Zanimljivo, za ovaj broj je da su nam stigla dva velika paketa, jedan iz Francuske drugi iz Porto Rika. Poštari su nam doneli brdo egzotičnog hca. Potrajalo bi da svako predstavimo posebno pa ćemo onako ukratko zaviriti čega sve tu ima...

Kawaii Records izdanja
David je kroz Kawaii uvek voleo da provlači azijske bendove. I čini mi se da su mu oni preokupacija. Pa zaboga, pogledajte mu logo. Tako krećemo sa Open Wide. Japanci onako u youth crew priči, totalno. Zaista fino praše pa i tekstovi su im ok. Prijatno sam iznenađen nekim stavovima koji pomalo odudaraju od standarda. Ne po temi, već po pravcu kom se kreću njihova razmišljanja. Jedino što mi nikako ne paše je vokal koji prosto nema snage da isprati ovako brz i moćan zvuk. Prosto, momak peva kao da će svakog trenutka umreti, kao da mu je svaka reč poslednja... Inače je u pitanju diskografski disk no i pored toga ovde je samo trinaest pesama pa se brzo završi... Venganza - Scold  je još jedno egzotično split izdanje. Ovoga puta izdanje dele Scold koji su iz Malezije. Da, Azija. Rekoh ja. I ja prosto volim ovakvu egzotiku. Kada čovek samo pogleda tekstove na omotu zaista i nije nešto posebno. Mislim, peva se o n puta prežvakanim temama. Ali, meni su Scold prosto beskrajno simpatični. Snimak je poprilično krš, i devojka koja peva je poprilično „nabrijana“ ali valjda to što dolaze sa drugog kraja sveta gde su uslovi 300 puta gori nego ovde me tera da im se vratim i oduševljavam se duhom i entuzijazmom koji poseduju. A i pozitivni su, a ja to volem jako... Venganza  su u sličnoj strejt edž priči ali im to nije preokupacija. Više ih muče ostale nepravde, obmane i slične gluposti. Bez obzira što su iz Gvatemale, još jedne egzotične zemlje, i što obožavam hc na španskom, meni lično nisu legli i zasita ne bih da trošim papir više. Držite se Scolda na ovom splitu. Sada dolazimo do još jednog split izdanja gde disk dele Escape, Turned Page i Burn My Bridges. Krenimo sa Escape. Još Malezijske ekipe. Ovoga puta malo modernijeg i kompleksnijeg zvuka, sa finim pitkim solažicama i ponekad pitkim bek vokal uplivima. No i ovde glavni vokal nema snage da se izbori sa ostalim instrumentima i kvari ukupan utisak. Mada krajnji respect za tekstove. Turned Page (Francuzi) su usledili i onako prilično me fino prodrmali sa dva vokala koji se natpevavaju uz singalong upadice i zaista sjajne tekstove koje možeš skontati u fazonu „ne osuđuj me, pokušaj da me shvatiš“ i/ili „ne osuđuj me, jel ti jasno!“... Pravi dobri hc sa brzim i sporim deonicama i dobrim duhom. Burn My Bridge, Južno Koreanci. Ovi definitivno zaslužuju da se nađu na samostalnom disku. Ovde sve pršti od energije i ovo bih voleo uživo da vidim. Najviše su mi legli na ovom splitu jer su i tekstovi kratki i pravo u glavu a sve to upakuju u pesmu od minut i po pa nema puno filozofije... Attentat Sonore su Francuzi i nekako najozbiljnije deluju u celoj ovoj ekipi. A iskreno ovde se i vidi i čuje da se radi o evropskom bendu. Prosto sve je na višem nivou i mislim da je to posledica toga što iza ovog benda stoje malo iskusniji ljudi što se i te kako oseti u muziciranju i tekstovima. Ovaj bend prosto ima sve što se meni lično dopada, ne pevaju isključivo na engleskom (znam, znam ali u takvoj sam fazi) i što je bitnije imaju muško-ženske vokale. Must hear! I da, pevaju o Stokholskom sindromu. Ko ne zna šta je to neka potraži malo. Priča je zanimljiva... Altercado su brzi i bučni. Od početka do kraja zvuče kao grmljavina. Isprva mi se nisu dopali i trebalo mi je vremena da ih svarim. Način na koji obrađuju unutrašnje nemire kao posledicu sveta u kome žive... Prosto jedan drugačiji pristup. I zato su mi ok. The Tan Case imaju moderniji muzički izraz i ne boje se da se igraju. Imaju neka sasvim fina rešenja te su im stvari prilično nepredvidive što će vas naterati da pažljivije odslušate stvari. Još jedna preporuka. Toliko u ovom paketu. Sva Kawaii izdanja imate na kawaiirecords.com. Ja vas pozivam da otkrijete bar nešto iz Kawaii kataloga. Nenad

Discos de Hoy izdanja
Discos de Hoy je etiketa iz Porto Rika. Drugi kraj sveta. Daleko od očiju, sve bliži srcu. DdH donosi HC iz zemalja španskog govornog područija. Pogledajmo u paketić. Prvi disk je split Golpe Justo – La Virgen del Pozo – Doble D. Golpe Justo su onako, baš ispizdeli. Skroz nabrijani i angažovani. Šibaju baš dobar hc sa dosta rokerskih fazona, rifova i solažica. I ja to volim. To je kanda moderno tamo. Mada brzo završe nekako najveći utisak ostavlja pesma Haiti. Zemlja koja trune, zemlja gde je ogroman procenat obolelih od side, zemlja vudua i diktatora. Virgen del Pozo. Mislim, dokle više o majspejsu i emo-u. Na ovom svetu postoje mnogo bitnije stvari. Sličnog su zvuka kao Golpe Justo samo malo prljaviji, siroviji i divljiji. Doblie D mi nisu nešto legli, mada popravljaju utisak sa pesmom Virgen Rock, 80e, duboke patike, teksas prsluci, šiškice i Slejer sa radija isl... hehe... Hay Silencio u mnogome odudaraju od dosadašnjih bendova. Posle svih ovih hc varijanti stiže nešto što bi se moglo podvesti pod pank ali uzmite ovo sa rezervom jer se radi o nešto slobodnijem pristupu pa ima i drugih upliva u rnr, neki recimo alter zvuk. Nisu preterano brzi i vole da se igraju sa ritmom i često ga menjaju u sred pesme. Generalno ok, mada nije nešto što će vas totalno puknuti ali svakako prija za promenu.  Tropiezo. Skoro ih otkrio i odmah ih zavoleo. Ne bih o njima pošto smo ih već pominjali u broju 91. Samo eto preporuke ako vam se to što tamo pročitate svidi nabavite disk Humor Negro pošto je do diskografsko izdanje sa preko sedamdeset pesama. Mada se i nakon tog diska pojavilo još jedno izdanje za koje znam ali ovo vam je dovoljno za početak. I na kraju Juventud Crasa - Menosválidos – split izdanje. Meksiko protiv Porto Rika. Oba benda imaju ženske vokale. JC su više hc-melodično orjentisani. No ovde ipak bolji utisak ostavljaju Menosvalidos. Puno besniji i beskompromisniji, sa zapravo muško-ženskim vokalima gde ovaj ženski više liči na glas devojčice na momente pa daje onako baš čudan osećaj. Eto, pređosmo ukratko i ovaj paketić. Sva Discos de Hoy izdanja možete naći na discosdehoy.com. Nenad

Davor Matošević – CD maxi
Neobično je prijatno iskustvo biti svedok izdavanja upravo ovako koncipiranog maksi singla sa ukupno četiri studijska zvučna otiska, mladog i talentovanog pevača i tekstopisca iz Tuzle, Davora Matoševića. Ono je, bar za sada, u poluakustičnom ruhu i u potpunosti je obojeno anglosaksonskim liričkim tkanjem. Četiri numere, otkrivaju ovog umetnika, Davora Matoševića, u jednom novom a savremenom, modernom i svežem izražaju, koji svoje korene može pronaći u retkom dijapazonu već etabliranih svetskih umetnika, poput Jamesa Blunta, na primer. Iako dokument We (something for us),  već sada ima svojevrsnu zasluženu video podršku, lični favorit vašeg potpisnika je zapis – Colors. Davorov vokal je emotivan i senzualan a muzički kaput sveden a raskošan. Neke dragocenosti morate otkriti i doživeti sami...Milan B. Popović

Nikola Pejaković - Kolja - CD Kolja
Nakon izuzetnog, posebnog, kontraverznog debitantskog albuma, Mama, nemoj plakati, Nikola Pejaković-Kolja, javnosti, ekskluziviteta uvek željne, obraća se dugosvirajućim studijskim istoimenim albumom. Kolja je širokom balkanskom auditorijumu poznat pre svega po filmskim rolama u domaćim kultnim filmovima i pojavljivanju u mnogobrojnim TV serijalima. Njegovo muzičko otelotvorenje jeste samo nedvosmisleni dokaz njegove multimedijalne ličnosti i talenta koji, evo vidimo i čujemo, postaje i jeste, evidentan i nepresušan. Ono što se, jedino, Kolji može zameriti na novom CD ostvarenju jeste svojevrsna i lagana neinventivnost (u smislu očekivanosti, prepoznatljivosti)  i rad po šablonu u prvom singlu – Samo po nekad. Samo i jedino ta numera deluje van Koljinih uobičajenih tematskih odabira i okvira i stiče se utisak da je rađena po određenoj marketinškoj mejnstrim narudžbi, a ne iz ličnih artističkih tj. poetskih afiniteta. Tako specifičnih afiniteta za proverenu, unikatnu Koljinu semantičku košulju. Njoj, njenom kroju i dizajnu se, naravno, ni u kom slučaju nema šta zameriti. Naprotiv! Nasuprot gorepomenute numere, u komadu Da li venem ili zrim?, Kolja je beskrajno mračan do nedvosmislene morbinosti – Nema tog veselja dok ne pomru svi najbliži, oba roditelja - kazuju njegovi stihovni otkidaji. Za njima ne zaostaje ni Crna ptica. Numera Miris mladosti, ukoliko mi dopustite na toj slobodi, predstavlja maestralni i najraskošniji vokalno-muzičko-tekstualni domet Kolje, ikada! Nije slučajno da su najbolje stvari u životu upravo one koje su i, verovali ili ne, jednostavne. Ova pesma je neprikosnoveno i opako dobra, i iskače iz strogih ramova rastegljivog žanra (od bluza do tamburica) u koje Kolja na trenutke upada. Svakako bi trebalo napomenuti da ova numera možda i nažalost, u sebi krije ključ balkanskog prokletstva. Pozadinski vokali (Tamara Aralica i Jasmina Numić Pera) ovu vožnju uzdižu na viši i sofisticiraniji nivo. Album su svirali i stvarali mnogobrojni umetnici, od kojih su samo neki: Vojislav Aralica, Ivan Aleksijević, Neša Petrović, Dejan Sparavalo, i sam Nikola Pejaković. Produkciju je radio Vojislav Aralica a u aranžmanima je doprineo i Kolja. Ako ijedan novi zvučni komad vraća tako živo sećanje na Koljin debitantski album, onda je to šesti redni zapis na disku – I eto, udade se ti za konja. Tu je Kolja već briljantan. Ali, to smo i očekivali od njega! Milan B. Popovic

Mor
Hram krvi i praznine - Black metal - 2009.
Prateći svoju mračnu filozofiju kroz istočnjački black metal, Mor su izdali svoj prvi full length album “Hram krvi i praznine”. Neke od pesama koje su se našle na ovom osvarenju su se mogle čuti na promo ostvarenju “Crni bivo u srcu”. Album sadrži sedam pesama i za razliku od prethodnog izdanja, koje je bilo dosta sirovo (kada je sam zvuk u pitanju), sada je izgrađena određena doza atmosferičnosti i melodičnosti. Klavijature daju onaj sympho black metal šmek. Iako postoje varijeteti. Tako, npr. tempo pesama na albumu varira od nekog atmosferičnog do agresivnog i brzog. Ako je “Crni bivo u srcu” bio uvertira, onda je „Hram krvi i praznine“ logičan sled progresije ovog benda. Album otvara numera “Gavran koji ometa pažnju” i najavljuje mnoštvo melodičnih deonica ispresecanih brutalnim segmentima. Gitare fino upotpunjuju kompozicije, aranžmani su sasvim solidno rešeni. „Ja sam tvoj neprijatelj“ sada zvuči nekako bolje. Biće da je to do produkcije. Treća pesma, „Sahrana“ se izdvaja varijetetnim rifovima. Na nju se nadovezuju „Teskoba mi teška na srcu“ i „Onaj čovek pod drvetom“. Jedna drugu prosto slede, čak i počinju jako slično. Mid tempo se vraća sa pretposlednjom „Truljenje“. Ali to je samo naizgled tako. Album zatvara pesma „Krunisanje“ koja na početku ima jako interesantan rif i melodičan završetak. Generalno, “Hram krvi i praznine” deluje pomalo hermetično. Kao da se bend plašio da istraži ono što je iza granice. Stiče se utisak da mogu mnogo više da pruže nego što je dato ovim albumom. Eto zadatka za naredni album. Ivana Vanja