Da li se danas može nešto novo napisati i reći o Živojinu Pavloviću, a da to nešto predhodno već nije učinjeno? Činjenice ukazuju na to da je o njemu dosta toga već rečeno i čini se kao da ništa sveže nema da se sazna i da ne možemo ništa novo da očekujemo jer su i sva njegova nekada zabranjena dela data javnosti na uvid. Ipak, sa druge strane uvek iznova možemo tragati i pronalaziti nove mogućnosti za isčitavanje onoga što je ostavio.
Uvek može da se napiše nešto novo o kvalitetu njegovih dela, nešto što možda neko pre nije mogao da vidi ali izgleda da ne možemo u potpunosti da shvatimo veličinu tih novih spoznaja njegovog stvaralaštva. Takvo bogatstvo iza sebe uspeli su da ostave samo pojedini umetnici.
Od početka svoje karijere nepravedno je bio osporavan, a do kraja svog života nije uspeo da uživa status kakav je zaslužio. Ni finalizaciju svog poslednjeg filma nije dočekao. To je samo još jedan dokaz da je ljudska svest nedovoljno razvijena za otkrivanje velikih stvari u pravo vreme. Činjenica je da su se velike nepravde desile upravo najznačajnijim umetnicima. Tako se kasno odala počast i ovom velikanu.
U vreme kada je bio kao filmski autor nepodoban i tako neprihvaćen, stojički je podneo apsolutni nonsens tadašnje cenzure. Današnja kinematografija bi sigurno drugačije izgledala da su mnogi filmovi na vreme bili predstavljeni široj javnosti i proživeli regularno svoj medijski vek.
Živojin Pavlović je tek u poslednjih par godina doživeo svoju pravu ekspanziju u medijima. Njegovi filmovi su postali edukativni materijal za mlade autore koji žele da se filmski opismene, da spoznaju kako to treba da izgleda jedno kvalitetno filmsko delo.
Neizbrisiv trag i ogroman uticaj ostavio je na mnogobrojne autore među kojima su neki od najpoznatijih: Žarko Dragojević i Milčo Mančevski u čijim se filmovima prepoznaje stil Živojina Pavlovića.
Njegova dela su putokaz za uspeh. Obiman opus nastao iz hiperproduktivnog rada vas podseća na to da samo kroz kontinuiranu praksu možete uspeti.Mnogobrojne zabrane nisu ga omela da stvara. Interesantno je da su mu bile inspirativna kapsula. Negativnu situaciju preokrenuo je u svoju korist. Bila je to dodatna motivacija da još više radi. Ako bi privremeno bio onemogućen da snima filmove, pisao je knjige.

Da su mu zabranili i to, našao bi već način da se izrazi na neki kreativni način jer je znao i likovno da se izražava. Borio se hrabro i dosledno za ono u šta je verovao, ali ne slepo već je sve to radio mudro i zrelo. Znao je da samo tako može da se odbrani od totalitarne opstrukcije.
Živojin je znao i da oprašta jer je bio iznad posrnule i neiskrene mase.
Hrabro i staloženo kreirao je svoj svet kao mesija, a ko je shvatio taj svet ostajao je u njemu opijen njegovim kadrovima i postajao doživotno inficiran njegovim filmom.
Slikao je u svojim filmovima priče o običnim ljudima. Pričao je i o ratu ali su i tu u centru dešavanja bile sudbine običnih ljudi.
Danas je on neizbežna tema skoro svih ozbiljnih priča o srpskoj kinematografiji.
Živojin Pavlović je definitivno jedan od najznačajnijih ikona srpske umetnosti XX veka.