Ja sam mrtav, ali niko to ne primećuje. Dišem, hodam, jedem, spavam, osećam, sve to čini sklop odbrambenog mehanizma mog prokletstva.
Moje polje dejstvovanja su snovi, veliki, opasni, prozračni, ispunjeni nostalgičnim jecajem individua. Krojim njihove snove po sopstvenoj meri, ne štedeći ni vreme a ni moralnu obavezu prema dotičnim snevačima. Šunjam se, pažljivo biram plen i kada miris potencijalne osobe dopre do mog čula, lagano se približim i skočim sa ivice, ne osećajući otpor plazmatične supstance, uronim u nečiji san. Opna sna se uskomeša poput želea i propusti moj um. Zagonetke za ulazak postoje, ali ja sam privilegovan zbog brzine kojom prolazim kroz opnu. Sve je u okretu, poput spirale koju pravi metak izbačen iz cevi, proburgijam opnu i nađem se na sigurnom polju delovanja.
Siguran doskok i plutanje kroz misteriozne obrise fantastične podsvesti. Pokušaj da me stigneš!
Da li se sećaš tvog nepomičnog tela, kao anestezijom umrtvljenog? Tvoj um pliva po prostoriji želeći da pokrene otvrdle udove dok vapaj iz ustiju ne može da izađe? Prestravljen si jer ne možeš da vikneš niti da se pomeriš. Uzalud se trudiš da ukapiraš da li je to polusan ili realnost, nema ti pomoći. Otkriću ti tehniku koju upotrebljavam u tvom slučaju. U tim trenucima zaposednem tvoje telo i uživam u tvojoj nemoći. Znam da to naslućuješ ali nikada nisi bio siguran da je tako, naravno, nikada nikome to nisi ni spomenuo da te ne bi proglasili ludim. Imaš osećaj da kad spavaš na stomaku neko odjednom sedne na tebe i kao da te pecne nekim čarobnim štapićem i parališe celo telo. U pravu si ali nije tako jednostavno, stvar je u mom umu. Ja moram da poklopim svoju pulsaciju mozga, iz alfa nivoa da pređem u tvoj delta nivo svesti.

Jedino tako mogu da pustim mašti na volju i kontrolišem svaki tvoj trzaj. Umovi su povezani na toj frekvenciji i to objašnjava strah male dece od čudovišta koja vrebaju iz ormana. To što deca vide stvarno postoji, ali u njihovom umu, to su misli neke druge osobe koja je na istom nivou svesti kao dotično dete.
Vratimo se na tebe, ti snevaču loših prikaza i nerealnih oblika. Tebi sam posvetio potpunu pažnju i trenutno osećam sadističko zadovoljstvo dok razmišljam o bespomoćnosti situacije koje polako postaješ svestan. Blaga erekcija je dovoljan dokaz da uživam u zadatku koji sam samom sebi zadao. Ti si transseksualac, dobio si ženske grudi, vaginu, uvukao si stopala u cipele sa visokim potpeticama, postao si lepa, senzualna žena, čak ti je i glas podlegao blagoj modifikaciji usled doza hormonskih injekcija. Ceo tretman je boleo ali uspeo si da izguraš i postaneš ono što si od malena želeo.
Zbunjen sam tvojim fizičkim izgledom, na trenutak se prevarim, zaboravim da nisi prirodno rođena žena i krenem da projektujem malo romantičniju sadržinu u tvoj san. Volim žene, ali kad si ti u pitanju postajem obazriviji, zbunjeniji i iz moje podsvesti dolazi potisnuta želja da te kaznim. Veruj mi da nakon te blage torture koju imaš neposredno pre buđenja ja doživljavam erekciju koju ne mogu da prihvatim. Pomisao na to da si ranije bio muškarac u meni izaziva gađenje i moja erekcija pređe u skupljanje dok brzo bežim u neki drugi san.
Ostaviću te na miru, prestaću da dolazim u tvoje snove. Počeću da posećujem seanse mrtvih psihoanalitičara jer ne znam kako sebi da objasnim reakciju na tebe, a ne mogu da je prihvatim. Čudno, ovo mi se ranije nije dešavalo – jer ja sam ipak mrtav!

Aleksandar Stošić piše kratke priče i poeziju. Dobitnik je prve nagrade na konkursu kratkih priča "357 - Trenutak inspiracije"