Posmatram svoj iskrivljeni odraz na srebrnom escajgu.
Večera je spremljena, sve je savršeno kao i uvek. Razmišljam o onome što sledi nakon obeda. Pitam se da li i ona razmišlja o tome.
Nervozan sam, priznajem. Nameštam kravatu i vežbam osmeh.
Samo da ona bude zadovoljna.
Polazim ka vratima a onda zastajem na tren. Da nisam nešto zaboravio. Mrštim se u jalovom prisećanju. Ne, u redu je, kažem sebi. Sve je u redu. Biće savršeno.
Otvaram vrata i ulazim u veliku trpezariju. Plamenovi sveća poigravaju na stolu i bacaju prigušeno svetlo na prostoriju, i na nju.
Džuli...
Izgleda prelepo, pomislih zadovoljno. Savršena je.
Prilazim stolu i sedam. Sve je namešteno pod konac, na svome mestu. To mi umanjuje nervozu i vraća samopouzdanje. Možda večeras sve ipak bude kako treba.
Sipam vino, skupo francusko vino. Punu čašu za mene a oko pola čaše za Džuli. Ne želim da pomisli nešto pogrešno. Moje namere su potpuno časne, kako sam je još pre toga uverio. Nije mi ništa odgovorila ali je razumela. Video sam to u načinu na koji me je gledala. Džuli mi veruje.
Nazdravljam. Za nas, za večeri poput ove. Za ljubav.
Džuli me posmatra zamišljeno. Smešim se i otpijam malo vina.
Prihvatam nož i počinjem da sečem. Meso je meko.
Spiram komade teleće pečenice sa još jednim gutljajem vina. Posmatram Džuli i primećujem da ona ne jede. Odsutnim pogledom kruži po sobi. Izbegava da me pogleda.
''Nešto nije u redu'', pitam je uplašeno.
Džuli ne odgovara.
Mrštim se. Razmišam u čemu je problem. Veče je trebalo da bude savršeno.
''Džuli...'', počinjem tiho.
Pogledala me je na kratko, a onda ponovo skrenula pogled.
Shvatam gde gleda, a onda opsujem u sebi. Saznala je za druge, nekako je saznala. Fiksirala je podrumska vrata. Pogled je leden. Optužujući.
Refleksno zabadam nož u teletinu još dublje. Čujem kako vrh struže po tanjiru.
Ne ovako, ne večeras, pomišljam panično.
''Ne'', izgovaram naglas potpuno nesvestan šta činim.
Džuli skreće pogled ka meni. Zuri u mene tim svojim plavim očima.
Ne mogu da je lažem stoga joj priznajem. Pričam je o drugima, sve do svakog bolnog detalja. Želim da shvati da sam iskren. Da je ovo drugačije. Želim da mi ponovo veruje.
Minuti prolaze a hrana se hladi. Ona i dalje ništa ne jede. Samo sedi i ćuti.
Oborila je pogled.
''Džuli...'', ponovo počinjem tiho, a onda nastavljam nešto glasnije.
''Pogledaj me Džuli.''
Tišina.
''Džuli, pogledaj me!'', glas mi se pojačava i protiv volje.
|
|
|
|
Tišina.
''Džuli, pogledaj me!''
Ustajem od stola i prevrćem čašu sa vinom. Ono se proliva niz snežnobeli stoljnjak i juri ka podu. Čaša ide za njim.
Ne čujem lomljavu. Posmatram Džuli i osećam kako počinje da me obuzima drhtavica. Savršeno. Trebalo je da bude savršeno.
''Pogledaj me!''
Sada već urlam. Stojim tik pred njom ali ona i dalje odbija da me pogleda.
Stežem prste desnice u pesnicu i osećam kako mi se nokti usecaju u meso.
''Pogledaj me kučko!''
Desnica kreće ka njoj, ali nema udarca.
Osećam kako se nož zariva u nešto meko. Mekše nego teletina.
Povlačim ruku zbunjen. Gledam belo u nož koji se sjaji u mojoj ruci a onda ga zgađen bacam.
Džuli pada na pod. Bez glasa.
''Džuli...'', počinjem, ali ne znam kako da nastavim pa zaćutim.
Posmatram kako život polako izlazi iz nje. Udarac je bio fatalan.
Baš kao i druge.
* * *
Posrtao sam kroz sobu dok sam išao ka podrumu. Nosio sam Džuli, njeno telo. Otvorio sam podrumska vrata i upalio svetlo. Sišao sam polako niz škripave stepenice. Posmatrao sam je par trenutaka a onda je smestio na zemlju, kraj drva. Ovde će joj biti dobro, mislio sam dok sam se peo uz stepenice. Zatvorio sam vrata podruma bez osvrtanja. Izvadio sam ključ iz zadnjeg džepa i zaključao ih. Sećam se kako je bilo prvi put. Tada je sve bilo mnogo teže. Džuli se opirala, vrištala, zarivala nokte u moje meso, proklinjala me. Kasnije je sve postalo rutina.
Na žalost...
* * *
Vreme je za poziv.
U desnoj šaci stežem telefonsku slušalicu i čekam da mi se disanje malo smiri pre no što ga pozovem. Moram da zvučim normalno. Kao da je sve u redu.
Pritiskam tastere automatski. Radio sam to već toliko puta.
Čujem kako telefon zvoni dva puta pre nego što promukli muški glas izusti jedno otegnuto: ''Daaa, ovde Džerijev Seks-Šop, šta...''
Prekidam ga u pola reči i kažem što smirenijim glasom: ''Potrebna mi je, ponovo.''
Džeri se malo zakašlja a onda nastavi nešto srdačnije: ''A, to ste opet vi. Nova porudžbina, ha?''
''Sutra, u isto vreme '', odvraćam sada već sasvim mirnim glasom.
''U redu, u redu, sutra vam donosimo vašu novu prijateljicu '', cereka se Džeri.
''Vašu... Kako je ono beše zovete?''
''Džuli '', kažem ja zadovoljno se osmehujući.
''Moja Džuli.''
Miloš Cvetković |
