Rain Delay je oformljen 5. januara 2003., u pocetku kao akusticni trio projekat. Svoj debi album "As I Bequeath My Yesterday" izdaju u maju 2005. (Active Time Records). Ovim albumom pokazuju potencijal da izrastu u jedan odvažan mladi bend koji pomera granice shvatanja muzike na ovim prostorima. Drugi album "We Forget" je objavljen 17. oktobra 2008. (Mr. Metal Records) i predstavlja veoma slusljiv i radio-reprezentativan materijal, sui generis fusion metal, koji je obogacen uticajem geteborshke melo-death scene. U toku 2008. bend je uradio i muziku za film "Who the fuck is Milos Brankovic?" režisera Nebojše Radosavljevića. Na pitanja odgovara Dušan Pešic, gitarista/vokal, kompozitor, tekstopisac...

HC: Rain Delay nije novo ime na sceni. Krenuli ste kao akustični projekat, nastavili kao bend gde preovladava doom i melanholija da bi ste sada doneli nešto novo. Šta utiče na promenu stila i sazrevanje jednog benda?
RD: Za mnoge je to čista potreba za komercijalizacijom. Za nas je put sazrevanja- otvaranje ka novim muzičkim izrazima, uporedo sa napredovanjem na polju zanatskog segmenta bavljenja muzikom. Sve je došlo nekako spontano. Zadržali smo u osnovi tu melanholiju, samo smo je na We Forget izrazili na više načina nego na prvencu.

HC: Da li ste preboleli sindrom „album prvenac”? Napravite neke paralele izmedu prvog i drugog albuma.
RD: Tek sad sam zapravo svestan koliko mi nismo imali pojma krajem 2004. kada smo počeli da snimamo As I Bequeath My Yesterday. Imali smo tih 8 pesama, koje su u našim glavama zvučale kao nešto najsavršenije, a bejasmo bez ikakve ideje kako da ih pretočimo u stvarnost. Nismo skoro ništa znali o pojačalima, zvuku, frazirungu, groove-u, unisima… Aranžmanska rešenja na prvom albumu su nam bila ambiciozna, ali ponegde i nedefinisana. Rapsodična, ali katkad i neefikasna. Na drugom smo ih znatno unapredili, mada je ostalo dosta tog (pre)ambicioznog RD mudrijašenja na polju strukture. Kontam da ćemo tek na trećem albumu postići do kraja tu preko potrebnu koheziju u pesmama. Ipak, sličnosti su opipljive- oba albuma imaju po 8 pesama, introspektivne i melanholične teme, određenu kompleksnost, stilsku diverzivnost, žensko-mušku kombinaciju vokala, oba se dele na dve polovine, itd.

HC: Koliko su pesme na diskovima povezane, da li pričaju jednu ili više priča?
RD: Svaki album nam je konceptualan. To ne ističem previše, da ne bih zbunjivao auditorijum, ali ovo je prava prilika da ljudi saznaju nešto više o tome: Kao što rekoh, oba albuma imaju po dve jednake polovine. AIBMY- jesenju i zimsku; WF- prolećnu i letnju. Razdvajanje je (u oba slučaja) između četvrte i pete pesme. Simbolično, kao dva tetrakorda u muzičkoj skali. Na prvom albumu su apsolutno povezane i napisane (na neki način) kao žučni poetski dnevnik jednog određenog perioda mog odrastanja, provučen kroz paralelnu epsko-metaforičnu priču. Na drugom, koji je mnogo vedriji, pesme su povezane u parove. Prva i druga, treća i četvrta itd. Jedna pesma u paru je ženska, a druga muška. Ta ideja je nastala kao posledica toga da je na drugom albumu samo polovina tekstova moja. Opet, dva proletnja i dve letnja para su povezana zvučno na samom disku. Jedina jasna pauza je između četvrte i pete pesme, odnosno “promene sezona” na albumu… Hehe. Da, vrlo su povezane.

HC: Koliko i da li ćete izgubiti staru i dobiti novu publiku ovim albumom?
RD: Mislim da nam ova promena neće ništa bitno škoditi. A ono što ne škodi, može samo da pomogne, jel? Naravno, biće uvek nekih ljudi koji će reći “Niste više true doom metal! Čemu ti durovi?”, “Bolja je bila stara pevačica! Čemu nova?”, “Čemu to dizanje gitara?”, “Alo likovi, čemu ti metal-core nabodi!?” Ja im na to samo kažem- Čemu ne, drugovi? Mi ovo radimo prvenstveno da zadovoljimo sopstvene muzičke apetite i aspiracije. Zaključujem da nam WF čini samo dobro u tom smislu.

HC: Producent novog albuma je bio Vladimir Novičić koji je naš džez muzičar. Zanima me koliko je on kao džezer skapirao kakav vi zapravo zvuk želite?
RD: Vlada je pre svega muzičar, i to vrhunski. Slušao je on svojevremeno dosta tvrđe muzike, a i odlično poznaje koncept fusion izraza. On je prvo bio učitelj bass gitare našem basisti, Stefanu. Jednog dana mu je Stefan doneo naš prvi album, čisto da čuje. Vlada je tu uvideo veliki potencijal i odlučio da uloži u RAIN DELAY- svoje znanje, vreme, entuzijazam, pa i ime. Vremenom smo postali pravi kućni prijatelji. Jako je dobro shvatio ceo taj sound- od metal rifova, preko tvrdog vokala, do aranžmana. On je najzaslužniji za naš ogroman iskorak između dva albuma. Što se tiče produkcije, on je bio pobornik nešto blažeg (basovitijeg) mastera, koji je u šali genijalno nazvao “italijanska porno-pop produkcija”. Zato smo i nosili snimak u Sentu, u studio Chainroom, da bismo ga “umetalizirali” u post-produkciji. Naravno, Vlada je kao producent albuma vodio glavnu reč i u tom delu posla. Na kraju, vrlo smo zadovoljni celim poslom i radujemo se daljoj saradnji i druženju sa gorepomenutim mladim gospodinom.

HC: Pesme sa „We Forget" su deo soundtrack-a za film „...Miloš Branković” pa me zanima da li je tu muzika namenski rađena za film ili je naknadno „odabrana”? I koja je razlika u rađenju vaše muzike i primenjenog zvuka?
RD: Isečci pesama sa WF pod rednim brojevima 3, 4, 6 i 7 su (uglavnom bez vokala) iskorišćeni za potrebe filma Who the fuck is Miloš Branković? Taj deo je naknadno odabran.

Ostalu muziku u tom filmu, ambijentalnu gitarsku i elektronsku, smo radili Vladimir Novičić i ja. Namenski. Za razliku od toga, RD pesma prvo nastane u mojoj glavi, pa se snime kojekakvi pilot snimci da bi mogli ostali iz benda da je vežbaju kod kuće i da daju svoj doprinos kompoziciji i aranžmanu. Potom se pesma radi na probi, bez metronoma, da bismo njen groove slobodnije osetili. Na kraju, pravi se metronomski tempo track, koji bubnjar Mrki prati na slušalicama dok je sviramo na probi.

HC: Šta danas jedan bend poput vas može da očekuje u Srbiji, tj. koliko može da postigne u totalnoj medijskoj muzičkoj (sem interneta, naravno) blokadi? Da li su vama potrebni mainstream mediji i televizija?
RD: Cenim da jesu. Imamo želju da našu muziku, koja jeste metal u osnovi, prezentujemo jednom jako širokom spektru ljudi. I studentariji, i šljakerima. I nu~age klincima, i tradicionalnim metalcima. I cicama sa cirkonima, i černim gotičarkama. Za tako nešto su nam stvarno neophodni mainstream mediji. U poslednje vreme smo se dosta pojavljivali po istim, a planiramo da tako i nastavimo. Za promociju u inostranstvu nam je internet dovoljan, za sada.

HC: Čini se da smo napravili krug od 360 stepeni i vratili se u 70-te, početke razvoja do it yourself priče i na direktan kontakt benda i publike. Meni je ovo totalno OK jer je mnogo iskrenije. Kako vi to vidite?
RD: Uz pomoć interneta DIY varijanta ima mnogo više smisla i daje priliku bendu da se predstavi širom sveta. Tako nešto se upravo dešava sa našim drugim albumom. Doduše, tako se daje šansa hrpi copy/paste bendova, ali je kvalitet ono što te uvek može izdići iz gomile. DIY, samoizdanja, self-management i slične stvari su definitivno naš izbor. Opekli smo se par puta sarađujući sa nekim ljudima, pa smo uzeli stvari u svoje ruke.

HC: Dosta ste svirali sa 202-kom i pretpostavljam da ste im zbog toga zahvalni. Ja npr. nemam pozitivno mišljenje o celoj toj priči (u stvari sa realizacijom) iz sledeceg razloga: od recimo 8 bendova koliko svira – 4 su tribute bendovi, 2 svira obrade i samo 2 autorske stvari. Pa me zanima gde je tu podrška autorskim bendovima kojih definitivno ima, ali se iz nekog razloga retko nadu u karavanu? Nekako mi se sve to svodi na težak konformizam, i hod linijom manjeg otpora da bi se prodalo više karata. Tako se ne pravi nova scena nego se žvaće bajata i sigurna tribute žvaka. Kako vi to vidite? I gde biste vi bili da ste samo obrade svirali?
RD: Ima ljudi koji ne vole rabotu Radija 202. Tačno je da oni furaju mnogo tribute bendova, i da smo mi jedan jedan od retkih ozbiljnih autorskih bendova koje baš podržavaju. Neki čak kažu- “RAIN DELAY su miljenici Džeta i Olge.” Ljudi ne razumeju jednu stvar- podržali bi Džet i Olga i DRACONIC, i CONSECRATION, i VIOLENT CHAPTER, i još gomilu drugih kvalitetnih bendova, ali ti bendovi jednostavno ne žele da putuju i sviraju sa njenim karavanom. Opet, njih dvoje moraju da ispoštuju programsku šemu Radija 202, koja se manje-više sastavlja tako kao što si rekao. Realno, ozvučenje na tim svirkama je miljama daleko od savršenog, monitoring često ne postoji, svira se najviše po 5 pesama… Ali, s’ druge strane- druženje je sjajno, nema nimalo stresa oko organizacije, dobijaš free reklamu na radiju, i imaš nastup u gradu u kojem bi svirao ko-zna-kad. Da razjasnimo nešto, 202-ka posluje sa gubicima na skoro svim tim svirkama. Direktor RTS-a, Aleksandar “Gospodar muva” Tijanić je taj koji svaki put potpiše ček ne bi li pokrio njihove troškove. Tako da, i pored par zamerki, podržavam rad 202-ke. Što se nas tiče, mi da smo svirali samo obrade, sigurno bismo (između ostalog) radili tribute bendu MOURNING BELOVETH. Da se ja pitam.

HC: Sledeći album će vući na post-hardcore? Daj par imena čisto da ljudi steknu sliku na šta će to ličiti.
RD: Ponajviše su to bendovi:
BURST (album Origo),
MISERY SIGNALS (album Mirrors),
POISON THE WELL (album The Opposite of December: Season of Separation),
NORMA JEAN (album O’ God, the Aftermath) i
ISIS (album Panopticon).
Fenomenalni bendovi koji su na mene, kao autora, mnogo uticali. Potražite ih na netu, sjajni su! Pored metal/post-hardcore zvuka biće tu još mnogo raznovrsne muzike. Npr. indie, neo-klasika, bossa nova, power pop… Ali, sve će biti još mnogo bolje aranžmanski upakovano nego do sad. Zatim, prisutni će biti uticaji bendova kao što su NOVEMBRE, SWALLOW THE SUN, NECROPHAGIST, NASUM, OPETH, KATATONIA, AFI, PAULSON… Biće to jedna velika ploča. Naša najbolja, to je sigurno.

HC: Za kraj, da li je Rain Delay prevazišao ove prostore po vašem mišljenju i da li je vreme gurati priču van granica?
RD: Svirački smo spremni za proboj po regionu i po ex-YU republikama. Mislim da ćemo vrlo uskoro svirati van Srbije. Naš najveći problem je što nemamo svoju opremu. Nešto više od proboja po regionu će sačekati izdavanje trećeg albuma. Taman kada budemo skroz zreli- i kreativno, i zanatski, i profesionalno.

www.raindelayband.net
www.myspace.com/raindelay