Klara je već uveliko bila na auto-putu kada je shvatila da je zaboravila da ga isključi. Okrenula je naglo crveni ford falkon' i pošla nazad ka gradu. S vremena na vreme susretala se sa osuđivačkim pogledom u trapezu retrovizora. Tako nešto joj se nikada nije dogodilo. Znala je koliko štete može da nanese uređaj ako ga ne isključi i zato je pre napuštanja prostorija i po nekoliko puta proveravala da li je isključila sve što treba.
Moglo bi se reći da je Klara postala opesivno -  kompulzivna: kada su u pitanju bili uređaji sa daljinskim upravljanjem nije se zadovoljavala samo time da ih uspava prostim pritiskom na crveno dugme. Ustajala bi i iskošenim očima tragala za velikim dugmetom za potpuno gašenje. Ili kada bi, recimo, završila sa peglanjem nije smela da ostavi zmijolik kabl blizu utičnice već bi peglu uredno pakovala u kutiju i odlagala je visoko u ormar.
Kuhinja je za Klaru predstavljala pravu „malu prodavnicu užasa''. Uvek bi se naježila kada bi je frižider noću, po otvaranju ošamario jakom svetlošću. Frktanje miksera podsećalo ju je na zvuk motorne testere i uvek je mutila žmureći, okrećući glavu na drugu stranu, kao da u nekog puca.
Kralj horora u kuhinji je ipak bio električni šporet. Preteranim čišćenjem čeličnom žicom i glancanjem gotovo je skinula sve sličice koje su pokazivale koje je dugme za koju ringlu. Stoga je i najobičnije kuvanje kafe bilo za nju izvor stresa. Svaki čas je šakom preletala preko ringli tako da je izgledalo kao da se nalazi za komandnom tablom vasionskog broda.
Sedeći jednom prilikom na klupi pored reke čula je razgovor dva penzionera. Jedan od njih, bez ijedne dlake na glavi i sa velikim slušnim aparatom za uhom pričao je o nedavno ugrađenom baj-pasu. Klara ga je nevoljno slušala grizući usnu do krvi. Kad je čovek zadigao košulju i pokazao ožiljak od skalpela Klara je vrisnula: „Ja to nikad ne bih stavila u sebe!“, otrčala do reke i povratila.

***
Zarivajući ljubičaste nokte u plastičnu kuglu menjača Klara je jurila autoputem, nevoljno posmatrajući znake za ograničavanje brzine koji su ispadali kao pokretne mete. Na beloj liniji autoputa ukazalo se telo pregaženog psa u lokvi skorele krvi. U nekoj drugoj situaciji bi zastala i uhvatila se za kosu kako bi odagnala zlo, ali ovog je puta pritisla gas, dok joj je vena nabrekla na belom stopalu.
Gladni ford falkon grizao je asfalt i žmirkao crvenim farovima dok se Klara parkirala na mestu za invalide. Tresnula je vratima i potrčala ka Gradskoj bolnici kao da joj gori pod nogama. Cupkala je nestrpljivo pred vratima lifta. Lice joj se je iskrivilo kada su razjapljena metalna vrata otkrila par belih mantila. Isti takav mantil sa imenom „dr Beti“ na gornjem levom džepu videla je posle incidenta kod komšinice Lore.
Klara se bojala kontakta sa spoljnim svetom. Kupala se nekoliko puta dnevno u vreloj vodi od koje su joj ostajale crvene fleke po koži, a tanke nokte sekla toliko da su joj zanoktice krvarile pri svakom jačem stisku.
Slom je doživela onog dana kad ju je komšnica pozvala na kafu. Kad je pokucala začula je Lorino:
„Uđi, slobodno! U kupatilu sam! Džezva je na ringli...“ Skočila je i skoro razvalivši vrata kuhinje ščepala džezvu  i bacila je u sudoperu. Isključila je ringlu i čekala da narandžasto – crvena boja lagano usahne. Stavila je malo soli na opekotinu i pošla ka kupatilu.
Sitne oči joj se odjednom razrogačiše! Na zidu, pored vrata od kupatila ugledala je jarko crvenu lampicu. Bojler je bio uključen! Kroz glavu su joj proleteli brojni novinski isečci koji su govorili o sve češćim slučajevima nesreća prilikom tuširanja upravo zbog neisključenog bojlera. Nije oklevala. Poletela je da isključi bojler, ali dugme je bilo zaglavljeno. Pritiskala ga je sve dok prst nije počeo da joj krvari. Uletela je u tuš – kabinu i ščepala iznenađenu Loru za ramena izvukavši je napolje. Gola i unezverena Lora je zgrabila peškir da se pokrije i oborila uključen fen. Klara je pomahnitalo skočila, iščupala fen iz utikača i bacila ga kroz zatvoren prozor. Lora je vrištala
„Jesi li normalna?! Poludela si! Šta to radiš?!“, dok je Klara, sve prisebnija, odgovorila:
„Samo sam htela da te spasem... Zaboravila si da ih isključiš... Zaboravila si.'' Oklevajući, Lora je pozvala policiju a potom ustuknula ka kredencu sa noževima videvši Klaru kako joj se približava. Bila je na ivici da zgrabi veliki kuhinjski nož ali je ipak zastala. Klara je samo klekla, podigla telefonsku slušalicu i vratila je na mesto.

*** 
Bila je na pravom spratu klinike. Pogledala je niz mračni, dugački hodnik i ugledala mrvu svetlosti koja je rasla dok joj se je približavala. Podsetila ju je na jutro posle noći provedene u policiji.
„Zdravo Klara, ja sam doktorka Beti. Htela bih da porazgovaram s tobom“, rekla je crnokosa žena. Razgovarala je sa Klarom nekoliko sati i povremeno beležila nešto u svesku sa kožnim koricama. Slušala je o Klarinim nezgodama sa električnim uređajima koji kao da su, kako je vreme prolazilo, dobijali sopstvenu volju i radili na tome da je ubiju. Doktorka Beti je samo prišla i spustila ruku na Klarino rame.
„Da li mi veruješ?“, pitala je.
„Verujem ti“, rekla je blago.
„Ali, moraš da mi dozvoliš da probam još nešto.“ Uzela je lastiš sa limenim krugom na sredini i počela da ga razvlači. Krug je ravnomerno išao levo-desno dok su Klarini kapci postajali sve teži.
„Nalaziš se u kući... Još si devojčica... Hoću da mi kažeš šta vidiš?“, čula je glas doktorke Beti.
„Svetlo...“, mucala je. „Svetlo dolazi iz frižidera ... Hoću mleko... Ja mnogo volim da pijem mleko... Naročito kad ne mogu da zaspim ...Vidi se Mesec kroz roletne... Mleko je hladno... Ja...“, počela je da se znoji i da se uvija po kauču.
„Budi mirna, ja sam tu“, čula je spokojan glas iznad sebe. „Reci mi šta je sa mlekom.“
„Ne mogu hladno mleko... Grlo... Zagrejaću ga... Uključujem plin... Biće toplo... za čas“, oblizivala se, dok su joj graške znoja gmizale po obrazima.
„Šta se tad desilo?“, pitala je doktorka Beti milujući je po kosi. „Tad sam je videla... Macu... Malu belu macu sa… crnim pečatom preko levog oka... Ona me je gledala kroz prozor... Htela je mleka... A ja volim mace...Uzela sam šolju sa ringle i odnela joj... Sela sam na klupu... Mačka je najlepša životinja... Najgracioznija... Gde prestaje maca a gde počinje mleko... Belo... Belo...“
„Klara, Klara...“, zvala ju je doktorka dok nije shvatila da je zaspala u snu.
„Klara, slušaj me sada pažljivo, ti spavaš u snu. Pljesnuću rukama i ti ćeš se probuditi ali, samo u snu. Čuješ li me? Ostaćeš u kući, kad pljesnem rukama...“ Na zvuk doktorkinih dlanova Klara je naglo skočila i počela da vrišti. Oči su joj i dalje bile zatvorene. Potoci suza su pronašli svoj put i sekli joj obraze. Trgla se i zgrabila doktorku za revere.
„Klara slušaj me, slušaj“, ponavljala je doktorka Beti. „Reci šta vidiš, šta vidiš?“
„Plamen! Sve gori! Sama sam...Tata, mama... Gde ste? Zašto ste me ostavili? Komšija me drži u naručju... Vatrogasci drže ogromna creva... Ja ne plačem... Ćutim... Neću da znaju... Ne smem da kažem...“ Doktorka ju je uhvatila obema rukama za glavu i pitala je:
„Šta? Šta kriješ? Reci! Reci mi!“
Klara je jedva došla do daha a potom je počela da diše sve ravnomernije. „Ja... Ja sam kriva... Zaboravila sam da isključim plin... Zaspala sam na klupi... Ja sam kriva.“ Dok je govorila suze su joj tekle niz lice. Doktorka Beti je pljesnula šakama.

***
Soba 42. Dobro je zapamtila broj sobe koja joj je bila dodeljena. Zahvaljujući naklonosti doktorke Beti na suđenju Klara nije bila zatvorena već je dobila zaduženje da pomaže bolesnicima u Gradskoj bolnici. Doktorka je izlažući svoje stručno mišljenje naglasila da je Klara nakon spoznaje svog problema otpočela mentalni oporavak.
Njen prvi radni dan je prošao mirno. Ostavila je uniformu, uredno je složivši u kasetu pored belih cipela sa otvorenim vrhom.
Ko zna da li bi se setila da je zaboravila nešto da isključi da se radio u kolima nije automatski isključio po izbacivanju diska. Tada je pretrnula pred spoznajom i naglo okrenula kola ka bolnici.
Molila je Boga da je stigla na vreme. Bilo bi strašno da zabrlja prvog dana. Da ostavi nešto uključeno. Ušla je oklevajući. „Dobro je“, prešlo joj je preko usana. Prišla je bolničkom krevetu. Na njemu je ležao gospodin Martin. Bio je već mesecima u komi. Održavali su ga u životu pomoću aparata. Njegove grudi pomerale su se jedva primetno. Lice mu je bilo boje pepela ali je po obrazima tinjala iskra rumenila. Tišinu sobe remetilo je ravnomerno pištanje aparata na čijem se ekranu pružala gotovo prava zelena linija, tek ponekad se lomivši. Klara je prišla aparatu i isključila ga. „Dobro je“, rekla je sebi. „Nije se zapalio.“ Grudi gospodina Martina su prestale da se dižu i spuštaju.
Laknulo joj je pa se zaputila napolje. Odjednom je zastala. Nešto se desilo u njenoj glavi. Strahovito saznanje. Prebledela je. Tek u tom trenutku sagledala je dužinu hodnika u kojem se nalazi. „O Bože, koliko li još ima neisključenih aparata! Ne, ne! Ne mogu kući dok se ne uverim da je i poslednji isključen!“ Zavezala je kosu u rep i zavrnula rukave, ušavši u sobu 43. Pred njom je bila duga noć.

Miodrag Stošić