Horor film je i dalje prisutan na filmskom nebu i nije izgubio popularnost koju je imao ranije. I ove godine je snimljen ogroman broj horora, a treba spomenuti da on nije unosan proizvod samo u Americi već i u drugim zemljama. U Kanu (Cannes) ove godine legendarni danski reditelj Lars fon Trir (Lars von Trier) predstavio se sa hororom Antihrist (Antichrist) i izazvao šok i kod publike i kod kritike, dok je kanadski film Jesen (Autumn) neslavno reklamiran kao delo dostojno Stiven Kingove (Stephen King) Odstupnice (The Stand) u tolikoj meri neinventivan i uz to i monoton da ga slobodno možemo okarakterisati u umetničkom smislu kao totalni promašaj.
Interesantno je da su više nego ikad u američkim horor filmovima glavni likovi žene: Nepozvani (The Uninvited), Nerođen (The Unborn), Udari i beži (Hit and Run), Zabava (Amusement), Pričanje (The Telling)... To se ranije nije toliko često dešavalo. Pripadnice lepšeg pola su tako počele da vladaju i u horor filmovima.
Sve u svemu, to govori da horor kao žanr nimalo nije izgubio na aktuelnosti samo što su se neki junaci, antiheroji i teme promenili i on delom živi u jednom drugačijem obliku, dok se sa druge strane batrga, osvežavajući nedovoljno ekranizovane domene. Određeni autori koji su nastavili da žive u prošlosti zapali su u ćorsokak sopstvene neorginalnosti. Mada, teško je odgovoriti na pitanje da li danas možete stvoriti nešto novo u ovom žanru, a ne utopiti se u spontano isprazno kopiranje nečega več viđenog.
Ovo je delom bila i godina u kojoj je, može se slobodno reći, izgleda postalo moderno snimati rimejk (remake) filmove starih dobrih, a bogme i loših horora. Ne znam da li se to dešava zbog nedostatka ideja ili je samo jedini cilj zarađivanje novca. Verovatno da su i jedno i drugo razlozi snimanja novih verzija starih kultnih horora.
Rimejk filma Poslednja kuća sa leve strane (The Last House on the Left) iz 1972. snimljen je ove godine i nadmašio je u svakom pogledu staru verziju. Dešava se da rimejk ispadne bleda kopija kao što se to desilo sa rimejkom filma Predskazanje (Omen) 2006. u kome je svaka sitnica i detalj iskopiran ali na jedan veoma loš način, te je verzija iz te 2006. ostala apsolutno u senci originala iz 1976. Kod Poslednje kuće sa leve strane imamo u suštini istu priču ali određene pozitivne izmene, te je film znatno brutalniji i uverljiviji od onog ranijeg. Verzija iz 1972. danas deluje i previše naivno.
Snimljen je i Moj krvavi Dan zaljubljenih (My Bloody Valentine), rimejk istoimenog filma iz 1981.
U uvodnom delu filma imamo mlade koji proslavljaju Dan zaljubljenih u rudniku, u jednom malom gradu u Americi. Uskoro, žurku na brutalan način prekida niz ubistava. Glavni počinilac je lokalni rudar Hari Vorden (Harry Warden). Ipak, policija uspeva da ga ubije u trenutku kada jedan od mladića po imenu Tom Haniger (Tom Hanniger) umalo nije usmrćen.
Nakon deset godina, masovna ubistva ponovo postaju aktuelna. Način na koji su mrtvi ubijeni ukazuju na to da se Hari Vorden vratio ili da ga neko kopira.
Tom Haniger, žrtva rudara, pobegao je iz tog mesta nakon nesreće a da o njemu niko ništa nije znao sve dok se nakon deset godina nije vratio. Njegova nekadašnja devojka Sara Palmer (Sarah Palmer), postala je u međuvremenu žena policajca Eksel Palmera (Axela Palmera). Njih troje bili su zajedno te krvave noći i izbegli smrt. Eksel je ljubomoran na Toma i u toku filma imamo pravu psihološku igru u kojoj ni Sara, ni gledaoci ne mogu da zaključe ko je ubica jer argumente za to imaju i Tom i Eksel, te ste u nedoumici neko vreme.
Ispostaviće se da je lik i delo poremećenog rudara zaposelo upravo Toma i pred kraj filma njih troje opet će se naći na istom mestu kao i pre deset godina, samo na jedan potpuno drugačiji način. Sara i Eksel boriće se protiv Toma sve do jedne eksplozije u kojoj ćemo se ponadati da je negativac završio sa svojim životom ali u to će nas razuveriti poslednje scene filma. Dok su Sara i Eksel uvereni da su završili priču sa brutalnim ubicama za sva vremena, videćemo da je ipak Tom i dalje živ.
Sve u svemu odličan horor, a u zo to i psihološki triler sa glumcima koji su svoj posao odradili maksimalno ubedljivo.
Ove godine urađen je i rimejk korejskog filma Priča o dve sestre (Janghwa, Hongryeon / A Tale of Two Sisters) iz 2003. Američka verzija nosi naziv Nepozvani (The Uninvited) i znatno je bolja od originala kao što je to slučaj i sa već navedenim rimejkom Poslednja kuća sa leve strane.
Glavna junakinja filma je tinejdžerka koja se vraća iz psihijatrijske bolnice svojoj porodici.
Otac i sestra je dočekuju sa oduševljenjem. Pošto joj je majka mrtva, a otac ima devojku kojom planira da se oženi, tinejdžerka počinje da sumnja da joj buduća pomajka možda ima neke veze sa smrću majke. Uz pomoć sestre pokušava da sazna da li je to tačno, te preturajući po prošlosti dolazi do nekih morbidnih informacija, a situacija svakoga dana postaje sve zategnutija.
Film Nepozvani je odličan horor sa glumcima koji su svoj posao odradili majstorski.
Kada je reč o ovogodišnjim rimejk ostvarenjima nikako ne treba izostaviti činjenicu da je snimljen još jednom film Deca kukuruza (Children of the Corn),ostvarenje nastalo po kratkoj priči legendarnog pisca Stivena Kinga. Ova priča je prvi put ovekovečena na filmskoj traci 1984. i nakon toga dugo je eksploatisana kroz serijal, a izgleda da je i dalje izvor iz koga američke filmadžije pokušavaju da zarade novac.
Zbog određenih izmena u scenariju, rimejk Dece kukuruza ima u sebi velike propuste i ni izbliza ne poseduje ubedljivost i ritam originala. Zbog toga ga možemo okarakterisati samo kao promašaj.
2009. snimljen je i Petak 13-i (Friday the 13th) ali ne radi se o bledoj kopiji starog hita, što zvuči nemoguće ali samo za one koji nisu pogledali film. Oni koji jesu, znaju o čemu pričam jer film za fanove nekadašnjeg serijala može biti samo prava poslastica jer je napetiji i brutalniji nego svi predhodni zajedno, a ako ćemo iskreno i najkvalietniji. Naziv filma može na prvi pogled da odbije potencijalne gledaoce kojima je muka od rimejk varijanti samo radi otimanja para od iskrenih fanova. Ipak, ovaj film, verovali ili ne, nema ništa od toga. Pre svega to nije rimejk, a ni stilski ne liči na predhodne delove. Čak nema ni onih čuvenih zvukova koji su stvarali još napetiju atmosferu i bez kojih nije mogao da prođe ni jedan deo nekadašnjeg serijala. Petak 13-i iz 2009. kao da je udario šamar svim predhodnim koji su nasilno snimani i forsirani zbog mnogobrojne publike, te su delovali samo kao pomodni hit.
Da nije samo popularna varijanta da se snimaju nove verzije starih filmova, a bogme i verzije u kojima se više ne zna da li su produžavanje serijala ili je to pokušaj snimanja rimejka, već i nastavci kultnih ostvarenja ogromne svetske horor produkcije, što je oduvek bila normalna pojava, dokaz su filmovi Soba smrti 2: Prvi rez (Vacancy 2: The First Cut), Kletva 3 (Grudge 3) i Pogrešno skretanje 3: Ostavljeni mrtvima (Wrong Turn 3: Left for Dead).
Solidno odrađen film Soba smrti 2: Prvi rez kao i u predhodnom delu ima za glavnu temu perverzni voajerizam sa smrtnim ishodom i kao da predstavlja neku vrsu aluzije na ''Skrivenu kameru'' i ''Velikog brata'', samo što učesnici baš i ne bi želeli da se pojave u njemu.
Smit (Smith) koji je izvršio zločin u sobi jednog motela ne zna da je uhvaćen na delu jer su u sobi postavljene kamere koje snimaju. Glavni voajer je gazda motela Gordon (Gordon). Umesto da pozove  policiju, on odlučuje da snima dokumentarne snimke ubistava jer smatra da je to unosan posao, a snimci realnih ubijanja veća zabava od pornića. Sledi Gordonov dogovor sa ubicom da i dalje vrši zlodela koja će on beležiti kamerom. U celoj priči je i Ris (Reece) koji im pomaže u tom umobolnom poslu. Glavne žrtve, ovog puta postaju Kaleb (Caleb), njegova devojka Džesika (Jessica) i Kalebov dugogodišnji prijatelj Taner (Tanner) koji na putu do Severne Karoline odlučuju da iznajme sobu.
Ovaj film može podstaći na razmišljanje da nas možda u budućnosti čeka ovako nešto jako uvrnuto i na TV-u, s' obzirom da je poslednjih godina ova planeta dobila bezbroj realnih šou emisija. Naravno, da to niko od nas ne bi voleo ali kako je ova planeta sve agresivnija, ko zna, možda u budućnosti, ''Velikog brata'' zameni tamo neki ''Veliki ubica''.
Oni koji ne vole japanski stil koji je postao dosta popularan poslednjih godina, film Kletva 3 ih neće sigurno naterati da ga zavole, dok je Pogrešno skretanje 3: Ostavljeni mtrtvima dobar primer šta se dešava kada na brzaka i po svaku cenu mora da se snimi nastavak zbog novca jer su predhodni delovi odlično prošli kod publike.
U filmu i dalje imamo izdeformisane mutante koji obožavaju ljudsko meso i ubijaju ljude kao lovci životinje ali ovog puta sve to više ne deluje ubediljivo kao u prva dva dela, već na trenutke izgleda i komično. U filmu imamo gomilu loših glumaca koji kao da su prvi put stali pred kamere, ispadanje iz ritma i bespotrebne specijalne efekte koji su korišćeni samo da bi još više pojačali brutalnost pojedinih scena. Dinamičnost i jezive scene na kakve smo navikli u prva dva dela prisutne su samo pred kraj filma ali ako posmatramo ostvarenje u kompletu kao što bi i trebali, to je nedovoljno da podkrepi očekivanja onih koji su sa uzbuđenjem želeli da vide nastavak. Sve u svemu,  Pogrešno skretanje 3: Ostavljeni mrtvima je jedno veliko razočarenje za sve one koji su uživali u predhodna dva dela.
Jedan od filmova koji nije rimejk, a nije ni nastavak nekog započetog serijala i koji se razlikuje od ostalih ovogodišnjih ostvarenja horor produkcije u svakom pogledu je Odvuci me u pakao (Drag Me to Hell).
Glavna junakinja Kris (Christine Brown) radi u banci. Njen jedini kurentni problem je kako da napreduje u poslu, sve dok se jednog dana ne pojavi naizgled bezazlena starica po imenu Silvija Ganuš (Sylvia Ganush) i zamoli je da joj prolongiraju plaćanje kredita jer joj iz kuće iznose privatne stvari zbog toga što nije platila već dva puta kredit.
Kris nakon kraćeg dvoumljenja odlučuje da ne pomogne starici i na taj način samo daje odobrenje za oduzimanje kuće u kojoj je Silvija živela trideset godina. Dolazi do kraćeg fizičkog okršaja sa staricom koja ju je prokleka i od tog trenutka stvari kreću naopačke za Kris. U kući počinju da joj se dešavaju lomovi, progoni je zli duh starice, na poslu nema više uspeha, dok doktor smatra da se radi o paranoji uzrokovanoj stresovima. Zbog toga svega zainteresovana je da vidi svoju budućnost i odlazi kod proroka po imenu Ram Džas (Rham Jas) koji joj uskoro saopštava da je zaposela lamia – crna magija koju koriste cigani. Ojašnjava joj da se prva tri dana lamia priviđa, da bezobrazan duh muči žrtve, a posle toga uzima njihove duše i dolazi po vlasnika koji ima izmađijan objekat. U njenom slučaju, to je polovina dugmeta koju joj je starica uzela i vratila u vreme okršaja. Da bi udovoljila duhu, mora da žrtvuje neku malu životinju i ona ubija mačku ali joj ne uspeva otklanjanje zlih sila.
U međuvremenu želi i da se iskupi pred Silvijom. Zbog toga odlazi kod njene unuke i saznaje da je starica mrtva.
Uskoro je Ram Džas odvodi za 10 000 dolara kod Šon San Dine (Shaun San Dena) koja je medijum i koja je imala dodirnih tačaka sa lamiom. Zajedno učestvuju u seansi sa kozom. Dina pokušava da natera da lamia uđe u kozu ali na žalost nakon seanse Dina umire i Kris zbog toga još uvek nije završila sa magijom. Ram Džas joj zato daje poslednje uputstvo, a to je da mora da se otarasi dugmeta. Džas ga stavlja u kovertu i savetuje je da ga pokloni nekome kako bi skinula kletvu ali da će taj kome pokloni goreti večno u paklu. Odnosi ga na grob Silvije Ganuš i ubacuje u usta mrtve starice ali nije svesna da se u koverti ne nalazi dugme jer ju je pre toga slučajno pomešala sa papirima i ostalim dokumentima svoga dečka Kleja (Clay Dalton) u kolima i tako ni ne znajući uzela pogrešnu kovertu.
U poslednjim scenama filma, u metrou Klej i Kris srećno očekuju voz jer ih čeka put na kome konačno mogu da uživaju nakon paklenog perioda. Ponovna nepetost nastaje kada Klej pokazuje dugme koje je našao u koverti, u autu, dok ona shvata da se nije otarasila kletve. U bunilu hoda unazad i pada na samu prugu na kojoj ubrzo treba da prođe voz ali za nju više nije važno hoće li je pregaziti ili će je proklestvo progutati i za sva vremena odvući u pakao. Kris zato zauvek odlazi na jedan krajnje ironičan način, protkan crnim humorom. 
Odvuci me u pakao je neobična kombinacija šarmantne komedije i napetog horora. Ima tu svega, i ciničnog i uvrnutog humora ali i veoma odvratnih detalja i jezivih scena kakve se retko viđaju.
Pored toga što ovaj film deluje kao parodija na morbidne i vec prežvakane horore, on je parodija i na vračare, veštice, egzorcizam... dakle na sve one elemente koji su nekada bili jezivi ne samo u filmovima, već i u pričama, stripovima, na slikama... a danas samo izgledaju kao simpatična bajka, dok sa druge strane Odvuci me u pakao na trenutke deluje kao horor od koga se ledi krv u žilama. Takvu mešavinu upakovati u nešto dobro je težak zadatak i na ovom primeru reditelj je pokazao snalažljivost jer veoma lako se pri ovakvom eksperimentisanju pada u zamku infantilnih holivudskih ostvarenja, te zato ako zbog ničeg drugog, ovaj film treba pohvaliti zbog uspešnog miksa naizgled nespojivih stvari. Kroz humor reditelj je uspeo da zaobiđe bespotrebne scene koje u XXI veku više ionako ne mogu zastrašiti gledaoca. Veoma često, što se više autori trude da budu ozbiljniji to su im filmovi smešniji. Kod Odvuci me u pakao imamo otprilike suprotnu situaciju. Sve već viđeno je zamenjeno ismevanjem već viđenog. Tako nas je reditelj poštedeo banalnosti horora kojima žanr sam po sebi ume da bude sklon i briljanto umesto toga ubacio britki cinizam koji samo može da šarmira gledaoca  preforsiranog raznim nabeđenim hororima.
Veoma napet i odlično odrađen ovogodišnji horor je film Siroče (Orphan).
Kejt (Kate Coleman) i Džon (John Coleman) su mlad bračni par koji ima dvoje dece: Danijela (Daniel Coleman) i Maks (Max Coleman). Ipak, njihovu idilu je narušio gubitak trećeg deteta. Par zbog toga odlučuje da usvoji u jednom sirotištu devetogodišnju Ester (Esther) koja je komunikativna i koja zrači inteligencijom. Ubrzo nakon ulaska u njihovu porodicu Kejt uviđa da Ester nije onakva kakva se predstavlja i da se iza njenog šarma krije niz loših osobina. U školi postaje agresivna i počinje da ugrožava svoju okolinu i bližnje. Kejt pokušava mužu to da objasni i tako ga opomene da im se sprema zlo jer su usvojili hirovitu devojku koja želi nauditi drugima. On u to ne veruje jer je devojčica već sve koje treba odlično izmanipulisala, te Kejt postaje ''bela vrana'' u kući, dok Džon postaje zaštitnik male Ester. Pored toga, Maks i Danijel bespomoćno ćute o njenim zlodelima jer je se plaše. U takvoj atmosferi desiće se niz događaja kobnih po nekada stabilnu porodicu koja je želela samo da obezbedi mir, a nažalost dobila samo nesreću. Ispostaviće se, što je najzanimljivije i što ovaj film izdvaja od ostalih sa sličnom tematikom, da Ester zapravo i nije devojčica od devet godina, već odrasla žena koja ima trideset i tri godine ali zbog hormonalnog poremećaja ona samo izgleda kao devojčica. Zbog toga što je i ranije bila opasna po okolinu, boravila je i u duševnoj bolnici ali u sve to Kejt će se uveriti kada već bude kasno po bezbednost njene porodice. Ester će ubiti Džona ali će joj Kejt ipak na kraju doći glave.Siroče na prvi pogled podseća na, u ovom tekstu već pomenuto Predskazanje i na film Dobar sin (The Good Son) iz 1993. jer su u njima glavni negativci deca, u oba, po jedan dečak ali za razliku od njih, u filmu Siroče imamo devojčicu koja se po stepenu zla ne razlikuje od Demijana Torna (Damien Thorn) iz Predskazanja i Henri Evansa (Henry Evans) iz Dobrog sina. Ona je savršen manipulator, hladnokrvni ubica ali i izuzetno inteligentna, a to su i karakterne osobine već pomenutih dečaka, glavnih predstavnika zla.
Lik Ester neprikosnoveno je odigrala dvanaestogodišnja Isabel Furmen (Isabelle Fuhrman).

Odličan horor je i film Zaboravljeni (The Forgotten Ones).
Početak filma odaje atmosferu potpune bezbrižnosti. U vrelo leto petoro mladih ljudi odlaze na tri dana brodom u provod bez nekog specijalnog cilja. Rasterećeni od uobičajenih obaveza zabavljaju se ploveći, sve dok brod ne udari u neku stenu i potone. Prinuđeni su dok ne dođe pomoć da budu na jednom malom ostrvu. Zabava kako to obično biva prerasta u nešto što niko nije očekivao. Postaju žrtve neobičnih stvorenja koja žive na tom ostrvu.
Ako posmatramo samu priču, film ne donosi ništa novo u samoj osnovi, a ni van nje. Na ovakve priče nailazimo stalno u domenu horora i lošem, i u dobrom. Naizgled ništa specijalno ali zato u ovom filmu imamo veoma napetih scena i što je najvažnije one su uverljive, a bez toga ne možemo očekivati dobar horor. Dešava se da u lošem hororu imamo solidnu ideju ali da sama realizacija nije uspešna, pa samim tim ni film ne može biti dobar. Kod Zaboravljenih imamo akciju, nasilje, smrt, strah... i sve ono što treba da ima da bi zadovoljio ozbiljnog ljubitelja horora.
Zanimljiv film Udari i beži (Hit and Run) govori o mladoj devojci Meri (Mary) koja u vreme prolećnog raspusta želi da provede vikend sama jer je iscrpljena. Jedan gotovo naivan detalj sa početka, odrediće, videćemo kasnije, tok celog filma. To je scena kada se Meri u svom džipu vraća kući i na putu joj se nađe prepreka, neki omanji predmet i ona zbog toga što to nije primetila na vreme, skreće sa puta ali se bez nekih posledica vraća na put.
Početak filma nam ne daje nikakvu nadu da ćemo doživeti neko malo drugačije uzbuđenje i razbijemo monotona osećanja koju nam pružaju klasične priče iz klasičnih horor filmova: roditelji za vikend nisu kući, napolju pljušti kiša, a potom  mladu devojku kasno u noć bude iz sna čudni zvuci. Meri ustaje iz kreveta i odlazi u garažu. Tamo pronalazi nepomično krvavo telo ispod kola. Tako shvatamo da je Meri čoveka pokupila kada je skrenula na trenutak sa puta, što deluje malo čudno ali jedino logično objašnjenje ja da je ležao i da se zakačio nekako za branik jer ga ni gledaoci, ni glavna junakinja nisu videli tada. Gledaoci mogu samo da pomisle da je telo mrtvo, međutim kao i u svakom predvidivom hororu to nije baš tako, te to telo ili taj polu leš, polu čovek napada Meri ali ga ona ubija. Sada je već očigledno to telo postalo leš, predpostavljamo, ali da li je baš tako niko ne može pouzdano da tvrdi dok ne pogleda film do kraja. Ipak ja ću u daljem tekstu to telo da oslovljavam sa leš, što mislim da je fer i pošteno. Meri leš stavlja u gepek, u svom džipu i vozi do šume. Za to vreme čuje se grmljavina kao obavezni periferni detalj svakog klasičnog američkog horora. Pljusak naravno i dalje traje. Meri kopa rupu i zakopava leš. Nakon toga odlazi kući da spava.
Sledećeg dana saznaje na Tv-u da je nestao popularni i omiljeni učitelj Timoti (Timothy). Njegova žena govori o njemu. Saznajemo da ima i malog sina, a uskoro i da je imao povremano mentalne probleme. Ta priča u Srbiji ne bi nikako pila vodu jer kod nas ako zvanično neko ima problema sa mentalniim zdravljem, onda ne može da radi sa decom. U Americi takav je omiljen u narodu. Naši bi ga, da tako nešto kod nas i može, sigurno sami isterali iz škole bez obzira šta kaže zakon.
Meri je šokirana jer je Timoti zapravo čovek koga je ubila i zakopala. Sve to ispriča dečku po imenu Rik (Rick) koji je nakon stanja šokantnosti uverava da će sve bit u redu i da nikome ne priča o tome. Nakon odlaska mladića ona se seti da je pokrivač u koji je uvila leš takođe zakopala zajedno sa mrtvim telom. Zbog toga zove dečka i moli ga da se nađu na mestu gde je sahranila učitelja kako bi izvadili pokrivač da je ne bi policija lako pronašla ukoliko otkriju leš. Dogovore se da se nađu uskoro ali u šumi kada ona dođe nema Rika i devojka postaje zabrinuta i uplašena. Otkopava rupu da pronađe pokrivač i ukloni ga ali tamo pronalazi mrtvog Rika. Od tog trenutka film počinje drugačije da se doživljava. Gubi se osećaj da se radi o jednom apsolutno predvidivom hororu. Iako nije realno da Timoti bude živ nakon ubijanja, to zapravo nije važno jer je ideja sveža. Uplašena odlazi kući, a tamo je napada Timoti, vezuje je za branik njenog džipa i vozi. Odlaze u učiteljovu kuću. On tamo nakon razgovora koji prelazi u čudnu raspravu sa ženom koja mu saopštava da je trebao da popije lekove i da tako ne bi nestao. Žena ga dakle tretira i dalje kao živo biće, što je veoma zanimljivo. Ni gledaoci ne mogu biti načisto šta je zapravo istina. Postoji neko kakvo takvo logično objašnjenje zašto on ubija. Zbog toga što nije popio lekove, postao je neuračunljiv, može da bude jedno logično objašnjenje. Ipak postavlja se i pitanje u isto vreme kako je živ kada ga je Meri ubila i čak ga sahranila. Da je preživeo nekako nakon udarca kola, to nam je i donekle razumljivo ali nakon zakopavanja, baš i ne. Pošto je ovo horor, onda je sve dozvoljeno, samo što se strah kod gledaoca pojačava kada gleda takozvani realni horor, a ovde ima elemenata da ovaj film to bude, makar samo u naznakama, što mu je još jedan plus.
Timoti u nekontrolisanom besu ubija svoju ženu i odvodi Meri do mesta gde ga je ona sahranila i gde sada leži Rikov leš. Uspeva nekako da ga ubije ali ujutru kada odlazi kod automehaničara i kada mislimo da je sve konačno završeno i da možemo da odahnemo zajedno sa glavnom junakinjom, veliki broj ljudi okuplja se oko njenog vozila jer na onom istom mestu, gde je i Meri, pronalaze telo cenjenog učitelja koji je u očima javnosti nestalo lice za kojim tragaju, a uz to je još i omiljen i popularan. Tu se film završava, a na nama ostaje da procenimo dalju budućnost Meri koja je ni kriva, ni dužna postala ubica. Uhvaćena je na delu ali ko smo mi da sudimo.
Jedina zamerka ovom filmu ide na račun glumaca koji u određenim trenucima nimalo ne izgledaju uverljivo, a opet u nekim savim dovoljno da poverujemo da je to što rade dobro odrađeno. U globalu su korektno odradili svoj posao, s' obzirom da u filmu imamo jako malo uloga. Gotovo sve se vrti oko četiri lika. Film bi ipak bio znatno kvalitetniji da su igrali neki bolji glumci jer Udari i beži ima svežu ideju u doba kada se to retko sreće u horor žanru gde je jako teško biti originalan.
Horor Zabava (Amusement) je film od koga se ledi krv u žilama i to ne samo zbog nasilja i agresije, već pre svega zbog nepredvidivih i napetih scena, a uz to film je još i originalan.
Zabava govori zasebno o sudbini tri devojke koje se sticajem loših okolnosti susreću potpuno neočekivano u jednom zapuštenom pansionu tražeći zajedno izlaz iz njega kako bi umakle poremećenom ubici koji ih je tu navukao na različite načine. Ispostaviće se u toku filma da su Šelbi (Shelby), Tabita (Tabitha) i Lisa (Lisa) nekada bile nerazdvojne i da su zaboravile na jednog dečaka koga su ismevale i koji sada želi da im se osveti na ekstremno morbidan način. U tome maksimalno uspeva ali na kraju mu to dolazi glave. Jedina preživela Tabita ga ubija.
Zanimljiv i vredan pažnje horor je i Prečica (The Shortcut) koji naizgled u samom uvodu deluje kao naivna tinejdžerska priča ali do kraja se stiuacija neočekivano menja u pozitivnom smislu. Film postaje brutalan ali pored toga poseduje i veoma interesantnu priču, a ne samo nasilje po svaku cenu i bez ikakvog razloga.
Solidan film Savršeno bekstvo (A Perfect Getaway) sadrži u priči apsolutno neočekivan preokret. Glavni negativci su Klif (Cliff) i Sidni (Cidney) koji u prvih sat vremena filma izledaju potpuno benigno, kao svež bračni par koji je krenuo na medeni mesec u Honolulu (Honolulu), glavni grad savezne američke države Havaji (Hawaii) i koji su na prvi pogled u svakom pogledu nevini jer su pre svega stalno na oprezu zbog toga jer su u tom kraju nedavno počinjena ubistva od strane muškarca i žene. Klif i Sidni su zapravo, ispostaviće se kasnije, te ubice od kojih se oni, čini nam se plaše i pokušavaju da pobegnu u tih prvih sat vremena filma. Ispostaviće se i da pronalaze parove koje im služe kao žrtve koje bi iskoristili i namestili kod policije ali glave će im doći avanturisti Nik (Nick) i Đina (Gina) sa kojima će zajedno provoditi vreme u nepredvidivoj divljini.
Zanimljivo je da ne možemo nikako da predpostavimo u tih prvih sat vremena da su Klif i Sidni ubice jer Nik i Đina odaju sliku neustrašivih, pogotovu Nik koji dobro barata oružijem i brzo lovi divljač, te zbog toga smo ubeđeni da su ubice upravo Nik i Đina. Još jedan od razloga zbog čega ne možemo ni posumnjati na Klifa i Sidni je i ta stalna prvobitno uočena predostrožnost, bojažljivost i strah jer izgleda kao da i oni misle da su ubice Nik i Đina. Možemo kasnije zaključiti da su Klif i Sidni bili uplašeni verovatno zbog toga da ih neko ne bi otkrio jer je policija tragala za ubicama i objavljena je i fotografija zločinaca na Internetu koju gledaoc ne može da vidi u toku filma jer je mutna. Možemo predpostaviti i da je prividna predostrožnost i bojažljivost tj. trenuci kada oni nasamo razgovaraju o Niku i Đini, tiho da ih ne čuju, ustvari reakcija stvorena zbog otkrivanja određenih osobina i karakteristika ljudi koje mogu biti njihove žrtve kojima bi smestili ili od kojih bi preuzeli njihov identitet ili koje bi na kraju krajeva ukoliko nemaju nikakve validne koristi, ubili. Potpuno razbijanje iluzije o Klifu i Sidni desiće se u trenutku kada Klif uperi pištolj u Nika i kaže: ''Zovi me Nik''. Pre toga Đina će otkriti fotografiju koja će joj ukazati na to da su vreme provodili sa ubicama i da treba što pre da pobegnu od njih. Sve do tada Klif i Sidni deluju potpuno bezazleno.
U ovom hororu, ukoliko ne računamo scene pri kraju filma koje prikazuju Klif i Sidni pre odlaska u Honolulu, imamo samo jedno ubistvo, što nije baš uobičajen slučaj  u hororima. Njega će počiniti policajac iz helikoptera u kome se nalazi i Sidni koja je verovatno tu prvo pokušala da se još jednom izvadi iz nevolje, verovatno misleći da će policija ubiti Nika i Đinu ali se prevarila. Klif će biti jedini mrtav, dok će Sidni ostati živa ali u rukama policije, što znači da u filmu nijedan pozitivan lik ne gine.
Neobično je da je u određenim trenucima Sidni čak pokazala određenu dozu savesti, što nije čest slučaj sa negativcima u ovakvim filmovima. Pokazala je da ipak nije samo krvoločni sadista, već da ima i ljudske obrise jer je odala identitet pravog ubice policiji u helikopteru, videvši da Klif pokušava ponovo da ubije Nika i Đinu i priznala bez ispitivanja da je i ona zajedno ubijala sa njim. Tako da u ovom hororu nemamo klasičan brutalni pokolj. U filmovima sa ovakvim sledom dešavanja ubice obično i u bezizlaznim situacijama postaju žilavi i na svaki mogući način pokušavaju da se izvuku iz nevolje po svaku cenu, bez obzira što će se to završiti kobno po njih ili po okolinu.
Treba spomenuti da lik Sidni tumači čuvena glumica srpskog porekla Mila Jovović (Milla Jovovich). 
Film koji možemo svrstati u grupu slabijih ostvarenja snimljenih ove godine je horor Nerođen (The Unborn) koji govori o mladoj devojci Kejsi Beldon (Casey Beldon). Ona ima košmare u kojima je progoni jedan dečak.
Uskoro saznaje da je imala nerođenog blizanca koji se ugušio u utrobi, te smatra da je zapravo taj nerođeni blizanac progoni u snovima. Ispostavlja se ipak da je dečak koga sanja zapravo blizanac njene bake koji je bio žrtva eksperimenata u Aušvicu i tako je ubijen ali se vratio iz mrtvih i postao dibuk tj. mrtva duša koja je sprečena ući na nebo, te zbog toga izgubljeno luta, na granici između svetova, tražeći novo telo. Tako ulazi u tela Kejsinih prijatelja i ubija ih.
Nerođen je pokušaj da se napravi moderan film o takozvanom egzorcizmu. Takvih pokušaja je bilo puno i mnogi nisu uspeli da ostave neke značajnije tragove, a ni ovaj film nije doneo ništa novo, te ga ne možemo svrstati u značajna ostvarenja iz ove godine u domenu horor produkcije. Nerođen za ljubitelje horora može biti dobra zabava ukoliko na svom repertoaru nemaju boljeg izbora. Sigurno je da se neće pokajati zbog ovog filma ali sigurno je i da neće poželeti da ga ponovo pogledaju.
Još jedno slabo ostvarenje iz ove godine je Jahač (The Horsemen). U ovom filmu Denis Kvejd (Denis Quaid) glumi glavnu ulogu ali ipak film je ispod proseka jer priča je već viđena u ko zna koliko ranijih horora. Kvejd glumi detektiva po imenu Ejdan Breslin (Aidan Breslin). On je samohrani otac koji ima dva sina sa kojima ne provodi dovoljno vremena jer je posvećen poslu. Zbog toga često dolazi u konflikte sa starijim sinom za koga se na kraju ispostavlja da je deo sadomazohističkih i morbidnih ubistava ali otac to kasno otkriva, te mu prvenac zauvek napušta ovozemaljski svet. Denis Kvejd je dobar glumac ali definitivno ne treba da glumi u horor filmovima.
Sve u svemu, ovaj film takođe služi za jednokratnu upotrebu.
Počivanje (Laid to Rest) je još jedan u nizu promašaja koje horor žanr može da iznedri kada nemamo nikakvu inovaciju u standardnim i već viđenim pričama, a uz to i neubedljivu glumu.
Film je toliko naivan da čak nema ni scena koje mogu bar na trenutak da uplaše gledaoce, dok je radnja začuđujuće banalna.
Počivanje govori o devojci koja želi da izađe iz sanduka koji se nalazi u mrtvačnici, a kako je tu dospela ne znamo. Ni devojka u filmu ne može da se seti. To uopšte nije ni važno jer film teško neko može da izdrži i odgleda do kraja.
Devojka uspeva da izađe iz sanduka i pobegne od maskiranog ubice. Do kraja filma taj maskirani ubica će je juriti i ubijati ljude koji se nađu  u njenoj blizini. Nju neće uspeti jer će ona njega ubiti. Ime devojke ne saznajemo do kraja jer je i ona zaboravila kako se zove i ne može da se seti.
U filmu je sve očajno: od scenarija, preko fotografije, maske, pa do glume koja je na nivou apsolutnog amaterizma.
Ovaj film ćete pogledati do kraja jedino ako ste primorani da to uradite, ako je možda neko recimo uperio pištolj u vas. Ukoliko vas je film zainteresovao da ga pogledate do kraja, znači da sa vama nešto nije u redu jer Počivanje je definitivno jedan od najgorih horora ikada snimljenih.
Pored već nabrojanih loših filmova imamo još slabih ostvarenja među naslovima snimljenim ove godine, kao što su: Protiv tame (Against the Dark), Pričanje (The Telling), Mesec duhova (Ghost Month) i Odaja straha (The Fear Chamber). To su ostvarenja koja svojom infantilnošću odbijaju svakog ozbiljnog ljubitelja horora.
U filmu Protiv tame glumi čak, verovali ili ne, Stiven Sigal (Steven Seagal), a to već dovoljno govori o nivou filma. I tema samog ostvarenja je odavno prežvakana. Amerikanci po ko zna koji put ''spašavaju svet''. Ovog puta, od ljudi koji se inficiraju nekim virusom i tako postaju kanibali. U filmu Mesec duhova imamo temu koja je urađena tako da bi možda bila interesantna da je film snimljen recimo 50-ih. Ovako priča o duhovima, neubedljiva gluma i sve to bez dinamike, malo koga može da zainteresuje danas.
Sve u svemu, ovogodišnji horor repertoar je bogat različitim filmovima koji se razlikuju i tematski i po kvalitetu. 2009. je definitivno bolja od predhodnih po horor produkciju jer se do skoro činilo da će horor kao žanr zauvek upasti u kolotečinu konstantnih promašaja iz koje neće moći da izađe i oporavi se. Ova godina je dokazala da se ponovo kreće pravom putanjom i da i u budućnosti možemo da očekujemo nešto sveže i novo u horor filmovima.