Dragi gospodine majore Jovačiću,

Na bih da Vas deranžiram, ako se to tako kaže, ali sigurno jeste da me se sećate, ja to tako uzgred, sa malog fudbala. Naime, ja sam onaj što Vam je pomogao da ustanete pošto Vas je lopta svom silinom pogodila u nos, a takođe sam Vam se i našao pri ruci, što se ono kaže, kada Vam je šikljala krv iz nosa, posle pada, te sam Vam velikodušno ponudio svoj dres da zaustavite krvarenje, tj. šikljanje. Da, ja sam poručnik Krkac, iz policijske stanice K.
Meni su, ovaj znate, gospodine majore, kazali da se Vama obratim, tj. da ste Vi upravo zaduženi za pitanje kojim povodom Vam se i obraćam.
Dakle, u noći između 26. i 27. prošlog meseca, na glavnom seoskom groblju u mom selu K. desio se neverovatan i gotovo neobičan slučaj! Međutim, pošto ga je izneo u javnost i svojim očima video, gospodin, mada on više voli da ga oslovljavaju sa „druže”, Brbok, inače ugledan domaćin u već spomenutom selu, vlasnik šljivika uz prugu, o kome sam Vam pričao u svlačionici, ako se sećate, kada ste jaukali od bola, a ko i ne bi, a ja Vam kazao kako je Brbokova rakija najbolja, ne u selu, već da na svetu nema bolje, itd, ja sam skoro siguran, da ne kažem stoposto, da se događaj koji je opisao Brbok zaista i zbio. Na verodostojnost Brbokovog iskaza utiču i materijalni dokazi, koje sam veštom rukom pokupio 27. izjutra, te Vam navedene i šaljem uz ovo pismo.
Ako mi dozvolite, ja bih Vam preneo pismeno ono što mi je Brbok kazao na saslušanju u stanici, koje smo obavili 28. prošlog meseca, a pošto sam, biću skroman, imao jaku trojku iz pismenih sastava iz srpskog, mislim da će Vam čitanje redova što slede, doneti pravu malu radost, kao i profesionalnu zaintrigiranost ovim slučajem.
Dakle, 26. prošlog meseca Brbok se našao, ni sam nije znao kako i zašto, na klupi pokraj već spomenutog groblja, kod autobuskog stajališta. Noć je bila prava letnja, suva i bez vetra, praćena muzikom cvrčaka i zrikavaca, dok je miris četinara, neizbežnih grobljanskih stražara, opijao čula i nagoveštavao misteriju. Brbok je sedeo na klupi i maštao o krigli piva, kobasicama i krompirićima, kada začu neki čudan zvuk kako dopire iza grobljanske ograde, okićene malim mermernim lavićima, a malo dalje i petlićima. Kako je kazao, nije se obazirao, ali zvuk beše toliko jak i neprijatan, kao kada neko nestašan uzme kašiku pa struže zagorelo dno od lonca, te Brbok odluči da proveri odakle dolazi taj zvuk. Ušao je na groblje na glavnu kapiju. Kamene ploče sa likovima mrtvaca kao da su mu se smešile podrugljivo dok je zadihan u polu trku žurio ka izvoru zvuka, gledajući ga urokljivim pogledima i namigujući mu povremeno, nagoveštavajući bizarnost. Usput je zgazio jednu sveže zakopanu raku, napunivši cipelu vlažnom ilovačom, pa se prekrstio na brzaka, kao popovi na krštenju, te krenuo dalje, gazeći ilovaču stopalom i lepeći je za mokre čarape. Kad, iskrsne pred jednu oveću zaravan, kojom su dominirala dva spomenika, jedan sa većom, drugi sa nešto manjom pločom; a ispred njih stoji osoba ogrnuta dugačkim plaštom. Žuta mesečina, puna kao sir za gibanicu, osvetljavala je groblje pa se sve videlo kao na filmskom platnu. Brbok se sakri iza jedne omanje tuje, pa poče da posmatra, a šta, videćete u daljem pismu.
Osoba ogrnuta plaštom beše vampirica. Zgodna, izvajana siluta vampirice ocrtavala se ispod tamnog plašta, a povremeno bi „sevnuo” i duboki dekolte, kao kakva super nova u dalekoj galaksiji, dražeći Brbokova čula i terajući mu vodu na usta. Povremeno je siktala, poput zmije i pokazivala oštre očnjake. Brbok se uplaši da ga nije namirisala, pa se seti svojih mokrih nogu i shvati da mu se noge toliko usmrdele da nije mogao na miru da čuči, već je stenjući pokrivao nos ne bi li se odbranio od opakog mirisa. Ipak, na Brbokovu sreću, vampirica to nije primetila, jer je bila zanesena sasvim drugim poslom. Kao u kakvom transu počela je da se povija celim telom, poput trbušnih plesačica sa Orijenta i da šapuće nekakve reči, slične nekoj tajnoj molitvi, okrenuvši se ka manjem grobu. I gle čuda, grob se otvori i iz njega, s teškom mukom, izađe malo, grbavo i nakazno stvorenje, ne više od metar i po! Brbok reče da je to bio Kokrca, čuveno mitsko biće, poznato u našem kraju, nešto između zombija i grbavca, s tim što, ako mi dozvolite da Vam pojasnim, Kokrca ima prednje zube nalik na vevericu, te njima lako može da krca orahe i lešnike. Imao je na sebi uprljanu polo majicu, bledo roze boje, ispod koje je štrčao „pivski” stomačić, i „trofrtaljne” farmerke koje su otkrivale modre i iskrvavljene članke. Bio je bos, sa velikim čukljem na desnom stopalu, a činilo se Brboku i na levom, samo nešto manji.
Kokrca, pošto se nađe na svežem grobljanskom vazduhu, izgubi se iz Brbokovog vidnog polja, ali Brbok ne stignu ni da se počeše po laktu, pošto ga komarci behu izujedali svog, a Kokrca se vrati sa nekakvom omanjom kutijom u rukama. Predade pokorno kutiju vampirici; ova je otvori i izvadi iz nje nešto nalik na slušalice. Zatim je izvukla malu antenu iz jednog kraja slušalica, te ih stavi, kao da polaže kraljevsku krunu, na glavu. Kad, poče da dopire nekakva muzika do Brboka, a vampirica đipa i vrti u kukovima kao kafanska igračica. Brbok mi se zakunuo da je čuo harmoniku kako sitno niže trilere, pa i sam poče da tapka nogom u mestu i da cokće u ritmu, a vampirica zavija kukovima, pući debelim usnama, pa samo što ne zapeva. A Kokrca ko nekakvo dete, nevešto poskakuje oko vampirice, pokušavajući nesvesno da uhvati ritam kola i bali iz usta, skoncentrisan pogledom na gospodaricu koja poput prefinjene dame (kakve viđamo na svadbama i maštamo o njima dok „nabadamo” praseće pečenje), kada čuje zvuke harmonike, skida sa sebe „masku” prefinjenosti i postaje još jedna razuzdana udavača. Potraja to nekih pet minuta pa vampirica stade, skinu slušalice sa glave, pa ih stavi na Kokrčinu glavu, smešeći se kao da čini kakvu pakost. Kokrca, za razliku od vampirice, izgledao je krajnje groteskno, onako ružan sa tim čudom na glavi, te se Brbok iz sve snage trudio da ne „prasne” u smeh. No, ovog puta je zvuk harmonike zamenila džezerska ritam sekcija, menjajući kao na traci ritmove svinga, bluza i bi-bapa, ako se tako kaže i mnogo toga sličnog, Brboku potpuno nepoznatog. Kokrca se umiri, kao pred polaganje iz karatea, pa poče prvo nogom, kao sramežljivo, pa rukom i glavom da hvata ritam. Za tren oka Kokrca se pretvori u plesača kakvog viđamo u starim filmovima iz šesdesetih što ih puštaju na drugom kanalu, s tom razlikom što je Brbok morao da zamisli Kokrcu odevenog u beli sako sa crvenom leptir mašnom, dok iza njega lelujaju palme u velikim saksijama, njišući se kroz duvanski dim koji je dolazio iz pravca gostiju načičkanih uz sam plesni podijum, na kojem je Kokrca, u potpunom transu, činio da publika zaboravi kako se zove!
U to je vampirica stala i ne mrda. Gleda u Kokrcu i kao da ne veruje da njen nakazni sluga može tako vešto da pleše, kao da je u prošlom životu bio pravi dasa! A Kokrca ne staje sa ludim plesom, uvijajući se celim telom, pucketajući prsitma u ritmu muzike, zviždućući poznatu melodiju koju je Brbok često imao prilike da čuje negde, ali se ne seća gde. Pleše Kokrca, sve mu dimi ispod nogu od vatrenih pokreta, a Brbok samo što ne krene prema njemu da zajedno, kao u kakvom duetu, oseti barem malo Kokrčinog slavnog trenutka dok vampirica, sada već potpuno omađijana, ne skida pogled sa Kokrčinih veštih pokreta brzih i čukljivih nogu. Primetio je Brbok tu iskru ljubavnih pogleda koje je vampirica slala Kokrci, nesvesna vatre koju je raspalio u njenom hladnom, odavno zamrlom srcu. Ali, ljubav je čudo. Pojavi se iznenada, najčešće prema onima koje najviše potcenjujemo, kao što reče poznati pesnik, eto baš mi na vrh jezika njegovo ime, ali ne mogu da se setim pa da sam još ovoliki!
I potrajalo bi to još ko zna koliko da u nekom trenutku sve ne prekide neka vika u neposrednoj blizini. Vampirica munjevitom brzinom skinu one slušalice sa Kokrčine glave i stavi ih natrag u kutiju. Buka se sve više približavala i činilo se, kako je Brbok kazao, da je pravi neka pijana dečurlija, koja se često na groblju sastaje, da pije i puši cigare, pa ko može više, a onda sutra dan u školi sabira ko je koliko „ispućkao” i ko je veću „peglu” bacio!
Malo je falilo da dečurlija primeti ova dva čudovišta i otkrije njihovo prisustvo, što bi dovelo do baš nezgodne situacije, ali baš u trenutku najveće napetosti, Kokrca bi najpribraniji, pa uhvati za ruku vampiricu i kao u najlepšim ljubavnim scenama, primiče je sebi i, onako kepav, niži skoro za glavu od nje, podiže se na prste pa spoji balava usta s njenim usnama.
U to prođoše pijani klinci ni ne primetivši ih, pošto je danas, jelte, sasvim normalno da se parovi ljube na groblju, te se udaljiše. Potraja taj poljubac, a kada se završio, vampirica kleknu pred Kokrcu i zaprosi ga! E, to već bi previše za Brboka i pade mu na pamet da ode tamo pred njih i razjasni se sa vampiricom, pošto mu nije bilo svejedno da pored njega živog, ona izabere onu malu nakazu! Ipak, prevagnu pamet, pa mu prolete kroz glavu da bi mogli za kuma da ga pozovu, pa ostade na mestu da posmatra dalji razvoj događaja. Sam Kokrca se veoma iznenadio, nećkao se nekoliko minuta, pa odgovori da hoće, ali mora da pita mamu!
Eto, tako Vam je to dragi majore Jovačiću. Ni sam ne znam šta da mislim i kojim putem da hodim, jer, verujte mi, sve mi ovo deluje mnogo čudno. Kažu naši stari da su se u našem kraju svakakva čuda dešavala, ali...
Vi, molim Vas, dobro pročitajte ovo pismo i sve dokaze koje sam Vam poslao razmotrite i pregledajte, pa mi pošaljite odgovor i mišljenje.
Pa, zdravi mi bili gospodine dragi, majore.

Vladimir Bulatović, rodjen u Beogradu 13.12.1979. godine. Pise satiricne i fantasticne price, aforizme. Diplomirao je na Akademiji Lepih Umetnosti (ALU), u Beogradu, solo pevanje.