Uspeo je da prizove sliku tog magličastog isparenja, mekog na dodir, koje ga je podiglo iz vode, usisalo međ’ oble ivice i ponelo iznad Peskovitog potoka.
U sporom letu kroz blagu jutarnju svetlost, dečak je ugledao mnoge vatre i stradanje plemena.
Poglavica je, noseći Šeheso u naručju, trčao pred vojnike dovikujući im da ne pucaju. Naglo je zastao, spustio devojčicu dozvolivši joj da pobegne i prekrstio ruke. Pre nego što su meci prostrelili starčeve grudi, dečak je čuo poglavičin promukli glas kako peva pesmu smrti.
Do tog trenutka Džošua veruje svojim sećanjima.
Da li je stvarno video ono što se dogodilo posle toga? Sve ono što je kasnije čitao u istorijskim spisima i svedočanstvima oficira?
Tih dana čejenski ratnici zakopali su ratne sekire i sklopili mir sa vojnicima. Otišli su da love bizone, ostavljajući u logoru starce, žene i decu. Samo četrdeset osam časova nakon datih obećanja dogalopirala je konjica paleći i ubijajući sve pred sobom.
Posle masakra na Peskovitom potoku ležalo je tridesetak dečaka i devojčica nabijenih na kočeve, i preko sto rasporenih Indijanki od kojih su nekima bile odsečene dojke; vojnici su se među sobom hvalili da će od njih napraviti lepe kese za duvan.
Da li je zaista video sve to pre nego što se obreo na bejzbol terenu, okružen ljubopitljivim licima?
Iznuren glavoboljom, Džošua se osovi na noge. Zgrabi bocu sa stola i priđe đubretu. ,,Koga ja to, u stvari, podučavam?“, prosikta posipajući prozirnu tečnost po konzervama i ambalažama. ,,Moj Bog ima crvenu kožu. On ne uzima od onih koji su pobili njegovu decu.“
Potom kresnu upaljač i baci ga na vlažnu gomilu.

*

Kad se vratio u kolibu, Notame je još uvek spavala. Džošua širom otvori prozor propuštajući svež jutarnji vazduh. Na nebu su se vrtložile prve pahulje. Tamo dalje, na drumu, Vovo je zavijao u pravcu gustog stuba dima koji se uzdizao sa drugog kraja rezervata.
Džošua sede na krevet i dohvati knjigu koju je čuvao ispod jastuka, sanovnik za decu koji mu je poklonila Ametane. Pročita nekoliko strana sa crno podvučenim redovima i vrati ga pod jastučnicu. Samo je starici pričao o svojim snovima, jedino je ona uspevala da ga uteši.
U toj knjizi nalazila su se prosta objašnjenja za kojima je žudeo.
Notame se okrenu na bok, ćebe joj spade s grudi. ,,Hladno mi je“, reče ona začkiljivši desnim okom.
,,Pada sneg“, odvrati Džošua spuštajući usne na njen stomak. Odlučio je da ljubi to tamno telo sve dok ne bude potpuno budno.
Ako je verovati tumačenju po kojem se u snovima dešava uvek suprotno od onoga što nas čeka na jâvi, oblak bi kad-tad trebalo da se ponovo pojavi i vrati ga u dane kojima pripada.


______
(1) Naziv za indijanski šator u obliku kupe, pokriven životinjskim kožama, sa otvorom na vrhu.
(2) ,,Stari psu, Vovo!“
(3) U mitologiji Čejena Maheo je Bog, sveopšti duh koji je stvorio svet i sve što živi u njemu.
(4) ,,Hvala ti, Bože, što sam se probudio ovog jutra.“
(5) ,,Hvala ti, Bože, što sam ustao dobar ovog jutra.“
(6) ,,Hvala ti, Bože, na lepom vremenu.“

Neven Novak