Sedela je
na praznom sedištu do mene,
zaogrnuta kaputom
punim mirisa prošlosti,
umotana šalom,
obojenim bojama prolaznosti,
i za svaki slučaj,
vezana pojasom sigurnosti.

Tako visoko,
nadneta nad zemljom
patnjom obeleženom,
kuvala je vino na mojim usnama,
sa mnom, uz viski, nazdravljala,
i gledala me kao da me oduvek poznaje,
ona, u dušu, hermetički zatvorena.

Gledala me je pogledom
kojim se ne gleda,
kroz ružičasta stakla bez dioptrije,
a trebalo je da sama uđem u novo vreme
i nove prostore.
Trebalo je da me ostavi,
zauvek, u pređenom.

Ona ja je bila moja prošlost.
Ona je ja, dok ulazim u novu običnost,
na, još jednom u nizu, letova
koji navodno vode ka ostrvu svetlosti.
Ona me u svod nebeski upisa,
u večnu prolaznost svega.

Vida Nenadić