Reditelj Dejan Zečević je definitivno zanimljiva ličnost sadašnje domaće kinematografije.
Od dokumentarca ’’Dečak iz Junkovca’’, preko neobičnog trilera ’’Kupi mi Eliota’’ do otkačene komedije ’’Mala noćna muzika’’ oprobao se uspešno u različitim žanrovima, dok je  u javnosti često iznosio priču kako mu je omiljeni žanr horor. To je i dokazao svojim filmom ’’T. T. Sindrom’’, brutalnim hororom kakav do tada nije viđen u Srbiji. Svaki njegov film je priča za sebe i u potpunosti se razlikuje od prehodnog, čak toliko da ne možemo ni da predpostavimo da se radi o istom autoru. Ipak oni koji pažljivo prate rad ovog reditelja, film ’’Četvrti čovek’’ neće iznenaditi, jer je ovo pre svega jako mračan film. Retko se dešava da se i široj publici dopadne ovakav žanr jer je i previše navikunuta na zabavnu produkciju. Ovo je pun pogodak za Zečevića jer je uspeo da spoji kvalitet i komercijalno delo. I pored sveg crnila kojim film obiluje, ispao je najpopularniji proizvod ove godine. Pokazalo se da je i kod nas moguće u ovom vremenu i prostoru napraviti aktuelan film i ne prikloniti se ukusu masa.
’’Četvrti čovek’’ ima sve ono što ozbiljan film treba da ima, pre svega odličan scenario koji su napisali Boban Jevtić i Dejan Zečević, montažu za koju je bio zadužen Marko Glušac, glumce Nikolu Koju, Dragana Petrovića, Bogdana Diklića, Dragana Nikolića...
Atmosferi filma je doprinela i muzika za koju je bio zadužen Nemanja Mosurović koji je uradio izvanredno svoj deo posla i da nije tako, film ne bi bio onakav kakav izleda i sigurno bi ako ništa drugo, bar za nijansu izgubio na kvalitetu.
Glavnog lika Lazara Stankovića, majora vojno bezbedonosne agencije glumi neponovljivi Nikola Kojo. On se budi iz kome nakon dva meseca sa apsolutnom amnezijom. Kada sazna da je imao ženu i dete, želi da sazna ko ih je ubio. Na svaki mogući način, pukovnik koga glumi Bogdan Diklić pokušava da ga spreči u tome i to je ono što nas kao gledaoca može zainteresovati da sa pažnjom posmatramo dalje priču. Možda nas još više zaintrigira to kada saznamo da je i istraga prekinuta. Možemo, što je i logično, posumnjati da je ubica upravo pukovnik koji se predstavlja kao prijatelj glavnom junaku. Sumnja se nastavlja i kasnije ali ona pada i na neke druge aktere. Da bi došao do istine Lazaru je potrebno vreme i zato pristaje da uđe u igru koju mu nudi inspektor Žarković koga izvanredno glumi Dragan Petrović. On deluje kao neko ko želi da glavni junak uspe da pronađe počinitelja zločina, sve dok se ne ispostavi da je on zapravo najopasnija figura, a snimak koji pronalazi major je nešto što niko nije mogao ni da nasluti od gledalaca.

Saznaje se da je zapravo ubica žene i deteta upravo Lazar Stanković. Ovaj deo je najteži i najdramatičniji. Pored toga, zbog ovog detalja, film idejno odskače od mnogih trilera zbog toga što svi zajedno sa glavnim junakom saznajemo brutalnu istinu. Sva ubistva koja je zapravo major učinio, kako bi osvetio svoju ženu i dete ispostavila su se besmislena. Onaj ko ga je iskoristi zapravo je inspektor Žarković koji je želeo nekoga da ubija za njega.
Sve to, ovaj film čini veoma značajnim za našu kinematografiju i predstavlja vanredno dobri triler kakav još nije snimljen kod nas.
Ovo je dokaz da Srbija ni malo ne zaostaje za svetskim tokovima u tehničkom smislu, a u umetničkom još jednom je dokazala da je daleko ispred raznih zapadnih filmova koji kao da samo žele da zamaskiraju efektima nedostatak ideja.
Ovo je film o kome će se još dugo pričati i koga će sigurno i neke druge buduće generacije otkriti vrednost ovog dela.