Marija Margoth je Beogradska modna kreatorka koja se bavi izradom nesvakidasnje odece, modnih detalja i scenskih kostima. Radila je do sada sa velikim brojem umetnika svih polja i zanrova a velike tri revije ostale su ostro urezane u mozgove onih koji su ih posetili. Razgovarali smo sa Marijom o umetnosti, nejnim kreacijama i svakodnevnom zivotu. Evo sta se krije u njenoj glavi:

HC: Evo, ovo je prvi put u nasem webzinu da se bavimo modom i kreacijama koje cine vizuelni stav osobe. Kazi mi za pocetak otkud uopste ti u celoj toj prici?
MM: ...uh, to je trebalo da me pitas mnogo godina ranije, vise ne mogu da nadjem jednostavan odgovor. Stvari su se desavale spontano. Moje vidjenje necheg sto nazivamo modom i nachin na koji se ja time bavim proisticu iz mog odrastanja uz punk i sadasnjeg zivota cvrsto vezanog za alternativne vidove izrazavanja (muziku, umetnost uopste). U pocetku je to bio neki individualan bunt protiv svega i svacega (jer sam pravila odecu samo za sebe i prijatelje), a danas je to malo promisljenjiji nacin na koji se obracam svetu.
HC: Ispricaj nam malo o svojim kreacijama, odakle ideje za njih?
MM: ...bavim se kreiranjem odece za pripadnike raznih subkulturalnih grupa (ponovo stvar vezana za muziku i muzicka opredelenja, a samim tim i zivotna). A inspiraciju nalazim zaista svuda oko sebe, u umetnosti, muzici, istoriji mode, ljudima oko mene (kreativnim ljudima koji stvaraju), a kako to cesto biva i u sopstvenom ludilu.
HC: Da li vezujes svoje kreacije za muziku koju slusas I scenskim kostimima doticnih bendova I da li su oni negde podsvesno tvoja inspiracija?
MM: ....definitivno celi svoj rad vezujem za muziku koju i privatno slusam, ali sam imidz tih bendova ne utice na moj rad, jer se ja ne bavim samo modom vezanom za scenske nastupe, nego i svakodnevnom, ulicnom modom. a kad radim sa konkretnim osobama iz sveta muzike, da, onda i samu tu osobu provucem kroz ono sto stvorim, recikliram njen stil, okrenem, razvijem dalje ili potpuno upropastim, ali uvek ta osoba bude ono sto je obukla.
HC: Kako je biti modni creator u zemlji Srbiji? Da li je to uopste moguce ovde I da li se moze ziveti od iste?
MM: ...ne volim ja bas taj naziv modni kreator, ali u nedostatku boljeg ga koristim. Ne znam kako je ostalima i ne zanima me, nemam ja mnogo dodira sa tim svetom. Mogu da govorim samo o sebi, a istina je da ovde tesko to biti, kao i bilo sta drugo. Ko je bilo kada pokusao ovde da se bavi necim kreativnim, zna o cemu govorim. a posto sam bila izuzetno uporna i po prirodi sam radoholik, dosla sam do neke ok situacije, u kojoj ja zivim od onoga cime se bavim. Ne onoliko glamurozno kako naslov zanimanja nalaze, ali pristojno i podignute glave, jer sam bar do sada uspesno izbegavala zamke koje ovaj posao nosi. Radim zaista puno, ali jedino tako moze nesto da se napravi.
HC: Mnogo ljudi je zainteresovano za tvoje kreacije, kazi mi gde tacno mogu d ate nadju I kontaktiraju, da li imas neki website ili nesto slicno?
MM: ....website je jos uvek u izradi, www.mariamargoth.rs (coming soon :)!), jedan mali deo stvari koje sam radila se moze videti na mojoj myspace strani www.myspace.com/mariamargoth ili na www.darkrevolution.org, a tamo me zainteresovani mogu i kontaktirati.
HC: Ispricaj nam o revijama koje si do sada radila?
MM: ...do sada sam imala tri velike revije u klasicnom smislu tog termina, mada sam jos nekoliko puta imala performanse koji su u isto vreme bili i revije. Uvek nastojim da spojim nekoliko vidova izrazavanja na tim revijama, pa sam tako radila black metal balet 'Juliette, the Day After', gde smo kroz muziku, pokret, glumu i moje modele ispricali tu neku nasu pricu o Juliji. Ovaj poslednji performans u SKC-u 'Postapocalyptic De/Com/Posing - Visions of New Hysteria' (inspirisan muzikom eksperimentalnog projekta MRT)

bio je jos kompleksniji, pored glume, pokreta, plesa, odece, ukljuchili smo i video rad (tnx to Danica & Mikka (dreDDup)!), kao i make-up fx efekte (tnx to Lana & Sendy Kumalakanta). Imam srece da radim sa mnogo kreativnih ljudi, pa cesto stvaramo u simbiozi, medjusobno se inspirisemo i podsticemo da idemo dalje. To je neka moja ideja koje se drzim, ukljuciti sto vise kreativnih ljudi u stvaralacki proces, nauciti ih da hrabro istupe, da budu ono sto jesu. A i zabavnije je kad se radi u grupi :). Pa su tako prireme za moje revije postale prave male vesele radionice.
HC: Sta mislis kakvo je stanje sa muzickom scenom Srbije u smislu scenskih performansa? Da li mislis da bendovi izlaze privatno obuceni na binu I sta tit u najvise smeta?
MM: ....ovde bendovi imaju veliki problem i on se naravno tice finansija. Sve bi bilo mnogo drugacije, da je ovde svako placen onoliko koliko zasluzuje. Medjutim, nije sve ni u tome. Vecina jednostavno i ne razmislja o svom izgledu, smatraju da je muzika dovoljna. Ona jeste dovoljna sama po sebi, ali moze jedino da se dobije, ako se malo vise vremena posveti vizuelnom identitetu pojedinca i celog benda. Na svu srecu, te stvari se polako menjaju, sve vise se obraca paznja na to upotpunjavanje muzike nekim drugim formama, na scenski nastup, na kvalitet spotova.
HC: Neki tvoji uzori na koje bi nasi citaoci trebali da obrate paznju?
MM: ...postoji cela galerija likova koji bi se mogli nazvati mojim uzorima na ovaj ili onaj nacin, ali to je sve previse subjektivno i cesto neobjasnjivo. Prosto nabrajanje ne bi imalo smisla. Svakako najdublji trag u meni su ostavili ljudi koji su negde ispostovali sebe kroz sve sto rade ili su radili. Ako treba bas navesti neki primer, onda cu izabrati nesto s nasih prostora, nesto ogromno sto me je negde stvorilo i dise sa mnom jos od 80ih, a to je Laibach. Tacka.
HC: Da li je umetnost mrtva? Kako dozivljavas podmodernu I to da je danas jedan Tarkovski izjednacen sa jednim Tarantinom?
MM: ....ma, nije mrtva, samo se malo smorila, kao i cela civilizacija uostalom. Istorija nas je negde nauchila da sve kulture dozivljavaju uspone i padove, e mi smo sad na toj silaznoj putanji. Na zalost, rodismo se u nezgodno vreme. Sad je sve instant, informacije su dostupne svima i samim tim nezanimljive, pa me nista ne cudi, ni ta somnanbulna trpanja u isti kos Tarkovskog i nekog tamo Tarantina, prave umetnosti i psiho onanije, plodnog i jalovog. pa onda imamo galerije pune raznih pseudo umetnickih dela, koje su naskrabala deca ujninog sestrica, a lepoti nas uce nalickani mamini sinovi iz saksija. Pa ko uspe da prepozna pravu umetnost u poljima korova, srecan je covek.
HC: Nesto za kraj sto smo zaboravili da pomenemo?
MM: ...ma, jok....ne volim intervjue hehehe...pricacu s ljudima kad se sretnemo u gradu :)....