Dok je motor radio, činilo se da čitav svemir bruji, a kada bi utihnuo, čulo se zričanje iz udaljenih šuma. Noćno oranje protezalo se na čitavih pet hektara. Danju je bila suviše velika vrućina da bi se oralo, u ovoj zemlji gde vlada večito leto. Sada je sve bilo usamljeno: zričanje je bilo primetnije na kraju parcele, kao i lišće – traktor je tu zaokretao a vozač pazio da ne upadne u trnje. Zatim je sve odjekivalo u mraku, na drugoj strani, gde se nalazila kuća. Tamo su spavali Aleksandrova žena i dvoje dece.

Bilo je prilično pusto preko dana. Kuću su ovde mogli da dobiju za relativno male pare. Nije bilo mesečine. Nešto dalje nalazio se još jedan dom, mada zapušten. Odatle je duvao mlak vetar. Tu je ranije živela jedna fina porodica. Devojka iz te kuće družila se nekada sa traktoristom i on je kao mladić „trpeo” njene vlažne poljupce. Možda bi se čak i oženio njome da njeni nisu izgubili miraz. Sada je porez na imanje i promet, koji plaća gazda, porastao, tako da je mnogo toga zavisilo od neba, koje je već sada bilo suvo. Farovi su na trenutak zgasnuli, a na nebu su se jasno videle zvezde. Nije ih krio ni jedan jedini oblak. No, Aleksandrova porodica živela je stabilno, jer se mogla osloniti i na pomoć njegovog prijatelja. S prijateljem se viđao kada je trebalo zameniti neki rezervni deo, a katkad su jedan drugom pozajmljivali i novac. Nekada je mislio o tome i prekorevao sebe što ljude viđa samo kada mu nešto treba, ali napokon, interes je prijatna stvar. I u običnom razgovoru sa nekim drugim o novcu, uz čašu pića, osećao se prijatno, a i Sara je bila dobra žena. Nije se oženio zato što je bila lepa – nešto kapitala što su imali (sa kojim je život u nečijem društvu jedino i moguć), kao i Sarina želja da se skrasi na jednom mestu – bilo je dovoljno da pronađu zajednički jezik. Ko zna kada su se poslednji put poljubili u usta, a to je bilo na ovoj parceli.

Jedina bića koja su tu još zaista žive la bila su njihova deca. Devojčica se zaljubila u jednog dečaka u školi (škola je bila kilometrima daleko). Kroz granje koje je zanjihao vetar, čak sa traktora, videlo se svetlo u prozoru njene sobe. Svetleli su i farovi iznad zgrudvane zemlje, koja je, onako prostrana, izgledala baš kao da je pala s Marsa. Dečkić je još bio mali. Njegov krevetić, u susednoj sobi, sigurno je bio u mraku i blaga svetlost zvezda koračala je kroz prozor.

Skoro da je zadremao na traktoru. Kada se prenuo, mrak je bio isti, samo se nisu čuli zrikavci. Neko je uperio svetlost u Aleksandra. Oklevao je za trenutak, a kada je sišao sa traktora, spreman da beži, za glavu su ga dohvatile dve prilike. Hrabro je udario jednog po licu i oborio ga. Potrčao je ka šumi, koja se blago njihala pored uzorane zemlje. Spotakao se, te ga uhvatiše. Nije video ni traktor ni polje i pomisao da više ne vidi svoj dom od svetla koje je odjedanput progutalo sav onaj mir, ispunila ga je za trenutak samrtnim strahom.

Uguraše ga u jarko osvetljenu, ovalnu prostoriju. Da li stoga što mu je rečeno da se ne plaši ili stoga što je ugledao stvorenja nalik sebi, Aleksandar se opustio na ležaju na koji su ga smestili i osetio kako se stolica iskrivila i otvorila pitanje u njegovoj glavi: „Kako je moguće da sam još pri svesti?“ Utom mu je glava klonula. Ugledao je male prozore oko sebe, nešto neodređeno je visilo sa tavanice, dok su mu bića nalik na patuljke prilazila i šamarala ga sve dok se nije osvestio.

Skinuše mu prsluk u kojem je radio i ubrzo je ležao potpuno go. Pored glave našla se cevčica sa čudnim završetkom. Prislonili su je na Aleksandrovo čelo, a tečnost koja je iz nje izašla beše njegova krv. Opet je ležao sam, bez moći da se pokrene.

Tada se dogodilo nešto neverovatno.

U sobu je ušlo biće slično njemu, potpuno nago. Pomislio je: „Ko si ti?“ Odgovorila je bez reči: „Uir” i Aleksandar ju je jasno čuo. U trenutku je shvatio njene želje. Snažnih bokova, oblih, visoko postavljenih grudi, ovalnog lica, sa vezanom plavom kosom čiji su se pramenovi spuštali niz obraze, Uir je izgledala kao da ga već dugo očekuje. Nije se smešila. Ruke su joj bile tanke, a dojke kao da su ga posmatrale. Oči je imala ljudske, mada previše sitne. Stidne dlačice činile su se crvene.

Aleksandar je dodirnuo Uir, mlaku, bez mirisa i oblu, kao da je od gume. Počeo je da je ljubi, a kada ju je obgrlio, ona se nije uzbudila. Nije ga ni jedanput poljubila, samo ga je prijateljski dotakla po čelu. Snošaj je bio sasvim običan za ljudsku vrstu. Izgledala je umorna od odnosa – činilo se kako je sa njim provela čitavu večnost, ali je on navaljivao i dalje. Na svojoj planeti Uir će roditi Aleksandrovo dete. Bio je siguran da ga je ona sve vreme smatrala za neku vrstu životinje. Nije se stideo toga. Uir je zračila ljubavlju koja se nije mogla ni naslutiti. Prekrila je rukama grudi, a nežni kukovi ovenčani pupkom (koji je svedočio da je nekada i sama bila dete), kao da su već štitili plod koji je zanela. Blagonaklono ga je posmatrala, kada je nestala iz vidokruga. Zričci su još jače zričali kada se Aleksandar našao u polju. Noge su mu bile lake dok je gazio putem između stabala, koji kao da nije prepoznavao. To možda i nije za čuditi: osetio je kako crveni kao žensko, srećan što mu mrak krije lice. Možda prvi put u životu, iskusio je detinji stid.

Daleko od traktora, izgubljen u mraku jedva je napipao put do kuće. Zaspao je prevrćući se u krevetu.

Sara je odškrinula vrata, misleći da Aleksandar spava. Sunce mu je već šaralo po licu. Sanjao je: u sobu je ušla Uir. Nije znao da li je to Uir ili on sam: ležala je na stomaku okupana mekom svetlošću. Lice joj se nije videlo ali je znao da je njeno. Neki glas je šaputao: „Uir!“ i Aleksandar se probudio, radostan. Bilo je stvarno, znao je. Uir je pomislila na njega; sunce je ušlo kroz prozor i osmehnulo se. Ona je sve vreme mislila na njega!

Nalazio se u svojoj staroj sobi. Mora da je sve sanjao, pomislio je, zagledajući svoje telo, ne bi li potvrdio sinoćnju avanturu. Otkrio je prisni miris, koji mora da je pripadao Uirinim glatkim udovima. Pogledao je kroz prozor. Sve je bilo isto. Setio se da u letelici Uir nije imala miris. Ali, to nije moglo biti, na laktu je primetio jednu crvenu dlačicu! Umesto da se prepadne, osetio je radost. Sunce je sijalo jasnije nego obično i blistava vedrina lebdela u vazduhu. Ptica je pevala na udaljenoj krošnji: zvučala je gotovo vanzemaljski. Kada se pogledao u ogledalu Aleksandar je primetio ožiljak na glavi. Prisetio se kako ga je Uir dotakla po čelu, a onda mu je ponovo sinuo san. Stidnu dlačicu je stavio u kutiju šibica. Činilo mu se da iz ožiljka zrači toplina. U sobu je ulazio dan i nevidljiva sreća punila je čitav prostor, kao da se tek sad vidi kako je beskonačan. Kada su Sara i deca konačno ušli u sobu, Aleksandar je plakao. Sara se osmehnula, pomislivši: sigurno je naporno radio i prešla rukom preko ožiljka.

Sutradan su za doručkom sa čuđenjem konstatovali da je ostavio traktor u polju. Ali u kraju je bilo malo onih koji bi mogli da ga ukradu. Deca su ga upitno gledala dok su jela kajganu a Sara je znala da nešto nije u redu. Srećom, na pustom mestu kao što je ovo, teško je moglo biti reči o kakvom neversvu. Pored traktora je otkriven krug crvene zemlje, dok je Aleksandar dobio opekotine drugog stepena, što je utvrđeno pregledom u velikom gradu. Ipak, samo je ćerka tvrdila da su tatu oteli vanzemaljci. I dalje je orao, ali je malo nedostajalo da izgubi posao zbog rasejanosti. Kiša nikako da padne, a za dve nedelje se očekivalo da niknu prvi usevi. Sara ga je opominjala kako zanemaruje sve, okrenut zvezdama. Dok je ležao na sasušenoj travi i posmatrao na milione svetala što su, kao kakvo semenje, titrala u vazduhu, Aleksandar je znao kako celim bićem pripada Uiri, i nije osećao strah. Verovao da će se jednog dana sresti i to na njenom svetu. Kako je vreme prolazilo tako su ga uhodane navike života malo umirile u čudnim osećanjima. Stao je opet na noge, a Sara je ponovo bila zadovoljna. Izgleda i da je spavao sa njom.

Ivan Despotović, rođen 1978. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar.

Objavio:
– Zbirku pesama „Ništa nije tako“, kao najbolji rukopis 2007. godine. Ista knjiga bila je u užem izboru za prošlogodišnju Brankovu nagradu.
– „Bezazlene priče“, 2008.
– „O Nataši i Nevenu“, roman, 2009.
Dobio nagradu za humorističku pripovetku na Sremčevim danima u Elemiru, 2007.
Autor kratkometražnog filma, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom i slikarstvom. Saradnik je sajtova www.knjizevnost.org, i www.kisobranblog.com .
Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Krajegranesije, 2001; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn (Zagreb), 2007; Bal u Elemiru, 2008 i drugim