Ulice su bile mokre i puste. Vasja je žurio ka autobuskoj stanici ali, već je bilo kasno, i  autobusa nije bilo. Kiša je padala sve jače, nošena vetrom. Osećao se loše. Teturao se od zgrade do zgrade, zvonio na interfone, ali niko nije otvarao. Kad je zastao pred zgradom u Hilandarskoj ulici, rešio još jednom da okuša sreću. Vrata od zgrade su se odmah otvorila.
„Prvi sprat, stan sedam“, čuo je stariji ženski glas.
Vasja krenu da se penje tromim i sporim koracima. Na vratima stana broj sedam pisalo je: Ferber. Pozvonio je. Već sledećeg trenutka vrata mu je otvorila starija, neobičo odevena, gospođa. Izgledala je kao da se upravo spremila za odlazak u pozorište.
„Izvoli, uđi“, rekla je i nečujno zatvorila vrata za njim.
Vasja se polako treznio. Kao da se budi iz hipnoze, tihim glasom obrati se starici:
„Oprostite molim vas, nisam želeo da Vas uznemirim, znate strašno mi je pozlilo, malo sam više popio večeras pa...“
„Sve je u redu dragi moj, mnogi se pogrešno leče“, ljubazno ga prekinu starica.
Vasja se kiselo osmehnuo i slegnuo ramenima. Bio je mokar do gole kože. Vijetnamka mu se cedila dok se tresao od hladnoće. Starica ga je uhvatila za ruku i uvela u veliku dnevnu sobu rekavši da sedne i sačeka. Vasja je upravo to i učinio.
Svetlo je bilo slabo, ali se ipak sve jasno videlo: soba je bila prostrana, nameštena izuzetnim primercima esteske starine. Crni, masivni drveni sto nalazio se na sredini sobe, dok su zidove krasile slike koje, pošto je studirao slikarstvo, privukoše Vasjinu pažnju.
Osetivši čudnu dozu znatiželje u sebi, mladić ustade iz fotelje i krenu prema stolu. U tom se na vratima pojavila starica sa osmehom na licu. U ruci je držala čašu vode i mali plavi peškir.
„I ja mislim da bi bilo bolje da sedneš za sto“, rekla je blago.
Vasja je bio zbunjen, ali je uzvratio blagim osmehom. U celoj sobi osećao se intenzivan miris mirte. Na stolu se nalazilo puno interesantnih figura, nerazumljivih skica i dve staklene kugle, poput onih dečijih igračaka sa figuricama Sneška Belića. Gotovo da je zaboravio na staričino prisustvo. Osećao se kao malo dete koje se nalazi pred ulazom u luna park. U trenutku kad je zapazio da na slikama dominiraju šake i šape divljih životinja, trgnu ga pitanje:
„Je l' ti hladno?“
„Nije, hvala na pitanju.“
Tek je tad shvatio da su mu noge bile skroz mokre. Uzeo je peškir sa stola i krenuo da briše uredno podšišanu smeđu kosu.
Začuo se telefon u drugoj prostoriji. Starica je na kratko napustila sobu, ali se brzo vratila. Sela je u fotelju u kojoj je Vasja do malopre sedeo.
„Jesi li srećan?“, upitala ga je.
Mladić se okrenuo ka starici i, još uvek brišući kosu, odgovorio:
„Ponekad, da.“
Nije znao zašto, ali bio je potpuno iskren. To ga je iznenadilo. Na prečac je doneo odluku da mora da krene.
„Hvala Vam na svemu, bolje se osećam. Trebalo bi da krenem“, spustio je mokar peškir na sto. Starica je lagano ustala, prišla mu i uhvatla ga za ruku gledajući ga direktno u oči.
„Sviđa ti se ona slika na suprotnom zidu, treća odozgo, zar ne?“
Iznenađen, Vasja je odgovorio:
„Tako je, kako ste pogodili?“
„Nisam pogodila, videla sam, prepoznao si ih“, odgovorila je blago. Mladić oseti kako mu se jeza spušta niz kičmu.
„Kako je to moguće, kako ste... ?“, promuca.
„Lako, preslikala sam ih sa tvoje duše, ostavile su jasan trag.“ Vasja je sa nevericom i čuđenjem gledao u staricu. Bio je skamenjen. Sa ulice je dopirala galama, zvučalo je kao da se neko svađa. Starica je prišla prozoru i zatvorila ga. Mladić je i dalje nepomično stajao, pogleda upravljenog na rečenu sliku.
„Ne brini, sve će biti dobro“, prozborila je. Nije imao pojma o čemu priča. Seli su za sto. Starica ga uze za ruku i zagleda se u dlan.
„Ah, pa trebalo je odmah da shvatim, Vi proričete budućnost ili tako nešto... je l' da?“, nasmejao se. Starica je uzvratila osmehom:
„Da, trebalo je, ali nisi.“
Vasja osećati neku vrstu čudnog olakšanja u sebi, a da ni sam nije znao zašto. Zagledao se u malo ogledalo koje se nalazilo na stolu ispred njega, dok je rukom nesvesno prelazio preko malog ožiljka na obrvi.
„Taj ti još i lepo stoji“, obratila mu se starica ne podižući pogled sa dlana. Mladić je, praveći se da je nije čuo komentar, skrenuo pogled sa ogledala.
„Šta očekuješ od budućnosti?“
„Da ne uradi ništa što nemam u planu za nju“, odgovorio je sa primetnom odlučnošću u glasu.
„A kada ćeš imati u planu da prestaneš da je sabotiraš?“
„Sabotiram?“, upitao je zbunjeno.
„Da, i kada ćeš prestati da dozivaš onoga koji ne želi da ti se odazove?“
„Slušajte, nisam ni za kakve igre večeras, zaista bih morao da krenem, kasno je“, naglo je istrgao ruku.
„Dobro, ali cipele su ti mokre“, smireno je odgovorila, ustajući sa stolice. Vasja je uhvati za ruku i zamolio da sedne i oprosti mu ako je bio grub.
„Pa dobro, gde smo stali, hoću sve da znam“, obratio joj se sa dečijim izrazom na licu.
„Ti ne voliš svoje slike“, rekla je.
„Tako je, većinu ne“, odgovorio je iskreno.
„Većinu nisi ti naslikao“, uzvratila je. Vasja se glasno nasmejao:
„Ponovo imate pravo, moje ruke same slikaju, dok moj um drema!“
„Tako je, samo tvoj um ne drema, naprotiv pokušava tebe da probudi, pokušava da te navede da preuzmeš kontrolu nad tim rukama.“ Zatim ga je, ne ostavljajući mu prostor za odgovor, upitala:
„A šta si poslednje naslikao?“
„Hijene“, odgovorio je kratko.
„Ah, pa da to su one što ih redovno hraniš, zar ne?“
„Hranim? A čime ih to hranim?“
„Poricanjem“, uzvratila mu je meko.
„Poricanjem, čega?“, upitao je smireno.
„Sebe“, odgovorila je. Mladić je ustao sa stolice i počeo da kruži po sobi, baš kao gladna hijena oko svog plena. Starica je ćutala praveći se da to ne primećuje.
„A kako to da izgledaju tako mršavo ako ih hranim?“, uzviknuo je iznenada.
„Pa one uvek izgledaju mršavo, zar ne?“, odgovorila je starica i zamolila ga da sedne. Vasja se namrgođenog izraza lica vratio za sto. Opet mu gledala u dlan, dok je, pognute glave, zurio u mokre cipele.
„Da li si se ikada upitao odakle sav taj bes u tebi? I zar zaista misliš da si jedini?“
„Jedini, kako to mislite?“, uzvratio je zbunjeno.
„Jedini koga boli. Nije valjda da misliš da niko sem tebe nema tako nežnu i osetljivu dušu?“
„Pa znate kako, umetničke duše su posebne...“, uzvratio je kroz šalu nadajući se da će tako uspeti da izbegne dalja pitanja. Osetio je jak grč u stomaku i pomislio kako bi bilo dobro kad bi mogao da skine cipele, jer će se stvarno razboleti. Starica ga pogleda pravo u oči i reče:
„Nije to od cipela, ali hajde skini ih, doneću ti papuče.“ Na trenutak je ostao sam u sobi.
„Ona sve zna, sve!“, proletelo mu je kroz glavu, kad se iz hodnika začulo:
„Nadam se da će ti biti taman. I da, u pravu si, sve znam.“ Mladić je bio zapanjen. Nekoliko trenutaka kasnije, starica je ušla u sobu noseći u ruci bledozelene papuče. Vasja ih je obuo i zahvalio se.
„Samo nisam baš sigurna koji to trik koristiš?“
„Trik?“, upitao je.
„Zanima me kako uspevaš da preživiš te suprotnosti u sebi?“
„Pa vi znate sve, zar ne?“, tiho je odgovorio i osmehnuo se. Na trenutak je nastala tišina.
„Volela bih to da čujem od tebe“, začuo se staričin glas.
„Snalazim se na razne načine, neću da vam otkrijem koji je „trik“ u pitanju“, nasmejao se i upitao može li da zapali cigaru. Bio je nervozan.
„Dobro, samo sve se te maske spiraju, da li to znaš?“
„Znam, nisam koristio trajne boje“, vrteo je pikslu u krug i spustio pogled.
„Da, maske su jedine tvoje slike koje voliš, a jedna od omiljenih ti je svetlo plava, zar ne?“
„Da, jeste baš ta!“, odgovorio je.
„Pa naravno, nije bilo teško. Nju nosiš i kada se viđaš sa Kristinom.“
„Da, samo kad sam s njom. Ona je...“, potvrdio je zbunjeno, ne i iznenađeno, i zastao.
„Ona je uvek bila i biće. Samo si ti taj koji se uporno menja, pogrešno.“ Vasja je pogledom potražio paklu cigareta na stolu i zapalio. Starica je ustala i počela da šeta po sobi, kao da nešto traži.
„Šta to gospođica Kristina poseduje što te u tolikoj meri fascinira i paralizuje?“
„Nisam siguran da bih umeo rečima to da izrazim, ali bih zato umeo da nacrtam“, nakašljao se. Starica izvadi iz fioke komode kredu u boji i papir.
„Našla sam! Dobro Vasja, sad ćemo malo da crtamo!“, uzviknula je. Mladić ju je razrogačeno pogledao i upitao:
„Mi?“
„Nisam htela da se hvalim, ali eto... znam i ja pomalo da crtam“, uzvratila je stidljivo. „Samo, nisam sigurna da ćeš hteti to da vidiš, bez maske.“ Prišla je i spustila papir na sto.
„Pa evo, to otprilike izgleda ovako“, zasukao je rukave i počeo da crta sa žarom u očima. Nakon nekoliko minuta na stolu je stajao gotov crtež. Starica ga je posmatrala neko vreme.
„Zaista lepo dragi moj, ali se prečesto naginješ nad tim bunarom.“ Na crtežu je bila prikazana livada, sa nestvarnim, gotovo bajkovitim, bunarom na sredini. „Nije toliko dubok, zašto večito stojiš nem pred njim?“ Vasja je, ne dišući, zurio u staricu.
„Ali, kako ste to videli, kako...“, promucao je. Starica je nežno prešla rukom preko papira, pa preko mladićevog lica.
„Gledala sam bez maski na licu, dok si ti sa njom crtao. Zar ne shvataš da maske nisu više deo tvog lica, one jesu tvoje lice.“ Mladić je naglo ustao iz stolice i tiho rekao:
„Želim nazad svoje pravo lice!“ Starica mu je prišla, nežno ga dodirnula po obrazu i rekla:
„Tugom se spiraju sve boje. Slobodno se isplači, dragi moj.“ Vasja se zaplakao poput malog deteta i srušio natrag u stolicu. Zagrcnuo se i obrisao lice dlanovima, kad je shvatio da su plavi. Sedeo je ćutke i zurio u dlanove.
„Rekla sam ti da se spiraju.“ Starica uze papir na kojem je Vasja nacrtao livadu i odmah iznad bunara nacrtala zeleno sunce.
„To je moj strah, zar ne?“ Starica se zadovoljno osmehnula.
„Vidiš kako izgleda kad gledaš svojim pravim očima. Tačno, to je tvoj strah od usamljenosti. Zeleno sunce nikad ne zalazi. Dok si nosio masku na licu mogao si da vidiš samo njegov zalazak ili pomračenje.“
Napolju je već svitalo. Starica ustade, vrati kutiju sa komadićima krede u fioku i reče Vasji da crtež može da zadrži. Mladić shvati da su mu noge gotovo suve, pa ustade i zatraži jaknu.
„Dobro, sad možeš da pođeš, mislim da je vreme da uposliš um novim slikama“, reče, čvrsto mu stežući ruku. Vasja kroz osmeh priznade da mu je drago što mu je noćas pozlilo i zahvali se na svemu.
„Bili ste upravu, sve će biti dobro“, dodao je u hodniku i izašao, lagano zatvorivši vrata za sobom. Osetio je novu energiju u sebi i strčao niz stepenice. Napolju je bilo hladno, ali sunčano jutro. Ulice su bile gotovo prazne.
Narednog dana je rešio da ponovo poseti staricu i odnese joj na poklon novu kutiju kreda u boji. Imao je potrebu da joj se još jednom zahvali. Stigao je u Hilandarsku, prošao pored majstora koji su nevešto petljali oko brave na ulaznim vratima zgrade i popeo se na prvi sprat.
Na vratima gospođe Ferber stajala je pločica sa natpisom: „Zeleno sunce“. Stajao je zbunjeno pred vrata, pomislivši da je pogrešio, ne primetivši da je već pozvonio. Devojka crnih, prodornih očiju otvori vrata i upita:
„Izvolite, kako mogu da Vam pomognem?“
„Izvinite, meni bi trebala gospođa Ferber, ali izgleda sam zaista pogrešio“, zbunjeno je odgovorio. Okrenuo se da pođe, kad je začuo glas:
„Niste pogrešili. Ana Ferber je moja baka. Umrla je pre 20 godina. Ja danas vodim humanitarnu organizaciju koju je osnovala. Pomažemo deci oboleloj od raka.“ Vasja se, bled u licu, okrenuo i gotovo prošaputao:
„Umrla? Pre 20 godina?“
„Tako je, bolovala je od raka.“ Kad se malo pribrao, objasnio je razlog svog dolaska: želeo bi da priloži jedan skromni poklon. Izvadio je iz ranca kutiju sa kredama i pružio je drhtavim rukama.
„Nadam se da među tom decom ima i neko koje voli da crta.“
„Hvala Vam, verujem da će nekom malom slikaru zaista ustrebati“, prozborila je srdačno i dodala: „Da li ste možda za kafu?“ Vasja se trgnuo i kao u magnovenju odgovorio:
„Ne, ali bi mi prijao jedan čaj. Ja sam Vasja, drago mi je.“
„Kristina“, odgovorila je i propustila ga u stan.

Nevena Tarlanović je rođena 7.3.1984. u Beogradu.
Pisanjem se bavi već deset godina.
Piše pesme, pripovetke, a napisala je i jednu dramu.
Objavila je jednu priču u časopisu "Savremenik" koji izdaje Udruženje književnika Srbije.
Pored toga, svoje radove je objavljivala i na prozaonline.com .