Što kazati o PRAZNINI. Možda će cela priča o njoj biti pesak u oči, ali svejedno… Probati nije još tako veliki greh, kao biti lenština.
U prazno štošta možemo turiti, nikad nije kasno. Ako u nju nije niko ništa ugurao… ne možemo ni izvaditi. Ako je praznina prazna iz nje se ništa ne čuje, ništa ne miriše i ne izlazi.
Ako ne verujete… POKUŠAJTE!

Jože VOLARIĆ
Priplakah na dan nove godine – 1932.
Zakonito bijah prvo i zadnje detence mojih roditelja, koji su imali jednu kravu, možda zato što bijah jedinac ili možda i obrnuto.
Za roditelje, a posebno za mater, bijah čudo od deteta, a sada postah za sve ljude starac - čudovište.
Srećno proživeh malo kraljevine, Drugi svetski rat, veliko parče socijalizma… začinjenog samoupravljanjem… kad bijasmo svi »jednaki«, pa nam nisu bili potrebni ombudsmani.
Dogodi se osamosvojenje – ne slučajno – demokratija se je i u našu avliju ušunjala sa svih šest strana sveta. Zatim sam poradi nedostatka zuba …morao u penziju, pa sam imao vremena slušati od lokalnih… preko globalnih… do svemirskih događaja… i ako za moju ruralnu prošlost nepojmljivih… ali sa mojom dosetljivošcu se uspešno snalazim.
Put obrazovanja je bio bez okuka: Od šegrta za strojobravara, pomoćnika, majstora, tehničara, inžinera mašinstva… do profesora industrijske pedagogije… dogurah!
Sa beletristikom sam počeo na udarničkom radu na pruzi Brčko Banovići, kad smo pojedinci na mesečini recitirali trenutačno ispevane revolucionarne pesme.
Produžio sam sa pisanjem ljubavnih pesama, kad sam upoznao – nažalost sad već pokojnu – moju ženu Zlatku, te njoj počeo »cvrkutati« o ljubavi.
Zatim je moja – ako smem reći – beletristika onemela… nastupila je tišina – pauza, do preseljenja u Kranj, gde sam se uključio u literarno društvo Udruženog poduzeća ISKRA. Tad nisam više pisao pesme sa motivom »He brigade!«… počeo sam posmatrati unutrašnjost duše, koja je polako gubila ruralni oklop i sve cešce uzletala u svakodnevnu prazninu vasione.
Kad smo 1997 ustanovili Haiku društvo Slovenije, bio sam mu sedam godina prvi predsednik.
Napisao sam i zakonito registrirao u Narodnoj i univezitetskoj knjižnici u Ljubljani moje knjige izdane u samoizdanju, kojih broj prelazi 220 naslova. Sastoji se od različitih žanrova: soneti; sonetni venci; rimane, prozne i dečje pesme; aforizmi; peterostišja = cinquain; ulancani i pe(n)tljicasti haikuji; eseji o ženinom i mojem likovno stvaralaštvu; haibunaste basne, priče i eseji…
Od 1972 godine
se intenzivno bavim kiparenjem u električno-lučnoj varilačkoj tehnici u čeliku. Imao sam oko 120 samostalnih i 300 grupnih izložbi; bio sudionik oko pedesetak likovnih kolonija po staroj Jugoslaviji. Izradio sam oko 5.000 galerijskih skulptura i reljefa. Oko 2.500 njih je u raznim muzejima, galerijama, kod sabirača i ljubitelja mojih skulptura i još ponegde… Izradio sam oko 120 monumentalnih kipova od 2 do 6 metara visine. Petnaestak ih je na javnim mestima od Kranj-Kokrica, Lendave, Zlatara, Sanskog mosta do Grinburga u Astruji. Ostale su ispred kuće u domaćoj »BAŠTI SNOVA«
Kokrica, 11. decembra 2008
Jože Volarić