Jedna od karakteristika post-miloševicevske ere u Srbiji jeste da je citava scena krenula ka nekoj vrsti etabliranja, nastojanja da se nekako dosegne sigurnost – bilo egzistencijalna, kroz težnju da se dospe pod krov nekakve institucije, ili štagod... Broj fanzina, nezavisnih izdanja, malih izložbi, klubskih koncerata i tome slicno, cini se kao da je manji nego u vreme kad je adrenalin kuljao, ali možda je tako nešto moglo i da se ocekuje, a možda je to samo jedna netacna procena, jer do vecine neoficijelne produkcije nije lako doci. U svakom slucaju, još uvek postoji vrlo raznolika i šarena nezavisna scena, samo treba potražiti, pronjuškati, podici neki kamen. Medju primerima je i kucna muzicka produkcija, kakvu predstavljaju Tehno muda – projekat Vojkana Miloševa, vršcanina trenutnio nastanjenog u Holandiji…
Ko su i šta su Tehno Muda?
V: Eh to je jedno krajnje zajebano pitanje. Što jednostavnije pitanje, to je teži odogovor. Na pitanje "ko" su Tehno Muda, odgovor je puno lakši i izvesniji: to smo Boca, moj sada vec 75 godina star otac, i ja - Vojkan Milošev, (37 g. star). Instrumenti koje koristimo su jedan racunar, i glas moga oca. Za stvaranje same muzike koristim gotovo iskljucivo semplove koje sve cešce usviravam i usnimavam sam, pošto sam u mojoj 29-toj godini ostvario davni san, naucio da sviram gitaru.
Može se slobodno reci da je bend plod autizma sa moje strane, i izrazitog perfrmerskog dara i talenta Bocinog. Ta nesposobnost komunikacije sa moje strane me je naterala da tražim drugacije medije za izražavanje od onih klasicnih, kao što je bend sa tri ili cetiri clana, i postavom u kojoj su bubmjevi, gitare i bas. Zamenu za sve to sam pronašao u racunaru, koji se pokazao kao idealna sveza izmedju ideje i ostvarenja, savršeno sredstvo pomocu kojeg i diletant može da stvara muziku. Drugo što mi je ovakav nacin rada omogucio, jeste da ne budem pretenciozan. Stvar je u suštini jednostavna: što manje moraš da komuniciraš sa spoljnim svetom, to više i dublje možeš da zaroniš u sebe, kako muzicki tako i u licnom životu. Ne postoje clanovi benda sa kojima moraš da komuniciraš i da na njih trošiš energiju, tu je samo racunar. To što radim je zapravo neka vrsta terapije. Najveci hendikep Tehno muda za sada je što nemamo live nastupe. Nismo baš Boca i ja ludi za nastupima pred publikom. Ali na ovom mestu eto mogu da najavim da pripremamo live nastup za leto.
Možeš li da opišeš mesto u kojem trenutno obitavaš?
V: Grad se zove Nijmegen a cita kao Najmehen. Nalazi se u ravnici kao i citava Holandija, i na samoj granici je sa Nemackom, na obali Rajne. Nema više od 150 000 stanovnika, od kojih su mnogi studenti. Nema visoke gradnje, zbog cega je veoma prostran za taj broj stanovnika. Ulice su široke i ravne, ocigledno veoma planski gradjene, kao i sve ostalo u Holandiji. Sve u svemu veoma prijatno mesto.
Kako vidiš svoje mesto i bavljenje - i da li ti se cini da to što si nastanjen u Holandiji nešto menja na stvari? Drugo, misliš li da je došlo do bilo kakvog zbližavanja srpske i holandske scene (ako "scenu" shvatimo u najširem zamislivom smislu te reci), nakon uspostavljanja Haškog tribunala? Jedan od ljudi koji je takodje potekao iz vršackog undergrounda, Nabor Devolac, radi kao prevodilac pri medjunarodnom sudu…
V : Moj boravak ovde utice iskljucivo na moj radni elan, i ništa više od toga. Nemam nikakve kontakte sa ovdašnjom umetnickom alternativom (ili slicnim krugovima). Inspiraciju prevashodno crpim iz vršacke alternativne scene iz koje sam potekao, mislim na sjajne ljude i umetnike kao sto su Peki, Opra, G.Kostic, Nabor Devolac, naravno Boca, kao i strip crtac Wostok (inace moj brat) koji me je podržavao svih ovih godina.
Ja isprva nisam mogao da verujem da se naš mentalitet u tolikoj meri razlikuje od holandskog. Ali imam utisak da se stvari menjaju, i da im se mi nekako približavamo…. To je, cini mi se, koliko dobro toliko i loše. Dobicemo zapadnjacku predvidljivost a izgubicemo našu spontanost i divljinu. Vec se u Srbiji kao i ovde na Zapadu na kalup štancuju reggae bendovi (dva su reggae benda mene i Wostoka nezavisno inspirisala da kreiramo pesmu “Rasta Srbijanac”: jedan iz Holandije, a drugi svima znani hm, eh, iz Srbije!).
Onu ''scenu" vezanu za haški tribunal na svu srecu ne poznajem, ali znam da kad ja zapucam cak u drugi kraj Evrope ne bih li se toga svega otarasio, to odmah krene za mnom…
Priznaceš da samplovanje Adolfa Hitlera ukomponovanih u reggae pesmu ipak nije baš uobicajena stvar?
V: Veoma je bitan terapeutski aspekt susreta sa sopstvenim zlom. Ja verujem da je ksenofobija kao jedno od pojavnih formi zla nešto kao urodjeni strah, i da ga svako od nas poseduje. Svako je dakle u stanju da bude ili postane neka vrsta “hitlera” u manjoj ili vecoj meri. Možda je zato pitanje Hitlera toliko tabuizirano. Pa cak i ''srpski rasta'' poseduje izvesnu dozu ksenofobije. Cak je i on u stanju da postane nacionalista (zar te to ne podseca na situaciju bivših komunista koji su preko noci postali najljuci nacionalisti, ili teški zlocinci i serijske ubice u ratu) - to nepriznavanje takvih negativnih emocija ili karakternih crta, baš je ono što me u hinjenom rastafarijanstvu ( a možda i u meni samome) plaši. Ne mogu ja da pevam o Jah-u ili povratku u Babylon kad su mi druge teme puno važnije. Citav taj proces stvaranja tonova je za mene neka vrsta isterivanja djavola. Jer kada citave dane radiš na semplovanju hitlerovih govora ne možeš da ostaneš normalan, osim ako u sebi vec nemaš antidot koji onda taj efekat poništava. Pristalica sam one devize ''anything goes'', tj. da ne treba eticke kriterijume mešati u umetnost, i pomocu njih prosudjivati. Možda bi ovde trebalo da napravim jednu digresiju i objasnim kako ja vidim semplovanje. Ono je za mene otkrivanje novih svojstava u zvucima tako što cete (nasumice) izabrati jedan deo pevanog ili izgovorenog teksta i izolovati ga u tzv loop tj. pustiti ga da se stalno ponavlja, usled cega možete da otkrijete do tada neopažena, dubinska svojstva zvuka ili glasa. U tom smislu je veoma izazovno Hitlerov glas ubaciti u novi kontekst, kontekst jedne reggae numere. Mogu ti reci da sigurno 90% ljudi uopšte nije prepoznalo o kojem se ''pevacu'' radi.
|
|
|
|
To je za mene bilo još jedna potvrda teze da stvari i pojave u svetu ne možeš tek tako, na osnovu njihovog spoljnjeg odlicja ili ljušture, podeliti na dobre i loše. Mi smo “raste”, mi sviramo i pevamo o miru i ljubavi, ali smo zato isti oni kavi jesmo - netolerantni, iskljucivi...
Kako distribuiraš svoje CD produkte?
V: Nešto od tih cd-a se može naci kod Raše u Beopolisu. Uglavnom nema nekakve smišljene distribucije.
Opiši nam podrobnije "saradnju" sa tvojim ocem Bocom, i kako on gleda na delatnost “benda”?
V: Pa, Boca je citavog svog života važio za izuzetno sivog i bezbojnog malogradjanskog službenika, skrivenog u nekakvoj laboratoriji. Wostok i ja smo ga zbog toga kritikovali. I naš odnos je dugo zbog toga bio prilicno loš. Stvari su pocele da se menjaju kada je on otišao u penziju. Tada kao da se neka sajla otkacila u njegovoj glavi. Mislim da je prelomni trenutak bio kada ga je Wostok nekako smuvao da glumi Baba Seru u sada vec legendarnom filmu “ Cudo u Bolidvudu”. Drugi bitan momenat, takodje zabeležen na video materijalu, jeste onaj totalno ekscentricni nastup grupe Rasprljeni jelen na dan pocetka Nato bombardovanja.
Valjda covek nakon penzionisanja a zatim i bombardovanja pocinje da shvata da je život kratak, i da vremena za gubljenje nema. Boca je sada gotovo u potpunosti prestao da se vidja sa rodjacima, što smo Wostok i ja prestali da radimo još tokom osamdesetih. Pritisak okoline i rodjaka je prestao, ali je Boca zato bio primljen u novu, umetnicku zajednicu, “virtuelnu” komunu. Njegov život se time potpuno promenio… Ovo je, kako sam kaže, najbolji deo njegovog života, jer tek sada oseca da neko zaista vrednuje njegov rad…
Što se tice umetnicke saradnje, u pocetku Bocu, kao veoma stidljivog coveka, uopšte nije bilo lako nagovoriti da nešto otpeva. Morali smo Wostok i ja zajednickim snagama da mu guramo diktafon pod nos, pošto bismo ga relativno dugo vremena obradjivali. Danas stvari idu puno lakše, mada se u suštini princip rada nije promenio. Ja mu pustim muziku u pozadini i neki glas na koji on može da se ugleda, a zatim mu dam neki tekst koji on slobodno interpretira. To je vremnom pocelo da ide tako dobro da ja više uopšte i nisam brinuo da li ce to što on istripuje ispasti dobro. Dobra stvar jeste da on reci i pesme može da iskrivi na vrlo kreativan nacin, ali teško da to može ikada da ponovi. Nikada ne znaš šta se u tom loncu kuva. To i jeste najšarmantnije kod Boce. Ali i prepreka ma kakvom pokušaju da se realizuju live nastupi!
Da li su tvoji "produkti" namenjeni iskljucivo srpskoj publici, ili si pokušao da to plasiraš i u Holandiji?
V: To što radimo je namenjeno uskom krugu prijatelja i fanova. Šta se izvan toga dogadja pravo da ti kažem i ne znam. U izgledu je saradnja sa Vudu Popajem…Sve u svemu nisam previše opterecen afirmacijom jer smatram da treba raditi i maksimalno uživati u tome, a da ce vreme žetve vec doci. Bavljenje muzikom je, u mom slucaju, puno više od obicnog hobija. U odredjenom periodu muzika je bezmalo spasla moj život, i bez muzike svakako ne bih bio ono što jesam. Ponovicu onu staru akcijašku uzrecicu koju je verovatno i sam Boca nebrojeno puta ponavljao kao mladi akcijaš na radnim akcijama s pocetka pedesetih: ''Mi gradimo prugu, a pruga gradi nas'' .
Koliko i kako se Wostokove aktivnosti ukrštaju sa tvojim radom? I kakvo je tvoje mišljenje o vršackom undergroundu, koji je nastavljao po svome sve ove godine, bez obzira na to šta ce neke tate iz "velikih" gradova/centara da im kažu?
V: Pa moje i Wostokove aktivnosti su u suštini veoma povezane. Grupa Tehno muda su poceli tako što smo za cd ''Tehnomuda!" crpli nekakvu idejnu osnovu koja je vec bila formulisana na stranicama fanzina Krpelj, kojeg Wostok uredjuje. Dakle tekstovi vecine pesama na prvom albumu su preuzete iz Krpelja. U tom smislu je i prvi album TehnoMuda! i najkompaktniji što se tematike tice - imbecilini (rasprljeni!) tekstovi ravni onima na prvom albumu Ramones-a, ali još ''neodgovorniji'', gori.
Što se tice ''vršackog undergrounda'', znaš kako, u Vršcu tj. u mojoj mesnoj zajednici postoji nekakva tradicija preuzimanja stvari u svoje ruke, što se osmišljavanja (sopstvene) zabave tice. Pri tome mislim na tzv. KEC, klub koji je postojao u prvoj polovini osamdesetih u mojoj MZ. U njemu je bilo svirki, pozorišnih komada, pila se Babovaca (krajnje kisela & skupa rakija od jedne babe iz komšiluka), Marko Brecelj je izvodio striptiz pošto je sedam dana prerano došao na koncert… Da ne zaboravim provokativne kabare veceri kantautora Miše Mangupa, koji je tada doživljavao svoje finest hours. To je bilo vreme kada smo Wostok i ja verovali da sloboda, ona umetnicka a i bilo koja druga, može biti osvojena. Iza toga je stajao neverovatan entuzijazam da ne kažem naivni aktivizam, koji su ishodili u velikom osecaju samodovoljnosti. To je dakle mac sa dve oštrice, jer stalno preti da stvar eskalira u jeftini lokal-patriotizam i ekskluzivizam (što bi se sigurno i desilo bez Wostokove komandantske palice). Ova scena sigurno nije bila interesantna ni profitabilna politicarima iz centra. U centru još i sad stanje odgovara uzrecici ''koliko para toliko muzike", dok u manjim sredinama važi ''koliko entuzijazma toliko muzike''.
Imam utisak da ljudi misle da ako preuzmemo trendove i pevamo isto što i oni na Zapadu pevaju, da cemo tada dakle i mi brzo postati bolji ljudi, da ne kažem Zapadnjaci (ovde sledi grohotan smeh: ha, ha, ha, ha!).
|
