29.5. 2009. klub Feedback, Niš
Poslednji cert „veterana“ (haha) se desio ovde valjda (pret)prošle godine u raspad klubu sa raspad ozvučenjem. Nisam bio i ne žalim. Ostali su mi u super sećanju 2006. A vreme je bilo podgrejati sećanja i vratiti se 10 i više godina unazad (tamo negde ’97 možda). Srednja škola, kaseta (da, to su bili pretposlednji trzaji ovog formata) „Fabrička greška“ koja se izlizala od slušanja.
Simpatično je bilo blejati ispred Fidbeka s’jedne strane i gledati „više generacija“ k’o da svira neki vremešni bend (pa dobro, vreme je relativno). Imaš ljude u svojim srednjim 30im i srednjoškolce i ja negde između (kasne 20e jel, mada bi neko zlonameran rekao da spadam u one starije). S’druge strane lepo je vratiti se u to neko vreme i ponovo osetiti sa tim starijim generacijama pravu koncertnu hcpank i pank rok atmosferu koja je nekada vladala. I još lepše je kad naiđeš na neke ljude koje prvi put vidiš i kreće „pa uopšte ja nisam znao da si ti u tom fazonu“ priča. U celoj toj atmosferi nostalgije, izneađenja isl propuštali smo Bitange koje su trebale zagrejati atmosferu. Kako smo sišli na zadnje dve njihove stvari skotali smo da su to lepo uradili no mi smo više hteli da čujemo recimo Dok7, jedini niški melodični bend.
Posle dugo nameštanja kreće svirka. A dok nije počela išle su one priče „auuu al su omatoreli“. A i jesu :). I to se malo osećalo u pauzama između pesama a na kraju krajeva i momci su to priznali. A moram i sam da priznam da sam skontao kako nisam u nekoj kondiciji. Ne pušim ali bih jedva došao do daha posle samo jedne pesme. Nemam pojma kako sam izdržao svirku ali nisam mogao da izdržim a da ne upadnem. Od prvog akorda/rifa svi poleteše, ruke dole noge gore i tako do kraja koncerta masa nije stala. I bilo je baš kako treba,