Jedne večeri, sit muka svakodnevnice, premoren od briga i do očajanja razdražen besmislenim iščekivanjem njenog poziva, uključio sam gramofon, rešen da se prepustim prekrasnoj Sibelijusovoj muzici komponovanoj po motivima Meterlinkove drame o tragediji Peleasa i Melisande.
Upijao sam u sebe svaku notu te božanski nadahnute muzike, i dušu mi preplavi blaženstvo poput smirenja svih nagona i strasti – upravo ono blaženstvo kratkoga daha koje je nekoć namrgođeni Šopenhauer egzaltirano veličao, a Niče, u euforičnom protestu, animozno opovrgavao.
Osetih toplu zahvalost prema genijalnom kompozitoru, a istovremeno i beskrajnu saglasnost sa Šopenhauerovom apologetikom obestraščujućeg cilja umetnosti. Umiren dejstvom muzike i zahvaćen patosom ove neizmerne saglasnosti, povukoh se u krevet da zaustavljanje Iksionovog točka krunišem stanjem potpunog odsustva svesti kako bih preporođen i sa dostojanstvom čoveka izmirenog sa besmislom svakog htenja i želje, dočekao naredni dan. A iste noći usnih ovakav san:
Pojavila se prelepa Melisanda, nadvila se nad bunar i stala da se ogleda na mirnoj površini vode. Međutim, ono kako ju je pre toga vitez Golo sreo na šumskom proplanku, poveo sa sobom i potom pismom izvestio svog polubrata Peleasa da se njome oženio, uopšte nije bilo obuhvaćeno prizorima moga sna, i to je bio tek prvi nagoveštaj docnijih izopačenja kojima će san podvrći autentičnost drame koju mi je Sibelijus, svega nekoliko sati pre toga, dočarao svojom muzikom. I tada, dok se, dakle, Melisanda nadvijala nad bunarom, prsten koji je od Goloa dobila, padne joj u vodeni ambis, a istoga časa pojavi se Peleas u koga lepotica upre očarani pogled. No, budući još uvek zabrinuta zbog nenadanog gubitka, ona se prene, vrativši se bolnoj svesti o aktuelnoj nevolji. Ali prevejana tendencioznost sna je i to na volšeban način prebrodila, tako što je, obelodanjujući svoju pravu nameru, Melisandu odvratila od razmišjanja o prstenu, a meni istovremeno dodelila ulogu Peleasa! To samo po sebi i ne bi bilo tako loše i neugodno da Golo, saznavši za Melisandino i Peleasovo (to jest moje) zbližavanje kraj bunara i potonje bekstvo, nije odmah pošao u poteru. Stoga me je moja neočekivana metamorfoza u Peleasa isprva jako uplašila, zapretivši čak da prekine san, ali čvrsta volja intencije sna želje ipak nije dozvolila da do toga dođe, odolela je pretnji i nastavila da me vodi dalje kroz krajnje neizvesnu avanturu, opasno neizvesnu avanturu.
Tako ubrzo stigosmo do neke velike vode iz koje glavu pomoli div nalik Posejdonu. On nas blagonaklono pogleda, a istoga časa se iza naših leđa pojavi razgenvljeni Golo. Bio je u sedlu zahuktalog konja kome se pušilo iz nozdrva, a u ruci je držao mač kojim je hteo da nam presudi. A moje usnulo Ja, sda već potpuno indentifikovano sa Peleasom, steklo je odvažnost i snagu koju samo požrtvovanost prave ljubavi poznaje. Strah od Golovog isukanog mača potpuno se raspršio, i napadač je to svakako primetio u mom pogledu, jer je za trenutak ustuknuo, povukavši uzde, nakon čega njegov konj zastade u mestu. Ali to nije dugo potrajalo. Podbovši mamuzama svog ata, Golo polete ka nama, terajući životinju u divlji galop od kojeg se zatresao ceo krajolik u kome se Melisanda i ja zatekosmo. Osvrnuh se ka onome divu posejdonske svemoći da vidim ima li nameru da mi ikako pomogne – jer Golo je, kao što vidite, na mene jurišao sa isukanim mačem dok sam ja bio goloruk! – ali ovog tamo više nije bilo, nestao je iznenada baš kao što se i pojavio. Shvatih da ću sa Goloom, pomahnitalim od ljubomore i želje za osvetom, morati sam da se obračunam. Munjevito preletoh pogledom po predelu oko sebe, ne bih li našao bilo kakvo oružje ili barem zaklon za mene i voljenu. Sreća je bila uz nas: na samoj obali ležao je veliki kamen, ali taman toliki da sam mogao da ga obuhvatim šakom. Dograbih ga i svom snagom ga bacih prema furioznom konjaniku culjajući u njegovu glavu, na koju je ovaj – takođe na našu veliku sreću! – u brzini zaboravio da stavi šlem, tako da se, iako je na sve ostalo misleći bio u stvari besprekorno opremljen za borbu prsa u prsa, taj propust pokazao kao jedina ali fatalna greška. U besnom jurišu, ne stigavši da se izmakne, Golo svojom nezaštićenom glavom dočeka udarac silovito zavitlanog kamena, njegova se lobanja rascepi, načinivši: krrrrk! – kao lubenica kada se raspukne, i on, poletevši iz sedla pogođen smrtonosnim udarcem, padne na zemlju, a zahuktali konj projuri kraj mene tako blizu da sam osetio vreli dah iz njegovih nozdrva i opori miris znoja od kojeg je sav sijao kao anonimno božanstvo izliveno u bronzi. Iza njega je, raspuknute lobanje i slomljenog vrata ostao da leži mrtav njegov gospodar.
Ushićen ovim ratničkim trijumfom – kojim je ujedno i kulminirala bizarna lakrdija sna superiorno preinačivši autentične motive drame u Melisandinu i Peleasovu (moju) korist – trijumfom koji je, ako se opet vratimo mom duševnom raspoloženju iz sna, mojoj ljubavi prema Melisandi dao novu dimenziju, ja pođoh ka njoj ispunjen nabujalom snagom muževne omnipotencije, u sjaj ovaploćenog mitskog spasioca i zaštitnika kome žena izlazi u susret potpunim predavanjem. Doviknuh joj da je opasnost prošla, ali ona ništa ne reče. Nigde je nije bilo. „Melisanda, Melisanda!’’ dozivah je izbezumljeno, no ona se nikako nije odazivala. - „Melisanda!’’ povikah ponovo osetivši kako mi se grlo cepa, a zatim se bez trunke snage sruših na zemlju udarivši glavom o kamen. Ali u tom času to više nije bio kamen iz jezivog predela moga sna, već jastuk moga kreveta u kome sam se probudio očajan, zaustivši da još jednom viknem za Melisandom.

Miroslav Petelin je rođen 1962. godine u Beogradu. Do sada je objavio dve knjige: novelu Amnon i Tamara (Beograd, 1991) i zbirku priča Kako je Orfej izgubio Euridiku i druge priče (Beograd, 1994) u kojoj se nalazi priča koju ste upravo pročitali.