Baba koja živi u trošnoj brvnari, za koju moja strina kaže da je veoma čudna i da izgleda kao prava veštica, došla je juče do mog praga. Neobična marama nebo plave boje, koju mora da je kupila u antikvarnici na kraju ulice, krila je sede vlasi. Niko više ne kupuje takvu robu. Njene pronicljive oči pomno su pratile moje drhtave usne.
Pozdravio sam je. Tek sam tad primetio da nema cipele. Koža na nogama joj je bila smežurana, a prsti puni zemlje. Haljina, iste boje kao i marama, vukla se po zemlji. Primetivši da sam zbunjen, starica sakri prste ispod otirača. Dok je tako stajala vetar je donosio miris smole. Srce mi je tuklo u grudima. Oči su me bolele. Više nisam mogao da gledam.
„Možeš li da mi pozajmiš cipele, plave cipele?”, prozborila je.
Razgoračio sam oči.
„Šta?”, zamucao sam. „Uđite, mislim da imam jedne plave.”
Sela je na hoklicu pored cipelarnika i razgledala kuću. Strina je bila u pravu, baba je bila oličenje samog zla ali, zar ne izgledaju tako sve starice? Ono što je, međutim, strini promaklo jeste zastrašujuće, intrigantno ponašanje starog suseda.
„Koji broj nosite?”
„Ne nosim brojeve”, rekla je.
Pogledao sam je ispitivački, a ona je bezazleno slegla ramenima kao da ne zna ništa o brojevima. ‚Nosi trideset i sedam’, pomislio sam. Uzeo sam majčine cipele.
„Ali, nisu plave”, odgovorila je kada sam joj ponudio cipele, „nisu plave.”
Vratio sam se do ormana. Misli su mi lutale dok sam tražio misteriozne staklene cipelice. Našao sam neke stare, izbledele od nošenja, ali plave.
„Ove su ružne...”
Zgrabila ih je i obula. Bile su joj velike za dva broja, ali se svejedno zahvalila i uputila ka vratima dok se nezgrapno gegala. Jasno sam mogao da čujem kloparanje cipela na ulici, a potom tresak ulaznih vrata.
Zatvorio sam orman i legao na trosed. Probudio me je miris čaja od hibiskusa iz kuhinje. Ustao sam i prišao strini, koja mi pruži vrelu šolju čaja. Morao sam da sputim šoljicu na sto.
„Zar nisi čuo?”
„Šta?”, pitao sam ispijajući čaj.
„Baba je umrla.”
„Kako?”, obrusio sam. „Ali, malopre...”
„Umrla je pre nekoliko sati...”
Zavrtelo mi se u glavi. Zamišljeno sam sedeo i posmatrao šoljicu koja se pušila. Otišao sam do ormana i počeo da tražim nešto. Ni sam nisam znao šta tražim dok nisam ugledao željene cipele.
Istrčao sam iz kuće i zalupio vratima, dok su vile pakla jurile za mnom...

Katarina Nikolić (1988), vodi dramsku školu za decu od 7 do 12 godina u Opovu. Učestvovala u snimanju serije „Vratiće se rode”