"Kada u istoriji ljudske kulture neki narod oseti potrebu da raskine duhovne veze koje su ga spajale s logickim sistemima prošlosti, da bi za sopstvenu upotrebu stvorio originalnu mitologiju koja je, pošto savršeno odgovara suštini i potpunom izrazu njegove biološke stvarnosti, priznata od strane elitnih duhova naših naroda, tada javno mnjenje pragmatskog društva, iz obzira prema njemu, zahteva da se izlože motivi raskida s proteklim tradicionalnim formulama. Nadrealistiška revolucija je, u vrijeme svojih pocetaka objavila: "Živimo u doba bežicne telegrafije; najavljujemo doba bežicne mašte." Ako smo tada bili zatocenici žica, od danas pa nadalje moramo da raskidamo tlaciteljske lance. Izjavljujemo u skladu s prethodnim: da su svi ljudi ravnopravni u svom ludilu, i da je ludilo (kosmos u sastavu nesvesnog) zajednicka osnova ljudskog duha. Grof de Lotreamon je proglasio jednakost duha napisavši: "Poeziju treba da sastavljaju svi, a ne jedan." Nadrealisticki vec samom definicijom izražava jedno od osnovnih covekovih prava, da raspolaže svojim sopstvenim ludilom: Nadrealizam, imenica m. roda. Cist psihicki automatizam kojim se želi, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo na koji drugi nacin izraziti stvarni rad misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vršio razum izvan svake estetske ili moralne preokupacije. (A. Breton, Prvi manifest nadrealizma). Ljudsko stanje je odredjeno zagonetkom i prividom koji su potvrdjeni ovim žvotnim cinjenicama: seksualnim nagonom, svešcu o smrti, fizickom melanholijom koju stvara pojam prostor-vreme. Covekova prava na sopstveno ludilo stalno su ugrožena; ona se prikazuju na nacin koji bi se bez preterivanja mogao oznaciti "provincijalnim" po lažnoj "prakticno-racionalnoj" hijerarhiji. Povjest o autenticnom stvaraocu samo je prica o uvredama i otimacinama, zbog cega duh industrijskog doba namece potpunu tiraniju nad novim stvaralackim idejama poetskog duha. EVO NEKOLIKO DOGADJAJA IZ MOG VLASTITOG ISKUSTVA KOJE MI DUŽNOST NALAŽE DA IZNESEM PRED JAVNOST.
Vecina vas ce se bez sumnje setiti ispada koji su izazvali uredjivaci izloga jedne njujorške robne kuce, kada su drsko izmenili neke moje zamisli za izloge, ne potrudivši se da me predhodno obaveste o svojoj odluci. Tada sam dobio na stotine pisama americkih umetnika koja su me sva uveravala da sam, time što sam postupio na takav nacin, doprineo odbrani nezavisnosti njihove umjetnosti. Sada, pak, prisustvujemo mnogo neobicnijem sukobu: odgovorni odbor zabavnog parka Medjunarodnog sajma je, naime, zabranio da se ispred paviljona nazvanog "Venerin san" podigne moja statua žene s glavom ribe. Evo tacnih rijeci odbora: "Žena sa glavom ribe je nedopustiva stvar." Ova odluka od strane odbora cini mi se krajnje ozbiljnom i zbog toga zaslužuje da do kraja bude osvetljena - buduci da smo ovde suoceni s problemom poricanja prava koje je cisto poetske i imaginarne prirode - jer otkriva ne samo moralne, vec i politicke razloge. Oduvek mislim da je covjek koji je prvi imao ideju da žensko telo završi repom ribe, bio veliki pjesnik. Ali, mislim da je onaj drugi koji je u svoju korist preuzeo ideju prvog, u stvari bio samo birokrata. Kako bilo da bilo, tvorac prve sirene bi naišao na iste poteškoce na koje sam i ja naišao kod odbora zabavnog parka. Cak i da su slicni odbori postojali u besmrtnoj Grckoj, imaginarno bi bilo prognano iz nje, a što je još gore, Grci ne bi nikada ništa stvorili, te nam samim tim nikad ne bi ostavili tu neverovatnu i strašnu nadrealisticku mitologiju u kojoj, bar koliko znam, ako nema žene s glavom ribe, ono izvesno postoji minotaur cija je glava bika neverovatno realisticna. Svaka duboko oriignalna ideja koja ne preza da se pojavi bez "prethodno poznatih slucajeva", sistematski se odbacuje, umanjuje, unakažava, žvace, prežvaka, pljuje, uništava i, što je još gore, svodi se na najgrozniju mogucu osrednjost. Pruženi alibi uvek predstavlja prostakluk najveceg dela javnosti; medjutim, ja tvrdim da je ovo potpuno pogrešno, jer je javnost beskrajno nadmocna nad smecem kojim se svakodnevno napaja. Mase odvajkada znaju gde da pronadu pravu poeziju. Nerazumevanje se proširilo greškom "ljudi osrednje kulture" koji se, svojim nadmenim izgledom i uobrazenim brbljanjima, postavljaju izmedju stvaraoca i javnost. UMJETNICI I PJESNICI AMERIKE! AKO ŽELITE DA PONOVO OTKRIJETE SVETI IZVOR VAŠE MITOLOGIJE I LICNOG NADAHNUCA, VRIJEME JE DA SE JOŠ JEDANPUT UJEDINITE U ISTORIJSKOJ UTROBI VAŠE FILA-DELFIJE, DA JOŠ JEDNOM SIMBOLICNO ZAZVONITE ZVONOM NEZAVISNOSTI VAŠE MAŠTE, DA JEDNOM RUKOM ZAMAHNETE GROMOBRANOM BENDŽAMINA FRENKLINA A DRUGOM LOTREAMONOVIM KIŠOBRANOM, DA BISTE PRKOSILI OLUJI MRACNJAŠTVA KOJA PRETI VAŠOJ ZEMLJI!

PUSTITE ZASLEPLJUJUCU MUNJU VAŠEG GNEVA I OSVETNICKU GRMALJVINU VAŠEG PARANOICKOG NADAHNUCA! Jedino snaga i postojanost vašeg okorelog sna mogu da se odupru mrskoj mehanickoj civilizaciji, licnom neprijatelju, neprijatelju svacijeg "pricipa zadovoljstva". Covjekovo pravo je da voli žene s glavom ekstaticne ribe. Covjekovo je pravo da odluci da su mlaki telefoni odvratna stvar, da zahteva da telefoni budu hladniji, zeleni i afrodizijacki, poput sna španskih mušica, pomucenog predznacima. Varvarski kao i flaše, telefoni ce se osloboditi mlake dekoracije kašicica Luj-a XV-og, da bi polako navukli stid hibridnog dekora naše blago unižene dekadencije. Covjek ima pravo da zahteva da "predmeti njegove želje" budu okiceni ukrasima jedne kraljice; presvlakama za njen nameštaj! navlakama za njene zube! pa cak i za gardenije! Rukom vezani prekrivaci štitice krajnje osetiljive "železnicke šine od telece bele džigerice"; raznobojni vitraži s persijskim motivima bice uvedeni u automobilsku industriju kako bi štitili putnike od glatke i zlokobne svjetlosti dnevnih pejzaža. Godina 1941. bice u znaku boje starog apsinta. Sve ce biti zelenkasto. "Zeleno, želim te zeleno" - zelena voda, zeleni vetar, zeleni hermelin, zeleni gušteri podnaduli od spavanja puze niz zelenu kožu i svetlucava dekoltea nesanice, poslužavnik od zelenog srebra, zelena cokolada, zelena muciteljska struja koja spaljuje živo meso gradjanskih ratova, zelena svetlost moje vlastite Gale! Osim tamne (drhtave od suvih kišobrana) u košmar americke Venere ulazi cuveni taksi Kristofera Kolumba. Unutra ponosito sedi Kristofer Kolumbo licno. Mokar je do gole kože od pljuska koji ne prestaje. Trista živih vinogradskih puževa gmižu u svim pravcima po njegovom nepomicnom telu, ne štedeci ni otvore njegovog pomodrenog lica. Na grudima mu ovaj zagonetni natpis: "Da li bih se vec vratio?" Zašto kažiprstom pokazuje u pravcu Evrope? Zašto ga prate nevidljivi fantomi vojvode i vojvotkinje od Vindzora? Zašto je jedna somnambulna Španjolka zlatnim lancima privezana za upravljac njegovog de luxe Kadilaka? EVO JOS NEPRISTUPACNIH DALIJEVIH MISTERIJA, PREPUNIH MRACNIH I JOŠ DUBLJIH ZNACENJA. JEDNO JE SIGURNO; JEDAN KATALONAC, KRISTOFER KOLUMBO, OTKRIO JE AMERIKU, DRUGI KATALONAC, SALVADOR DALI, UPRAVO JE PONOVO OTKRIO KRISTOFERA KOLUMBA.
NJUJORK! TI KOJI SI ISTO ŠTO I PONOSITI TOK VAZDUHA, ŠTO I NAPOLA PRESECEN CVET NEBESNI, TI NJUJORK, KOGA LUDOG POPUT MESECA VIDIM KAKO JE ZAHVATILA NADREALISTICKA "PARANOICKA KINEZIJA", NA ŠTA MOŽEŠ BITI PONOSAN. DOLAZIM, STIŽEM, OD SVEG SRCA TE VOLIM.
1939. "

Salvador Dali