Živimo u demokratskom društvu ali na žalost i dalje postoji žestoka cenzura, iako to verovatno zvuči neverovatno i mnogi se ne bi složili sa tom mojom konstatacijom.
Pokušaću ovim tekstom da razbijem te naivne teze o tome da se sve može izneti u javnost na ovim našim, a i drugim prostorima u XXI veku.
Slažem se sa tim da postoji Internet i da tu svako može da objavljuje šta hoće na blogovima, forumima i ostalim važnim i nevažnim stranicama. Ipak na ostalim medijima koji su postojali i pre Interneta i dalje živi cenzura, samo u nekom drugačijem izdanju nego ranije i to u najgorem mogućem obliku. Podmukla cenzura koja pre svega ne uvažava glas naroda i to onog intelektualnog dela i na taj način ga u potpunosti podcenjuje više nego bilo koja druga vlast pre. Da ne pričam o mladima koji su danas zapostavljeni više nego ikada. Da bi ste danas bili pametnjaković i da bi ste se sutra hvalili diplomom i kako bi ona bila jedini dokaz vaše pameti, morate da budete pre svega jako bogati jer su danas fakulteti neverovatno skupi i neko ko ispunjava uslove za tako nešto svojim blistavim umom, to ne može da postigne ukoliko mu roditelji nisu lovatori. I to je neka vrsta cenzure, cenzura za pametne i siromašne. Možete da steknete i više diploma ali prvo morate da platite. Sve je moguće za one koji imaju novac.
Sve kao može ali jedino u javnosti nikako nije dozvoljeno biti pametan, obrazovan,   edukativan i duhovit. Forsiraju se isprazne najjeftinije emisije dolepršale sa zapada.
Jedna od najaktuelnijih trenutno u moru glupih emisija je i ''Trenutak istine'' gde najniži sloj ljudi iznosi najintimnije detalje iz svog života i to za male pare, a veoma često neko ne zaradi ni dinara. Ako ste idiot i uz to još najiskreniji u državi, ista ta država će vam dati basnoslovni novac, dok će neko ko je zaista vredan, pošten i moralan morati da živi još jedno deset života da bi možda na gomili video taj novac koji je uzeo neki kreten koji je eto u tom trenutku kada je trebalo, bio apsolutno iskren, priznao je svoje gadosti koje je činio i koje će činiti ali ga niko neće osuditi za to. Možda će ga neko potapšati po ramenu jer ga je skoro video na TV-u. Možda će mu neko potražiti i autogram jer je bio na TV-u. To što je toj osobi moral ravan krvoločnoj životinji, to nema veze. Šta reći o ljudima koji uživaju da slušaju  najodvratnije sekvence iz nečijeg života. Veoma je zanimljivo da u toku te emisije ne postoji makar onaj čuveni crveni kružić sa brojem godina kao znak upozorenja da emisija nije za gledaoce ispod osamnaest ili šesnaest ili koliko već. Ovako se stiče utisak da svima odgovara. U tom večernjem terminu su porodice uglavnom na okupu. Sramota je da se još niko nije pobunio, već su svi shvatili to kao nešto jako moderno.
Kada su nedavno emitovali film Miše Radivojevića ''Čavka'' išlo je upozorenje da nije za decu ispod šesnaest godina, a film je pre svega upravo za tu decu i to verovatno najbolji u tom domenu ikada snimljen kod nas ali je i za sve uzraste i ima itekeko ozbiljnu poruku. Miša Radivojević i autori nekadašnjeg crnog talasa iz ove današnje vizure su mačiji kašalj naspram današnje estetike morbidnosti prisutne u medijima koja je prihvaćena kao nešto normalno.
To je dokaz da smo apsolutno propali u svakom pogledu.
U medijima je sve manje kvalitetnog sadržaja i pored ogromnog broja TV kanala. Novinari koji ni malo neće da naprežu svoj mozak, rade kako im se kaže bez obzira da li je to objektivno.
Kada su potojala samo dva kanala i kada se pojavio treći kao neizmerno otkriće za našu publiku, bilo je bolje milion puta nego danas kada u eri u kojoj treba da napredujemo, mi smo žestoko unazadili i spali na najniže grane.

Devedesete su nekada za mnoge bile godine okorele Miloševićeve cenzure koja zapravo kako se ispostavilo uopšte nije bila tako licemerna kao ova danas. Mnogi se sada slažu da je situacija neuporedivo gora nego tih devedesetih. Narod je sluđen činjenicom da se borio iz sve snage za vlast koja je na kraju pokazala svoju totalnu netolerantnost prema tom istom narodu koji ih je i postavio na čelo države. U ovom trenutku više niko nema snage da se bori. Dojučerašnji klinci koji su punoletstvo dočekali sa demokratskim promenama, danas se već osećaju staro. U tu grupu ubrajam i sebe. Osećam se kao neko kome je ukradena mladost jer sam je proživeo u grču kako da dočekam sledeći dan ili bolje reći preživim.
Još jedan zanimljiv događaj koji dokazuje da živimo u totalitarnom režimu desio se 20. maja ove godine. Tada je Ratibor Trivunac uhapšen u Beogradu i osuđen na deset dana zatvora zbog paljenja američke zastave u znak protesta zbog posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. U Srbiji se vec dešavalo da neko zapali zastavu ali zbog toga nije krivično odgovarao niti je neko završio u zatvoru, doduše nije skoro niko palio američku, što znači da se zastave nekih država mogu paliti ali američka nikako.
Albanci su takođe ranije palili zastave države Srbije u Preševu i Bujanovcu i ni njih niko nije osudio.
Čak ni u Americi paljenje američke zastave nije krivično delo, već se smatra da je to sloboda izražavanja. Jedino neko može biti uhapšen ukoliko paljenje izvrši istrovremeno sa nekom drugom radnjom koja podleže krivičnom gonjenju. Ratibor Trivunac je samo iskazao svoj stav prema Americi u trenutku kada dolazi njen potpredsednik, što je krajnje demokratski čin. Na žalost tada se pokazalo da smo veoma brzo zaboravili na zločine koje nam je učinila Amerika i koja to i danas indirektno čini.
Policija je privela tada i reditelja Želimira Žilnika i kamermana sa kojim je snimao događaj. To je gore nego kada je Tito zabranjivao filmove. Tada su autori bar mogli na miru da snimaju. U kakvoj mi to demokratiji živimo kada jedan Želimir Žilnik biva priveden zbog snimanja? Zar niko nije prepoznao čuvenog reditelja crnog talasa koji je nekada zbog svojih filmova morao da napušta svoju zemlju? Zar i danas država pravi katastrofalne greške. U doba Tita autori su slikali surovu sliku tadašnje države i tako kritikovali tadašnju vlast.
Danas ne smete da kažete ništa o najvećim silama koje vladaju. Svoju državu izgleda možete do mile volje da kritikujete jer više izgleda nije moderno biti nacionalista. Najvažnije je biti zapadno orjentisan.
Narod nikada više nije ćutao nego sada. To je zbog cenzure koja mu je nametnuta dugogodišnjim foliranjem moćnika i ljudi više ne žele ništa da pričaju, već ćute jer su im ubili želju za buntom pošto su shvatili da od toga nemaju ništa. Danas više ni deca ne veruju u bajke. Verovatno ih treba odmah učiti o surovom sistemu koji vlada i koji nemilosrdno grabi da namakne još koji poen za još sigurniju stolicu.
Nikada više nije bilo okorele cenzure i korupcije nego danas na svim mogućim društvenim poljima.