Zdrav urbani čovek, jedan od mnogobrojnih stanara Nove zgrade rešio je da skine određeni broj kilograma, jer je bilo poznato da je u novijim zgradama dozvoljen određeni broj kilograma po spratu. Kalkulator je određivao korelaciju sa visinom, da ne bi došlo do iščašenja, devijacija, pretvaranja u ljude žabe ili u morske paukove.
Kalkulator je jasno pokazivao da je potrebno da skine 5 kilograma, 2 grama i 10 miligrama. Ali, da bi skinuo tu frapantnu brojku, bilo je potrebno da svake večeri tačno u devet sati izađe iz Nove zgrade i pretrči pet stanica četrdesetidvojke i zaustavi se u ulicu koja vodi do stanice pedesetidevetke.
Sve ove brojke imale su smisla, naročito za Pitagoru.
Tek što je napustio zgradu Zdrav urbani čovek je shvatio da je Nova Zgrada, iako prenaseljena, besprekorno čista. Pošto je bolje razmislio, shvatio je da stanare, koji su živeli mirnim i tihim životom u svojim košnicama, nije često viđao, osim pred samim ulazom u zgradu, dok su otključavali ulazna vrata i nestajali avetinjski praznim hodnikom u nepoznatom pravcu.
O svemu tome je mislio Zdrav urbani čovek, dok se vraćao sa trčanja i otključavao ulazna vrata zgrade. Svetlost se automatski upalila, dočekavši ga.
Moj život je savršen, mislio je. Sve teče kao po svetlosti… ovaj kao po loju, mazio je ključ, nežno prelazeći preko reljefnih metalnih slova.
Promil po promil, mislio je prelazeći stepenik po stepenik.
Promil pa stepenik, stepenik pa vrata, ključ pa brava, ramišljao je dok je gurao ključ u bravu.
Tad se, međutim, dogodilo nešto neočekivano. Zadrhtao je, dok su mu se ruke tresle od straha.
Ključ je tvrdoglavo odbijao da otključa bravu. Mučio se i trudio i shvatio da će na kraju morati da potraži pomoć od suseda. Pogledao je u displej mobilnog telefona. Ne, suviše je kasno. Sem toga, pomisliće da je poludeo. Opsovaće ga, možda čak i prebiti. Sa strahom je pogledao u špijunku na susednim vratima.
Odahnuo je videvši broj 9.
To znači, to znači da sam zdrav, pomislio je. I da sam odlutao u mislima, promašio sprat. Ha ha ha, nasmejao se sa olakšanjem. Samo sam se zbunio. Ali, mozak mu je radio brzinom kojom je kometa zbrisala dinosauruse, ispada da sam provaljivao u tuđ stan. Greškom, razume se, ali mogu da me optuže za provalu. Mogu da me presale u Staru zgradu, sa onim nesrećnicima, gubavcima iz Silikonske doline. Okrenuo se i osmehnuo poput srećnog lopova.
Kad je ušao u srećni stan 13, legao je da spava, zadovoljan.
Nekoliko dana kasnije u stanu broj 8 pronađen je, u uspravnom položaju, odmah pored ulaznih vrata, leš nekakve starice.
Živela je sama, bez ikog svog. Govorilo se da godinama nije izlazila iz stana, niti je primala posete. Možda je pobegla iz Starih zgrada i greškom dobila stan u Novogradnji. Ukočena usta obrazovala su veliko slovo O, kao da nekog pozivala u pomoć.  Širom otvorenih očiju, rukom se držala za kvaku na vratima. Stezala je bravu, kao da se borila protiv nekog sa druge strane, provalnika najverovatnije. Tako je i umrla. Od straha.

Leila Samarai