Sedim na klupi i posmatram Grad pod maglom. Okrećem glavu očekujući poznat ženski lik. Teški kašalj je dopro iz pluća dok je sprej Aentolin, koji širi bronhije i olakšava disanje, strpljivo čekao u džepu farmerki. Napipao sam pumpicu i zaključio da još nije vreme za nju.
Vazduh je danas čistiji, količina radioaktivnih Emo čestica je u granicama dozvoljenosti. Nežni dodir vetra po licu, trenutak opuštanja, pauza za rokadu misli. Vibracija mobilnog telefona u džepu i nagli trzaj noge. Izvadio sam telefon i javio se.
Slanje poruka kroz iznajmljenu stvarnost.

Mia je čvrsto stezala pištolj u ruci. Vrelina asfalta, nesnosna toplina, koračanje kroz napregnuto polje realnosti. Apokaliptično okruženje uvelih zgrada. Čelične konstrukcije odašilju poruku stvarnosti. Gde je veliko dostignuće ljudske genijalnosti? Košmar se proteže dok tople noći smenjuju vrelinu dana, vetar se čeka kao prosvetljenje, a kapi kiše kao eliksir života prolete usnulim gradom jednom mesečno.
Obrisala je znoj sa čela i zastala da osmotri okolinu. Napušteni centar, usijani beton, prelamanje sunčeve svetlosti kroz prozorska stakla. Gladne zveri ostavljaju trag urina koji vonja teškim, jakim mirisom.
Mia je oprezno nastavila put, koncentrišući se na šumove oko sebe. Potmula buka donosi nagoveštaj neprilike. Bande su otkopale ratnu sekiru čekajući strpljivo da oni sa suprotne strane naprave pogrešan korak. Odstrel za smanjenje nataliteta koristio je prirodno gorivo u nedostatku prerađene nafte: vozila su se kretala na ljudsko-solarni pogon.
Prošla je ceo napušteni kvart i manju divlju deponiju. Spazila je devojku na izmaku snaga, kako pokušava da se održi na nesigurnim nogama. Smrad para plućnu maramicu, sekret klizi niz grlo unoseći nove bakterije koje razjedaju tkivo, a imuni sistem vrišti u prazno. Suva, ispucala usta sa krastom u uglu, svrab, ulepljena majica, kosa vezana u rep. Čuje se buka kamiona koji donose novu količinu đubreta. Nada u očima devojke, staklasti sjaj u nepreglednom moru šarenog otpada. Moći će ponovo da zaroni i traži zakopano blago Atlantide. Pogledala je u pravcu iz kojeg je dolazila Mia i ravnodušno nastavila da pretura po smeću.
Mia je pogledala na sat i ubrzala korak. Kasnila je a smena nije mogla da čeka. Počela je da trči dok je otkucaje srca osećala kao blago pulsiranje u glavi. Zna da su zveri u blizini, oseća njihovo prisustvo, poglede koji se lepe za nju. Moram da ih ignorišem i stignem na vreme, mislila je, Alex me čeka!

„Halo!” Ništa se nije čulo sa druge strane žice. „Halo, ko je?”, pitao sam, nervozno se vrpoljeći na klupi. Čuo sam teški kašalj i ritmični škripavi zvuk. Ustao sam i prekinuo vezu. Vratio sam telefon u džep i počeo da se osvrćem oko sebe. Iz pravca Grada čulo se prigušeno zujane velikog generatora, dok je svetla crvena tačka snajpera šarala po mojim leđima, strpljivo čekajući da napravim pogrešan korak. Počeo sam da se preznojavam. Proklete zveri, samo da joj se nešto nije desilo!

Sve ovo je jedan veliki Biznis, borba za opstanak u kojoj jači, oni koji su prolili nevinu krv, ostaju na istim pozicijama. Dogovor je sledeći: svaki dan je nova šansa da dobijem metak u glavu. Kad Mia dođe, čekaću je sa paketom u kojem se, pored hrane i flaše vode, svakog ponedeljka nalazi i puna baterija za mobilni telefon.
Uputivši se prema Gradu, imam dvanaest sati da obavim zadatak. Ubijam zveri, jer njihova tela koristimo kao pogonsko gorivo. Mi smo robovi društvenog poretka, marionete u rukama moćnih. Status na društvenoj lestvici automatski određuje naše mesto u sistemu koji mora besprekorno da funkcioniše.
Niko od nas nije ni gladan ni žedan, nosimo kvalitetnu odeću i koristimo jake lekove u slučaju bolesti. Paze nas kao kućne ljubimce dok obavljamo njihove prljave poslove. Krvavi smo do zuba, izvežbani da ubijamo zveri i ljude. Ne biramo sredstvo, preživljavanje je dovoljan motiv. Podli kučkini sinovi nas drže na lancu bacajući svaki put sve ukusniju kosku kojoj ne možemo da odolimo.
Subota i nedelja su slobodni dani za povlašćeni broj Čuvara Grada. Dobijamo nagrade u vidu masaža, bazena, orgijanja u Palati ljubavi, alkohola, ekstazija, hašiša i kokaina. Sa animalnom euforijom dočekujemo te dane, zaboravljajući na svu prolivenu krv, čisteći podatke nataložene na mentalnom ekranu, brišući svaki trag neprijatnog osećanja izazvanog radnim danima.
Na rođenju su nam u tela ugradili čipove koji pokazuju naš položaj u prostoru. Ne postoji način da se čip izvadi. Mnogi su pokušali i završili kao gorivo.

Magla se lagano spuštala na Grad. Poput organizma, svetla su počela da se pale stvarajući efekat disko kugle po obodima nebeskog svoda.

Mia se, kupajući se u znoju, približavala mestu na kojem sam je čekao. Video sam njenu vitku siluetu kako prelazi ulicu koja izlazi pravo na park i uzanom stazom prilazi klupi kraj koje sam je, uznemiren, čekao. Pogledao sam na sat, registrovao još jedno poniranje vremenskog tesnaca. Seo sam na klupu ubrzano dišući. Kapi znoja slivale su mi se niz lice dok se daleki horizont približavao. Teskoba u grudima i ledena jeza u rukama. Je l' ovo kraj pre vremena? Pokušao sam da umirim disanje ne znajući šta se dešava sa mojim telom. Znoj mi je izbijao po celom telu. Ličio sam na sunđer koji upija svaki komadić magle.
Krajičkom oka sam spazio Miu. Ustao sam i privio je na grudi. Trenutak spajanja, toplota osobe koju volim, promena moje moždane frekvencije i bezbedno prizemljenje. Suze su nezaustavljivo krenule.

Nema izlaza, samo sluzavi tragovi čudovišta, olinjala nada da će do promene dođi, da ćemo jednog dana raditi neke druge, lepše stvari.
Pogledao sam u Miine umorne oči i prepoznao vapaj bespomoćnosti pomešan sa osećanjem sigurnosti. Čvrst zagrljaj i mentalna povezanost. Moramo da nastavimo dalje.
Grad se pod nama oblizivao, čekajući novi zalogaj, stvarajući neonski oreol odsjajem reklama, brišući fizičku konekciju sa jedinim bićem koje volim na ovom svetu. Deca noći su proždrljiva, halapljivo čekaju moj pogrešan korak. Udaljavao sam se nesigurnim koracima, ostavljajući za sobom Miu, noseći u sebi ljubav, jedinu koja može da me natera da preživim i dočekam jutro.
Možda.

Aleksandar Stošić