Sobar unosi poslužavnik, na njemu mali koverat zapečaćen crvenim voskom, "jedna gospođica je ovo ostavila za vas gospodine, nije se predstavila" otvaraš...

         Oprostite mi na smelosti,
ne poznajemo se,
ali, jeste li to Vi
ušetali prošle sedmice u pozorišnu ložu kao kakav transilvanijski grof, sav u crnom, vodeći sa sobom jednu od onih bludnih kćeri, što opijene krvlju i nesanicom idu za Vama kao kakve seni. Kažu, pod čipkom nose tragove bičeva i ugrize pod kosom. Još kažu da svoja ljubavna pisma pišete krvlju... nosite štap od ružinog drveta sa uglačanom lobanjom na vrhu, i prsten sa grbom nepoznatog plemstva. Niko ne zna otkuda ste došli.

          Bio je kraj prvog čina ’Magbeta‘
          Prošli ste kraj mene, okrznuvši skut moje haljine
          Kako strašan i nežan Vaš pogled beše tad.
Snaga i ranjivost u isti mah. Nešto što sablažnjuje i opčinjava... sklop protivurečnosti...
          Stresoh se od blizine vaših očiju što gore nekim crnim plamom
Prebledeh    
          Spadoše moje naušnice od ćilibara, nepovratno izgubljene u mraku

          I od tada, ne prestajem misliti na Vas... 

Dragana Nikolić (1982)
Trenutno živi u Beogradu, radi kao likovni urednik u elektronskom časopisu Treći Trg, i kao slobodan ilustrator i dizajner, a piše usput...
U zadnje vreme najviše bloguje /dragananikolic.blogspot.com/ i dizajnira knjige.