vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Clerks

       
piše Dejan Ognjanović / cultofghoul.blogspot.com

Režija:
Đorđe Kadijević
Scenario:
Đorđe Kadijević
po priči ''Posle devedeset godina'' Milovana Glišića
Uloge:
Mirjana Nikolić
Petar Božović
Slobodan Perović
Tanasije Uzunović
Malo je srpskih filmova za koje se može reći da imaju status kult filma. LEPTIRICA je sasvim sigurno jedna od njih. Sam pomen tog naslova priziva sećanje na stravične trenutke pred malim ekranima, i još strašnije noći i snove posle toga. Slatka jeza obuzima vas kao uslovni refleks pri nailasku prvih slika u umu: noć.. vodenica… huk buljine… crne kandže isprobavaju belo brašno… prelepa devojka otkriva vampirske zube…
TV film LEPTIRICA istorijski gledano prvi je horor film snimljen u Srbiji. Alibi za njegov nastanak sastojao se u pozivanju na respektabilan predložak – priču 'Posle devedeset godina' (1880) Milovana Glišića. Ta priča, istina, nije istaknuta čak ni unutar osrednjeg opusa ovog klasika srpskog seoskog realizma, ali u vreme kada je bilo sumnjivo nalaziti horor u (samoupravnoj, proleterskoj) sadašnjosti bilo je ipak lakše preneti horor u prošlost, i podsmehnuti mu se kao produktu (prevaziđenog?) sujeverja.
Koliko je tematika vampira i veštica 'prevaziđena' pokazalo se odmah po premijeri: jedan čovek u Skoplju umro je od straha gledajući premijerno televizijsko emitovanje LEPTIRICE, a u tadašnjoj štampi rodio se niz napada na režisera koji nenaviknutoj publici nudi uznemirujući sadržaj kao vid 'filmskog terorizma'. O 'skrnavljenju' klasika da i ne govorimo… Međutim, ostaje neumitna činjenica da je LEPTIRICA do današnjih dana ostala jedan od najupečatljivijih domaćih filmova: kultni film, onaj koji se prepričava, koji se pamti, koji proizvodi košmare… kako pravi horori i treba da čine!

U Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašni momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da Radojkinu ruku, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Niko ne sme više da zanoći u vodenici. Strahinja pristaje, i uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu. Posle malo peripetija, seljani uspevaju da pronađu Savin grob u 'Krivoj jaruzi'. Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu.
Kadijevićeva adaptacija se uglavnom dosledno drži duha pripovetke, prenoseći i njen ironičan odnos prema seljačkom sujeverju. Ovaj je, istina, komplikovan činjenicom da nam režiser već u prvim minutima filma prikazuje napad vampira na vodeničara, tako da gledalac nema sumnje u pravi povod stravičnih dešavanja. LEPTIRICA počinje prilično nedužno, gotovo kao romantična komedija sa blagim primesama natprirodnog, ali postepeno postaje sve zlokobnija. Kadijević lukavo koristi humor kako bi obezoružao gledaoca i efikasnije ga šokirao kasnijim deonicama u kojima se postepeno gubi dotadašnji duh vedrine a natprirodno više ne tretira sa podsmehom.

Uvodna scena vodeničarevog ubistva dobar je primer Kadijevićevog smisla za detalj. On napušta direktnost i eksplicitnost iz Glišićeve priče, gde se vampir javlja pod jakim svetlom, opisan u skladu sa narodnim verovanjem, bez mistifikacije. Umesto tradicionalnog pokrova, Kadijevićev vampir se skriva iza crne mantije i kukuljice i jedva se dâ opaziti. Umesto čitave figure, radije je nagovešten kroz niz fragmentarnih krupnih planova: izbečeno oko nadsvođeno gustim obrvama vidi se kroz procep u daskama zida vodenice, njegovi dlakavi prsti sa kandžama prebiraju po belom brašnu, krupni plan otkriva pacovolike zube ali ne i lice pod kapuljačom. Odličan je i detalj sa prolivenom krvlju vodeničara koja se meša sa brašnom... Ikonografija koju režiser koristi potiče iz srpskog predanja, i ne duguje ništa zapadnjačkim vampirima-zavodnicima kakve su na filmu ovekovečili Bela Lugoši i Kristofer Li.
Kadijević čini radikalan odmak od Glišićeve priče kada daje poseban naglasak liku Radojke, Strahinjine ljube. Kod Glišića ona jedva da je epizoda, čija je jedina svrha da motiviše siromašnog mladića na stravično iskušenje. U filmskoj verziji Radojka (u tumačenju prelepe Mirjane Nikolić) oličava anđeosko-demonski aspekt ženskog, sa erotizmom u priči potpuno odsutnim. Kadijević poseže za suptilnim tretmanom Erosa i Tanatosa po duhu bliskijem klasicima fantastične proze iz 19. veka nego li tadašnjim filmskim uzorima. U ranijim, lirskim scenama, Radojku vidimo kao lepu, nedužnu pastiricu sa jedinim nesvakidašnjim detaljem u vidu duge crvene kose. Nešto kasnije, međutim, Kadijević prikazuje neobičnu, oniričnu scenu koja, na prvo gledanje, može čak delovati redundantno, nebitno za film. U njoj, Radojka posmatra svoj odraz na vodenoj površini, a iz šume oko nje čuje se huk jezive buljine. Ona, međutim, ne pokazuje da se boji, već leže na travu i zaklapa oči, kao da se predaje nevidljivom zavodniku. Čini se da je šuma prožeta drevnim, demonskim prisustvom...
Poenta ovih prizora otkriva se u završetku filma, u kome režiser u potpunosti odstupa od pripovetke. Nakon što Strahinja (Petar Božović) i grupa seljana probodu vampirov sanduk (ne otvarajući ga!), leptirak istina izleti između dasaka, ali čini se da je to nebitan detalj, i da je sve obavljeno kako treba. Seljani otimaju devojku od namćorastog oca i organizuju svadbu, ali za pred-bračnu noć predviđena je sasvim neočekivana vrsta horora. Kada se nestrpljivi mladoženja došunja do svoje mlade i zadigne joj spavaćicu, na njenom stomaku otkriva – gnusnu krvavu ranu (od glogovog kolca)! Ona ustaje, između mednih usana probijaju vampirski zubi a lice postaje dlakavo i nakazno. Tako preobražena ona mu skače na leđa, jašući ga kao sukuba, odnosno mora. Upravlja njime rastežući mu usta, kao konju, i goni ga u šumu, u 'Krivu jarugu', do Savinog groba, sve vrišteći pritom. Tera Strahinju da iz sanduka iščupa pobodeni kolac koji joj zadaje bol. Strava kulminira izlaskom njene vampirske dvojnice (u crnoj haljini) iz sanduka u zemlji. Ona skače na Strahinju ali on je dočeka na kolac. Ipak, zora obasja mladićevo beživotno telo: na licu mu trepere krila bele leptirice...
Kadijević umesto epigonstva poseže za autentičnom srpskom tradicijom i iz nje crpe energiju koja njegovu vampiricu čini autohtonim, ovdašnjim, nadasve živim i ubedljivim stvorom. Ta vampirica istovremeno korespondira sa lokalnim, srpskim, kao i sa univerzalnim arhetipovima demonskih sila. Ove scene režirane su sa umešnošću koja evocira arhetipsku snagu i time daleko prevazilaze tadašnje gotske hororčiće Hamerove produkcije. S pravom su se urezale u sećanje generacija domaćih gledalaca kao najstrašniji horor prizori ikada viđeni na našoj televiziji.

      arhiva