Stasao je pored puta,
Nad izvorom što žubori,
Gde Satana zao luta
Kad pun mesec rumen gori.

U časima gluvim, noćnim,
Dok pun mesec nebom gredi,
Pod visokim cerom moćnim
Sedi starac, tužan, sedi.

Njega niko ne zna živi.
Dok pogledom tužnim luta
Zvezdama se on ne divi
Ni izvoru, niti ceru pored puta.

On je bleda senka neka
što nekoga s tugom čeka.
Samo jedna grana suva
Na starome ceru moćnom
Jos tragičnu tajnu čuva
O starčevom bdenju noćnom:

Kad je starac mlađan bio
I najlepši u svom selu,
U vilu se zaljubio
ljupku, čednu, vitku, belu.

I nađe se mlada vila.
U čem nikad nije bila.
Al’ je momka prigrlila.

Diveći se plavoj zvezdi
Kraj izvora momak čeka.
Kad će vila da dojezdi,
Da l’ prevara nije neka?

U tom trenu vila slete
I raširi moćna krila
Na cer zelen da uzlete
Gde ložnicu beše skrila.

Do u sitne sate kasne
Grlio je krasnu vilu,
Uz poljupce slatke, strasne,
Uživao u njenom krilu.

Na tepihu mlade trave
Dok večernju pije rosu
Ljubila mu oči plave,
I mrsila bujnu kosu.

Video ih niko nije,
Ni o njima išta znao
Samo izvor što vodu lije
I Satana, grozni, zao.

Tekli dani, noći krasne,
Pune milja, pune sreće,
Zbog ljubavi verne, strasne,
Koja nikad prestat neće.

Al’ u Paklu, ili Adu,
Zli Satana gaji nade
Da obljubi vilu mladu
Što smrtniku ljubav dade.

Njega grozna zloba tera
Da uprlja njeno telo
I mladiću, ispod cera,
Da iščupa srce vrelo.

Iz beskraja zvezda plava
Bistri izvor i cer stari,
I dvoje mladih obasjava,
I lica im čežnja zari.

Kad poljubi vilu strasnu,
I na krilo svoje savi,
Crna tama sve preplavi,
Rumen mesec naglo zgasnu.

Tad Satana grozni stiže,
I u trenu, k’o tornado,
Snažnog momka uvis diže,
Iščupa mu srce mlado.

Dok jezikom smradnim sikće,
U očima plamte zraci,
Vrelo srce što još pikće
Ispred bele vile baci.

Kad krvavu kandžu pruži
Tužnu vilu da uhvati,
Lud Satana i ne spazi
Da vilinsko kolo gazi.

Iz obližnje guste gore
Mlade vile dojezdiše
Da Satanu zlog umore
Da ne mori nikog više.

Gađaju ga strelom vrelom
Da mladića sad vaskrsne
I povrati svetu belom,
Inače će  sam da prsne.

I Satana momka uze,
U grudi mu srce vrati.
Kad vatrene proli suze
U život se mladić vrati.

U cer stari munja grunu;
Buknu plamen modri, plavi;
Iznad gora vetar dunu;
Rumeni se mesec javi;

S ovog mesta tama presta,
Poče izvor da žubori,
I Satana grozni nesta,
A vilice odleteše zelen gori.

Osta samo momak bledi,
Kao senka tužna neka,
Da ostari, da prosedi,
Dok prelepu vilu čeka.

Stari cer se guši, suši,
Ima skoro leta trista.
Crni crv mu srce buši,
Niti šumi, niti lista.

A najviša grana suva
Od lišaja dok se brani,
Još ljubavnu priču čuva
I imelu jednu hrani.

Na cer sleće vila sama.
Kad na njemu kreste eje,
Cer obvije gusta tama,
To se grozni demon smeje.

Milojko J. Milojević, ima 73. godine i živi i stvara u selu Spance kod Kuršumlije.