Rano jutro ili kasna noć je vreme kad velika većina ljudi prepuštena udobnosti kreveta spava samozadovoljno sanjajući trenutke vlastite mašte koja će se pri prvoj zvonjavi sata raspršiti u prah kao da ničeg nije ni bilo, kao što u stvarnosti i jeste. To je doba kad prestaju uzdisaji najvatrenijih ljubavnika prepuštajući mesto ravnomernom disanju. Ćutanju bez pravog početka i kraja. Vladavina podsvesti koja neometano i slobodno nosi grad kroz nepoznate nivoe.
Dvonošci su zarobljenici ličnih i izmišljenih normi. Drže se ustaljenih pravila ponašanja kao brodolomnici za delić brodske olupine a ne shvataju da sve dublje tonu. To takozvano socijalno prihvatljivo ponašanje važi za ljude. Za mačke, ne.

Često si u to vreme lutala gradom opijena željom za nepoznatom magijom koja te svake noći privlačila na ulicu. Nisi znala kako se zove i odakle dolazi. Išla si polako, oprezno pazeći da ne propustiš ni jedan važan detalj koji ti noć daruje na svom vlažnom dlanu.
Gledajući te mogao bi da pomislim kako sa velikim interesovanjem posmatraš ogromne sive kućerine sa zabravljenim vratima i spuštenim roletnama na prozorima. Samo slaba svetlost meseca otkrivala je prezir u tvojim sivožutim očima. Mrziš taj primitivni ljudski beg u san. Tebi ne treba jer se ti ne plašiš mraka. Mrak je tvoje prirodno i poželjno okruženje.
Nečujno prolaziš ulicama koje pri dnevnoj svetlosti izbegavaš. Ti si predator.
Ne voliš gužvu nalik košnicama. Ne voliš pčele, trutove, larve ni maticu. Ti si sama svoj gospodar.

Februar. Jedina bića koja te prate na tvom noćnom pohodu su mačke. Nailaziš na njih na svakom koraku dok te skeniraju svojim vanzemaljskim očima. Kroz noć se razvlače zvukovi koji ti ulaze u kosti terajući slatku jezu kroz tvoje od želje napeto telo.
Kreveljenje poput dečjeg plača plaši te. Mlada si. Pokušavaš da se navikneš ali ti ne uspeva.
Ubrzavaš korak. Otežano dišeš. Osvrćeš se i tražiš neku od tih đavoljih spodoba. Ne vidiš ih ali si svesna da one tebe odlično vide i posmatraju. Opet jeza niz kičmu.
Noć je njihova teritorija a ti si nepozvana i nepoželjna. Zalutala si devojko. Bez dozvole si narušila orgiju maglovitog, hladnog februara. Ne možeš da izdržiš taj mačji plač ili možda smeh koji te tera na suludi beg pustim i mračnim ulicama.
Kuće promiču pored tebe ali ni jedna nije prava. Nema spasa ni odmora. Nema kraja tvojim mukama. Daleko je tvoja podstanarska soba.
Gledaš u spušene roletne na prozorima i zavidiš dvonošcima koji spavaju pod planinom od ćebadi i posteljine. Potpuno si mokra i blatnjava. Ne možeš dalje. Pogled ti se muti i vrti ti se u glavi.
Iscrpljena i slomljena od jurnjave sela si na prvu klupu. Spustila si šape u baricu zaostalu od jučerašnje kiše. Šape!

Do mozga ti kao bomba dolazi podatak da si sama zagazila u noć i tražila nešto novo i tajanstveno. Nešto čemu nisi mogla da se odupreš iako si naizgled pokušavala. Zašto uporno bežiš kao da si bolesna, jer nisi. To si ti.
Osećaš da si deo te magle, te noći. Miljenik ulice. Polako ti se pogled bistri i razaznaješ prostor oko sebe.
Vidiš stari kontejner i siluete isprepletene po gomili smeća koje kao da nezainteresovano nešto traže. Podsećaju te na islednike.
Ne skrivaš osmeh dok oblizuješ brkove. Shvataš u trenutku da si napokon našla svoju bit i svoje saveznike. Koliko si vremena i sama kopala po gomilama smeća tražeći delove mozaika koji ti nedostaju. Obuzima te nenajavljen talas samozadovoljstva i osećaj nadmoći kada shvatiš da si deo tog sveta. Jasno ti je zašto su ta stvorenja budila u tebi osećaj poštovanja.
Ravnomeran i elegantan hod, kao senka nečujno prikradanje plenu i brza egzekucija. Oči strašnog suda što izvlače snagu iz slabih a teraju na oprez iskusne.
Mačke uzimaju od života najviše što mogu a za uzvrat ne daju ništa. Nepomična, zatvorenih očiju sediš i primaš energiju koja je samo čekala da je prepoznaš. Strah je nestao skliznuvši u slivnik pored tebe.
Venama ti kulja erupcija slobode. Niko te nikada više ne može zaustaviti, potkupiti, pripitomiti ili dresirati. Mačke nisu kućni ljubimci. Ljudi se zavaravaju misleći da ih se mačka plaši i da ih poštuje.
Ona je mazna dok joj čovek udovoljava. Prede i igra se sa vunicom ostavljajući dlake po tepihu dok joj punimo tanjr i češkamo vrat. Kad oseti da je trenutak, ispušta kandže i odlazi u noć. Opet se vraća svojim korenima. Preobražava se u predatora pokazujući svoju pravu prirodu i lice. Ne veruj da je previše uživala glumeći ljubimca nekom napaćenom i usamljenom dvonošcu. To je jednostavno predstavljalo trenutnu potrebu.
Umesto pozdrava ostavlja kreveljenje u magli kao opomenu na ljudsku glupost i lakomislenost.
Da, to si ti devojko. Ne treba više da razmišljaš šta te vuče na puste i blatnjave ulice u vreme koje se naziva rano jutro ili kasna noć.
Trgnuo te zvuk prevrnute konzerve iz kontejnera. Primećuješ sivilo na istoku. Stavljaš naočale sa tamnim staklima i žuriš u svoju podstanarsku sobu. Za kraj pogledaš u spuštene roletne na prozorima i ispustiš kreveljenje iz grla. Samo vi spavajte.

Priča „Mačka“ objavljena je 2009. godine u zbirci „Neonska igra za izgubljene“ (Dosije).

Dejan Jokić: rođen sam, iako nisam to tražio 1969. godine, u Splitu, R. Hrvatska. Pretenzije prema književnoj delatnosti imam od malih nogu mada je sistematski uništavana od raznih neprijateljskih faktora.
Ovo je prvi zvanični pisani trag moje borbe za opstanak čovečanstva u nekoj humanijoj verziji, koji je u svom izvornom obliku nastao od 1987. do 1992. godine. U međuvremenu je više puta autorski promenjen zavisno od količine ljudske gluposti i bahatosti koje su me kroz život ničim izazvane šutirale pokušavajući da se prime kao najfiniji pelcer.
Član sam „Udruženja književnika u otadžbini i rasejanju“(USKOR). Trenutno preživljavam sa suprugom i dve divne kćeri u Beogradu, R. Srbija.
Više o meni i onom što pišem na: www.dejanjokic.me