Moje ime je Majkl
Trevis. Svih ovih godina bavljenja novinarstvom, sem
dosadnih zadataka i
rutinskih reportaza, nista interesantno mi se nije
dogadjalo. Do pre dve
noci…Dobio sam cudno pismo od mog sefa Pola
Karsona. U pismu je bila slika
kuce koju moram obici i jos recenica ,,Nesto
se cudno dogadja tamo.
Izvideti”. Dozvolio sam sebi da se upitam sta bi
se moglo dogadjati u ovoj
naizgled, mirnoj kuci. U celoj stvari je bilo
necega intrigantnog i zato sam
odlucio da odmah sutradan ispitam stvar.
Dok sam se priblizavao
kuci,svakodnevni predeo smenjivao je sumoran,
siv pejzaz, slican urliku neke
izgubljene duse. Crna trava slagala se sa
sivim nebom, iznenada punim
oblaka. Sve to ulivalo mi je trnce u kosti.
Misleci o tome, stigao sam do
kuce. To mesto je izgledalo kao kuca puna
duhova i vampira iz horror
filmova. Polako sam kolima usao u garazu i
zatvorio polu-slomljena vrata uz
veliku skripu. Garaza je bila u haosu
ne odajuci nicije prisustvo. U dnu su
se nalazile metalne, oronule stepenice koje su vodile najverovatnije do
gornjeg sprata.
Uplasen, krenuo sam njima. Vodile su u hol prepun prasine.
Bilo je dosta soba.
Odlucih da udjem u prvu. Polako, prislonio sam saku na
zardjalu ,
metalnu kvaku; Srce mi je lupalo kao nikada do tada. Zapitao sam
se sta me
moze sacekati iza tih vrata. Kroz hodnik protutnjila je strahovita
skripa velikih vrata. Na moje cudjenje soba je bila sredjena. Usao sam,
odmah zatvorio i zakljucao vrata. Um je poceo da mi se napreze, mucila me
je misao da ovde neko zivi. Iako sam je odbacivao stalno se vracala.
Presao sam sobu i stigao do prozora. Pogledao sam napolje i video da je
mrkla noc. Legao sam na krevet i zaspao. Kada sam se probudio bila je
zora. Celo prepodne proveo sam istrazujuci kucu. Bilo je zaista puno
prostorija:
-Kuhinja: Sa
zardjalim starinskim predmetima i cesmom
-Pet spavacih soba: Sve lepo
sredjene sa krevetom, foteljom, policom i
lampom.
-Tri kupatila: U kojima
je svuda bilo pomalo vode, dokaz da je neko
ziveo ili zivi ovde.
-Vinski
podrum: Prepun starog vina iz ’50, fina berba, otvorio sam
jednu i otpio
jedan gutalj, odmah sam osetio starost tog alkohola.
-Trpezarija: Posudje i
case od zlata.
-Biblioteka: Sa dosta knjiga o umetnosti i
dijamantima.
-Radna soba: Pronasao sam stvari koje su me zanimale o kuci i
njenom
vlasniku:
-Vlasnik: Grof
Gregori Tompson.
-Sagradjena: Godine 1796 .
-Ulica: Dzordza Vasingtona
54.
-Rodbina: Ludi Stric Kristifor.
-Incidenti u kuci: Desetoro ljudi
ubijeno ukljucujuci grofa.
-Izvestaj o incidentu: Na mestu zlocina nadjena
rascerecena tela bez
krvi, i tragovi celjusti. Stric Kristifor uhapsen i
onda posle pet dana
izvrsio samoubisvo u zatvoru.
Sve to je bilo
veoma cudno. U trenutku koji je usledio kroz kucu je
prostrujao je prodoran
krik i krckanje kostiju. Potrcao sam ka biblioteci
i tamo video delo necega
neljudskog. Telo, ustvari preostala polovina
onoga sto je nekada moglo da se
nazove covekom jos uvek je davalo znake
zivota. Pomogao sam mu i on mi je
rekao vazne informacije: ”Moje ime je
Dzon Nikolson. Bezi odavde i ne osvrci
se. Zaboravi sve o tome. Ako ne
pobegnes Cupakabra ce te stici! Taj demon
ziv je preko hiljadu godina.
Bezi…’’ - i tada je umro. Cupakabra! Kakve
gluposti. Razmisljajuci o
tome krenuo sam ka garazi. Ni sekundu kasnije
zaculo se: Hahahahaha…i to
ne ljudsko. Tada sam znao da mi je sudbina
zapecacena i da cu umreti u
ovoj kuci. Zatim je usledio jos jedan grozomoran
vrisak koji je sada
poticao od lepseg pola. Uleteo sam unutra i video
polomljenu zenu koju
je pocelo da jede neko cudoviste obliveno sluzom, zuba
dugackih po deset
inca. Znaci Dzon nije lagao taj demon zaista postoji!
Okrenuo
se ka meni i skocio lomeci mi levu ruku. Uspeo sam da ga odgurnem,
ali
on se okrenuo i pobegao. U pocepanoj odeci ove zene nasao sam licne
dokumente.
Njeno ime je bilo Marija Lekin, zanimanje novinar. Neki papir
na kome
pise da su ona i jos dva coveka iz Njujork Tajmsa posli u
istrazivanje
kuce. Imena ove dvojice su bila: Dzon Nikolson i Pol O’ Rurk .
Znaci,
jedan je jos uvek ziv. Odlucio sam da ga potrazim. Brzo sam ga nasao
u
jednoj od soba dok je spavao. Probudio se i skocio kao da vidi cudoviste.
Moj glupi sarkazam! Upoznao sam ga i rekao mi je da se u podrumu nalazi
na sredini poda nalazi vatreni pentragam koji ne moze da se ugasi jer
je
napravljen od vatrene moci meteora koji se pojavljuje jednom u
hiljadu
godina. Odlucio sam da odem dole i istrazim to. Zamolio me je da
ostanem sa
njim u sobi. Zaspao sam i ujutru saznao da je otisao u beznadje.
Izlazeci iz
sobe pronasao sam knigu ciji je bio naslov ’’Nepoznata dela
prirode” od
Luisa Mek Bejna. Malo sam prelistavao, ovu polu- istrulelu
knjigu, sve do
strane 129, i do odredjene fotografije na toj stranici.
Na slici je bio
Cupakabra. Pisalo je da se pojavljuje 2 puta u
100 godina i ostaje na zemlji
5 meseci hraneci se ljudskom krvlju.
Ovo cudoviste napravio je nenormalni
profesor Alambik i nazvao ga
latinskim nazivom Maximum Malum sto znaci
najvece zlo. Da bi se ubilo, mora se
ubosti glogovim kolcem u venu na levoj
ruci. Vratio sam knjigu na neku
policu i nastavio svoj sigurni put u smrt.
Izasao sam napolje i nasao
suvi glog iza kuce. Zaista nisam razmisljao
odakle glog iza kuce, ali
uostalom nije ni bilo vremena. Ohrabren, krenuo
sam u podrum i nasao
kosti O’ Rurka. Zgrozio sam se zato sto sam video
krvavo oko koje je lezalo
na podu. Malo ispred naisao sam na “njega”.
Podigao je preteci ruku u
nameri da me udari. Poceo je nesto da prica dok
sam ja sve vreme gledao
u njegovu levu venu koja je pulsirala kao da je ona
sama disala
ubrzanim ritmom. Znajuci da sam ionako mrtav ocajnicki sam se
bacio na venu…
”I to je poslednje cega se secam” - rekao sam inspektoru
Lesonu.
Izgleda da me je neko izvukao kada je kuca pocela da se rusi. Uspeo
sam da
ubijem Cupakabru, zatvorim portal i zadobijem jak udarac u glavu.
Ali osecao sam da
moje avanture nisu gotove…
datum 21.1 2003. napisao sam je sebi u cast
© 2003 Ilija Milana Smiljanic/Smiljko, Renegad
