4.

Ležao je na hladnom podu. Više je naslutio nego prepoznao pecinu klana. Pobedili su znaci, nailazile su mu misli, samo da povrede nisu preteške…
Pokuša da pomeri ruku ali bezuspešno. Ubrzo je ponovo bio u nesvesti.
Diesto je siguran da sanja. Mora biti da je tako, misli su mu se javljale kao blesak. U jednom od tih blesaka polu-svesti jasno je video zube Matrijarha. Onda su zubi postali vrtlog, bujica koja rastvara razum. Izvitoperni prizori sa starih bareljefa su oživljavali u vojvodinom umu, nanoseci mu neprirodnukombinaciju bola i zadovoljstva. Video je majku haosa Tiamat kako se nadnosi nad njim u oblaku guste prašine, njeni nejasni i razumu neprihvatljivi oblici su se menjali u bezbroj likova iz njegovog secanja : ljudi, horonzoni , njegovi ratnici.
I onda ponovo, iznad svega, krupna i opasna glava hijene – bila je nad njim, bila je oko njega i … Diesto je bio gotovo siguran - bila je u njemu. U sledecem trenutku ga je obuzelo neko sasvim nepoznato zadovoljstvo. Osetio je kako mu se i um i telo grce u nekoj sasvim nesvetoj katarzi, necemu što ne bi trebalo da bude namenjeno ljudskoj spoznaji. Onda ga presece oštar bol, jasan kao suncev zrak, a gotovo odmah potom nastupi blagoslovena tišina.

Pukovnik Reza se probudio i mahinalno posegnuo za balcakom maca. Nalazio se pored njega, na kamenom tlu ispred hijenine pecine. Zahvalno je odmerio njegovu težinu u ruci i sa mukom pokušao da ustane, ukocenih udova. Onda shvati da je potpuno bez odece.
Prva zbunjenost ga je sprecila da pogleda oko sebe, ali kada je to ucinio, prizor ga je ostavio u šoku. Veliki plato je bio ispunjen njegovim ratnicima koji su potpuno goli ležali u nekom klimakticnom košmaru. Izraz na njihovi licima je bio neshvatljiv. Reza se okrenu ka ulazu u pecinu i istog trenutka je znao gde se nalazi vojvoda.
Zatekao ga je u podnožju kamenog oltara, izmedu hrpe horonzonskih ekto-kostiju.
Nago telo mu se presijavalo u znoju. Oprezno mu je prišao i dotakao rame. Istog trenutka Diesto otvori oci i zagleda se u Rezu – bio je gotovo iznenaden što ga vidi. Gospodaru, progovori tiho, ne znam šta se desilo, hijene su nestale, ljudi su svi bez svesti…horonzoni…
Horonzoni su svi pobijeni, presece ga Diesto muklim glasom, a mi smo živi pukovnice.
I naši ljudi su živi, idemo da im pomognemo, uskoro ce se svi probuditi.
Ali hijene, i naša odeca, vojvodo?
Hijene su otišle pukovnice, necemo ih više spominjati. To je naredba i za tebe i za sve ljude.
Idemo sad s ovog prokletog mesta, sagnu se da dohvati mac koji je ležao u blizini, oružje nam je ostavljeno – siguran sam da nam se ni odeca ne nalazi daleko.

Bilo je potrebno svega dva dana da vojska Zoroastera napusti klanac.
Ratnicima je bilo naredeno da cute o svemu što se dogodilo i vecini to nije teško palo.
Iako bi tu imalo da se prica. Niko nije umeo da objasni kako i šta se desilo pri kraju bitke sa horonzonima – zašto se niko ne seca nicega i kako to da su gotovo svi završili u kamenom klancu, bez svesti i odece? A hijene?
Bilo je zapravo mnogo lakše poslušati naredenje.

Vojvoda je naredio da se krene nazad na sever, dolinom Nila.
Vazduh nad kontinentom je ponovo bio cist, nije više bilo kužnog oblaka raspadanja, poceli su da ponovo vidaju životinje – lovci su mogli da popune ispražnjene zalihe svežim mesom. Gradove i naseljena mesta su zaobilazili u širokom luku, nije bilo potrebe ponovo se susretati sa ostacima civilizacije.
Kada su stigli u Tebu, Diesto naredi da se zaustave.
Stari hramovi Egipta su ulivali neko neodredeno poverenje svima.
Voda Zoroastera okupi svoje pukovnike u podnožju Ramzesovog hrama, njegovi stubovi su još stojali, ukopani u vecnost.
Ovde ostajemo, obrati im se, ovde ce nam biti prikladan dom za dugo vremena.
Gospodaru, upita jedan od mrkih ratnika, šta cemo sa ostatkom naše vojske u Aziji, šta ce biti sa borbom…horonzoni…
Horonzoni su verovatno stigli i u poslednje delove Azije, ne možemo ništa više uciniti.
Poslacemo nekoliko odreda na istok, da pokušaju da pronadu naše ratnike i da pokupe sve koje još uvek budu voljni da se bore. Ali mi cemo cekati naš cas ovde – i on nece doci još nekoliko godina, u to sam siguran. Ali, odjednom mu glas zazvoni po zidovima doline kraljeva, kada dode – macevi ce nam biti spremni da povedu Haos u pakao!
I to je bilo sve što je tada rekao. Da, nije bilo nikakve sumnje šta se može desiti u buducnosti – kada horonzoni završe posao na istoku, vratice se po njih.
A onda ce se sve okoncati. Barem im je ostalo više vremena nego što su se ikad mogli ponadati – sasvim sigurno ce proci godine.

5.

A prošlo je ih je više od nekoliko kada su prve izvidnice pocele da se vracaju u Egipat. Za njima su pristizali tužni ostaci covecanstva – par stotina hiljada najotpornijih, uglavnom muškaraca – žena i dece gotovo da uopšte nije bilo.
Ubrzo se saznalo ocekivano. Azija, Australija – sve je bilo pregaženo.Pobijeno.
Naravno, postojali su bezbrojni zbegovi po Himalajima, ostrvima, prašumama – ali covekov svet se našao na svome kraju. Horonzonske horde su se neobicno dugo zadržale na japanskom arhipelagu – potomci samuraja su pružili dostojan otpor.
Tokom proteklih godina drevna Teba je postala nešto najbliže domu što su Zoroasteri ikad osetili. Stari grad kraljeva je oživeo i hramovi su blistali u svetlosti vatri. I sad je ponovo bila velicanstven prizor – ratnici su ispunili njene tajanstvene lavirinte –zaista nije bilo dostojnijeg mesta da svedoci o poslednjim danima.
Dugo nisu culi ništa o kretanju horonzona, a za sve to vreme nije bilo ni traga njihovim nenadanim saveznicima iz sveta životinja. Hijene su potpuno nestale sa lica zemlje, a vojvoda još uvek nije dozvoljavao da se o tome govori.

Bila je jesen kada je javljeno da Armija Haosa prelazi Sinaj i Crveno more.
Diesto naredi vojsci da se okupi ispred zidova Tebe, pukovnici poceše da organizuju borbeni raspored. Voda Zoroastera, pracen Rezom, još jednom se uputi ka Ramzesovoj grobnici. Zastao je izmedu stubova, pogledao u svog pratioca. Gospodaru, hoce li nam one životinje ponovo pomoci, slutim da vi svo ovo vreme znate mnogo više od mene…možda je vreme da saznamo da li ima nade…
Uzdaj se u svoj mac pukovnice, a ako pomoc i stigne, nisam siguran da ce ona biti onakva kakvu bilo ko od nas može da ocekuje. Ili želi.
U mac cemo se svi uzdati gospodaru! Ko zna, pogleda oko sebe i pokaza rukom na stare bareljefe, možda ce nam pomoci i ovi naši sjajni preci!Diesto se nasmeja, glasno, gotovo radragano. Idemo Reza, da nas zveri Haosa ne cekaju suviše, a naše duše ce imati prilike da pitaju Ramzesa za savet uskoro!

Diesto se popeo na malo uzvišenje da posmatra dolazak horonzona. Haos je stigao, i stigao je u velikom broju.
Ravnica pored velike reke je odjednom postala more zastrašujucih oblika, iskrivljenih ekto-kljova i kakofonicne buke.
Nije se moglo, barem izdaleka, raspoznati mnogo pojedinacnih oblika u toj plimi užasa. Kretala se bez vode, bez vidljivih komandi, sa smislom i potrebom iz nekog drugog univerzuma, beskrajno zlokobnijeg od ovog u koji su došli da uništavaju.
Potmuli huk se nadvio nad citav predeo i vojvoda Zoroastera oseti blagu jezu.
Osecao je da se nešto mora dogoditi, znao je da cudne telepatske poruke koje je dobijao sve ove godine, a koje su postale sve ucestalije proteklih nekoliko dana znace nešto važno, i nešto što nije mogao da razume. Zato ih je i krio od svojih ljudi, da im ne pruži lažnu nadu. Jer, izvor tih poruka mu je bio više nego poznat.
Promena se dogodila, bilo je jedino što je sigurno razumeo, promena je potekla krvlju našeg potomstva dvonogi….Glas Matrijarha je odzvanjao u njegovim mislima i Diesto shvati da ga upravo sada sluša. Strese se od strašne mogucnosti njenog znacenja i naredi napad.
Zoroasteri krenuše u susret neprijatelju.
Poslednja covekova armija se, formirajuci savršeni borbeni klin, odlucno i brzo približavala moru horonzona. Ratnici zaurlaše, divlja pesma smrti se zaori nad ravnicom.
I tada se dogodilo.
Pocelo je kao nejasni huk koji je stizao sa zapada, od obala Nila. Diesto naglo podiže ruku i za nekoliko trenutaka pukovnici usporiše korak a onda zaustaviše Zoroastere na svega par stotina metara od horonzona.
Onda je huk postao zaglušujuci kliktaj stotina hiljada grla, grla koja nisu mogla biti ljudska.
Oblak prašine se polako pretvarao u oblik i Diesto zadrhta, gotovo izgubi ravnotežu pod silinom shvatanja onoga što se upravo pocelo odvijati pred njegovim ocima.
Nije više bilo nikakve sumnje u znacenje poruka koje je dobijao.
Promena. Promena je konacno stigla i bila je strašnija i velicanstvenija od bilo cega što bi covek mogao pojmiti.
Promena za koju je Haos sam bio odgovoran a koja ce ga proterati sa ovoga sveta. Promena, gorko pomisli Diesto, koja je konacni kraj ljudi.
Horonzoni se nisu zaustavljali, ali jedan deo njihove mase je poceo da se polako okrece u susret novom neprijatelju.
Diesto je sada vec savim dobro mogao da razazna oblike u nadolazecoj bujici.
U trenutku je prepoznao Matrijarha na samom celu a onda i bezbroj nepoznatih prilika oko nje.
Ne, znao je, to nisu bile hijene. To su bili plodovi njihovog nesvetog sjedinjavanja one kobne noci, te cudovišne promene koja se dogodila i koja je sada došla da objavi svoje postojanje i dokaže svoju premoc. Vojvodino lice se pretvori u divlju grimasu, neljudski smeh mu se prolomi iz grla, utopi se u kliktaj koji je ispuštao Novi Soj.
Zatim izvuce secivo iz korica i jurnu da povede svoje ljude u napad.


(KRAJ)

George Almosthole