vrati se na sadrzaj arhiva root@hc-zin.cjb.net

Intervju Pogon Kontre fanzin
       
sa Jelenom razgovarao Nenad

Evo jednog fanzina koji mi je u zadnje vreme baš leg'o. Fanzin nešto drugačiji od onih na koje smo navikli gde ima baš svega. Pogon Kontre će vam približiti Jelena Tipšin, autorka.

HC: Normalno pitanje, na koje je verujem red da se odgovori: odkud opet PK? Motiv i povod su...

PK: Kao što sam spomenula u uvodu, (hvala Sunđeru Bobu, pa ih ima dva), u jednom od tih uvoda baš spominjem kako sam se prihvatila da na neki način sama nastavim Pogon kontre. Od male ekipe koja je radila na Pogonu kontre #1 i #2, ja sam nekako ostala najaktivnija u celoj toj „andergraound priči“ sa voljom da i dalje pišem, a i moj veliki hobi i druga ljubav pored jezika je novinarstvo, u nekom drugačijem pogledu(drugačije nego što bi posmatrali diplomci žurnalistike). Te posle niza članaka koje sam pisala za neke muzičke sajtove, ostala mi je želja da napravim nešto za Novi Sad. Bilo je vreme da se Novi Sad ponovo prodrma na tom nivou-biti zainteresovan za nešto novo, a opet gledati stare stvari iz nekog čudnijeg ugla.

HC: PK je od pocetka imao jak lokalni karakter i bavio se Novim Sadom i mladima u tom gradu. Od poslednjeg broja je prošlo 3 godine. Da li se stanje promenilo? Koliko ja vidim mesta za koncerte nikad manje, ali sa druge strane bendova nikad više nije bilo...
PK: To je redovan problem Novog Sada, npr. to je najveći grad u Vojvodini, ali opet dovoljno mali da se većina ljudi koja se bavi stvaranjem na bilo koji način, međusobno poznaju. Mislim da je zato je scena jaka, uvek se jave nove saradnje, dok opet postoje neki klišei koji su neizbežni deo takve scene. Posle blagog pada muzičke scene, opet se javljaju novi bendovi, veoma kvalitetni, a prostori se zatvaraju. Mogu reći da svaki put kad se zatvorio neki klub, neki novi se otvara, scena opstaje. Verovatno je bilo katastrofalno kada se legendarna Žuta kuća zatvorila, ali opet scena je preživela. Za tri godine, kao što sam navela u zinu, zatvorili su „Gradilište“ i „Enter/Kapija“, dobili smo 2 omladinska kluba posle toliko godine borbe za iste. Jedan omladinski klub dobro funkcioniše sa mladima na nivou radionica i predavanja, a drugi „Crna kuća 13“ je pravi atlernativni klub. Što uvek ponavljam, sa 30 godina panka, odjednom svi žele da sviraju, snimaju, što je najpozitivnije. Eto i Studentski kulturni centar Novog Sada se latio velikih stvari-izdaju dosta albuma lokalnih bendova i dali su injekciju izdavačkoj delatnosti koja je bila mrtva u Novom Sadu, a da ne pominjem koncert Pitera(PTTB) na gradskom trgu! Ili dovođenje the Damneda. Mnogo toga se u njihovom loncu još kuva do leta.

HC: Secam se da kada smo pisali o #2 prokomentarisali da ne bi bilo loše da PK krene da se bavi ne samo Novim Sadom. Pa,... hoce li?
PK: Ne znam koliko sam uspela da proširim tematku van Novog Sada, no mislim da je ovaj broj više bio ponovno definisanje osnovnih crta andergraunda. Ima mesta za priče van grada, ali bitno ih je spojiti u jednu poentu. Svi pratimo beograsku scenu, ali bilo bi zanimljivo ispratiti manje gradove i mesta. Sombor i Subotica imaju jaku scenu, nekada su Mladenovac i Sopot bili najjači sa bendovima početkom devedestih. Već imam neke ideje za dalje tekstove, no videćemo.

HC: Fanzin je jako šarenolik tematski. Drago mi je da si uspela da pokriješ toliko vidova izražavanja, ne samo muzika, vec su tu i fotografija, internet, radio, žurnalistika... Mogu ti reci da mi je jako prijao jer je informativan s jedne strane, kad je angažovan ne smara preterano,... Kako si se baš odlucila za ovakav koncept? Da li zapravo pišeš o stvarima koje tebe interesuju a nemaš gde da citaš o tome ili nešto slicno?
PK: Najbitnije mi je bilo da napravim media zine, u stvari ni ne znam da li postoji takva vrsta fanzina. Kako fanzinoidni oblik pisanja i izdavanja se razvija svojim putem, uvek se nađe neki novi žanr od interesa za samog autora. Kada npr. otvorite bilo koji drugi zin, vi uskačete u jednu super zabavnu priču koja već traje od ranijih brojeva. PK #3 je više bio način da zainteresujem čitaoce za nešto novo, nešto što nije ni hiper „muzičko podzemlje“ niti neki pop-koncept. Naravno, sami kasnije biraju da se ubace dublje u temu. Nije mi baš zanimljivo kada čitam o nekom nepoznatom bendu iz predrgađa Pariza, takozvane intervjue „ko-smo-s-šta-smo-s“ , bitno je otkriti šta je tvoja namera sa tim intervjuom, to se planira, a i uči se u hodu. O svim stvarima koje se nalaze u Pogonu kontre, znam malo, malo više ili u sitne detalje...ali kada istražiš temu, milsliš da bi to moglo biti od koristi i drugima...Sa onim tekstom „Potrebno je Dekodiranje“ htela sam da ubodem javni servis u oko, i pokažem kako studenti bolje znaju da naprave televizijsku emisiju. Ko još piše o istoriji nezavisnih američkih radio stanica?

HC: Je li lakše sam raditi fanzin ili kao ekipa? Pretpostavljam da je sam teže skupiti materijal ali sa druge strane što je više ljudi vece je kašnjenje isl... Kakvo je tvoje iskustvo?
PK: Prikupljanje materijala je najbolniji proces kada radiš u ekipi. Mada, nama je ranije bilo zanimljivo da imamo različite ideje, od tvojih 14 tekstova, uđu npr. 9. Kada se svi slože da je dobar tekst, nema pogreške, čitaće i ostali koji dobiju ili kupe zin. Kada završite, znate da nije moglo bolje. Dok kad sam skupljaš materijal, sto puta vrtiš ... da li bi to bilo zanimljivo i drugima, ko će to čitati, da ne izgnjaviš...da ne pogrešiš. A da ne govorim o rokovima gotovih stranica.

     

Kada se ekipno radi fanzin, uvek će neko podneti veći teret jedne nedelje, sledeće nedelje neko drugi, sve to dođe na svoje mesto, jedno drugom budete lektor. Sve se otegne, kada su svi spremni, onda može da se radi. Kada radiš sam/a, svoje greške retko ko vidi. A kad sam pregovaraš sa ljudima koje doprinose tekstove, njihova odgovornost se tu mnogo smanjuje. Sve zavisi od tebe, da ih konstantno cimaš, dok im se ne popneš na glavu.

HC: Kakva je saradnja sa ostalim fanzinašima? Cini mi se da danas samo autori fanzina prate druge fanzine i cene taj trud.

PK: Naravno, primarno je oduvek postojala ta kultura razmene zinova. Fanzinaštvo je od 80-ih postalo jedan oblik opsesije, to je kao kad trekkiji idu na sajmove nauke ili kad fanovi idu na sajam kostima iz „Ratova zvezda“. Uvek se jedni te isti ljudi sreću, razmenjuju fanzina, dok klasična fanzinaška publika su mladi koji tada kupiju i prvu majcu svog omiljenog benda, i bendovi koji vole da čitaju pohvale i kritike. Internet je dosta ubio informativnu stranu zinova, instant informacija je na netu. Što je dobro -ne propuštaš svirku svojih drugara, ili promociju albuma omiljenog lokalnog benda...Postoje ljudi koji po sobama imaju gomilu zinova, čuvaju ih, umnožavaju, ali nikad nisu napravili svoj, to je jako intrigantno. Saradnja na PK je bila između sadašnjih i nekadašnjih zinova „Beograde, dobro jutro“, „Z magazin Balkan“, „Pogonik“, ...ima ih još.

HC: Koliko je danas fanzinaštvo na (s)ceni i da li je prevazideno i zastarelo pojavom interneta? Koliko npr mi u HCu uspevamo da prenesemo taj papirni fanzinaški duh npr ovakvom organizacijom „broj po broj" i sl...?
PK: Što se tiče Helly Cherry-a, meni to više liči na web-magazine, mnogo tema je pokriveno, otvoriš samo stranicu koja te interesuje, i svaki put se vraćaš da nešto proveriš u ranijem broju. Pravi primeri fanzina, kakve smo videli iz 80-ih i 90-ih su gotovo izumrli. Naravno postoje primeri da ljudi ne odustaju. Spominjala sam Sombor, tamo dve cure dobro vode dva fanzina, tipičng seci-lepi izgleda, ali rađen je na kompjuteru u nekom dobrom programu. Očuvan je taj duh. Dok je legendarni zin „Push my Kar“ , kojim smo se iznova oduševljavali, radio Goran iz Boljevca; Naklasičniji fanzin, A4 formata, oko 100 str. pun crteža, otkačene poezije, tekstova “šta sam radio na svirci“...Ima fanzina, ali to ne zavisi od scene ili interneta, zavisi od pojedinaca i njihovoj istrajnosti.

HC: Šta tebi licno znaci ovaj fanzin i cega se prvog setiš na pomen reci „fanzin"?
PK: Fanzin PK, meni znači da-možeš napraviti časopis, bend, film, ako ono što vidiš ti se ne sviđa, i savršen način da testiraš sebe. Generalno gledano, fanzin je i hobi, a opet i produžena ruka svog alterega, jer vidiš svoje jače strane i svoje greške-crno na belo. Prvo čega se setim kada se spomene fanzin je knjižica, priručnik „How to Publish A Fanzine“ od Majka Ganderloja...u nedostatku nečega, napraviš izobilje..

HC: Moram da ti uputim par zamerki, a to je da ima jako puno grešaka što se tice linkova koji su neispravni a i recenzije nemaju kontakte pa je tim dalje širenje price jako otežano... druga stvar su presitan font i slike.
PK: Naravno da ima grešaka, ko radi-taj i greši. Ko radi sam-taj više greši. To je jedna od onih negativnih stvari kada ne proceniš dobro ono što dobiješ na hrpi, te ne uspeš da se uhvatiš u koštac sam, tada je najvažniji timski posao. Što se tiče fonta i slika, to je bila blentava ideja sa moje strane da idem poznatim i lakšim putem, te se nisam bavila nekim boljim programom za prelamanje stranica.

HC: I, onaj intervju sa Ed Colverom je neka zajebancija ili...? Tu su samo pitanja, a nema odgovora...
PK: Intervju je počeo sa ozbiljnim namerama, ali nisam nikako bila zadovoljna kako je ispao. Nekako se izblentavila ta ideja, te sam pred preliminarne stranačke izbore u Americi, povezala stvari-nema odogovora dok Buš mlađi ne ode...Delom je zajebancija, ali mislim da Buš više nije smešan. Ed Kolver je fotograf koji je najviše stvarao tokom velike eksplozije hard kora u Los Anđelesu, veliki protivnik društva koje je iznedrio period reganizma, a po najviše Buša...Tako da je ostalo nedorečeno, barem do nove inauguracije.

HC: Pred kraj, je li pravilo da se na naslovnicama uvek nade neka fabrika :)?
PK: Fabrika, nuklearna elektrana su prava stvar. Ne valja menjati dobitnu kombinaciju, pa i kad je tako sumorna, crno-bela naslovna je uvek upečatljiva. To je bila ideja da se predstavi današnje društvo. Kad pogledam, moja generacija je, a i mlađe genracije su posebno odrasle uz Černobiljsku katatrofu, nuklearne elektrane su izvor energije, a opet i uništenja.

HC: I za kraj, po tebi licno, šta fanzinu fali i na cemu bi radila u nekom narednom periodu?
PK: Ako bi radila, na sledećem fanzinu bi svakako proširila pisačku ekipu, još ne znam kojim metodom bi uterela strah i obaveze u njihove slabašne kosti :). Sebe bi morala istrenirati da radim na nekom giga-mega programu za prelamanje stranica, te ću uposliti i neke fact-checkere, (za provarevanje činjenica). Ne znam šta je gore- uređivačka ekipa ili samozvani glavni urednik...Imam već neke ideje za članke koje valja razviti.

      arhiva