Intervju VELIKO PREDSTAVLJANJE ili Kako ubiti veliko slovo
* za početak, kakva su tvoja dosadašnja iskustva s poezijom? koliko dugo pišeš, koliko si knjiga do sada objavio, zašto pišeš?
možda je pogrešno doživljavati me kao poetu. ja pišem prozu,kratke priče. je, te moje riče su pune simbolike i lirike, što je zapravo osnovni beleg poezije,pa ipak moram priznati da izbegavam pisati pesme. naravno, tu i tamo ubodem koju.. na primer, dešava se da započnem pisati neku pesmu, pa se to onda proširi i na kraju završi kao priča.
oduvek sam imao taj problem s poezijom, jer nisam mogao da pronađem način da se nosim s određenim pravilama koja ona zahteva od jednog autora. jer poezija mora biti kratka, konkretna, kompaktna što može biti pravi problem. mislim da sam našao neki kompromis pisanjem lirske proze.
pišem odavno, ali sam imao par nekoliko godišnjih pauza. i svo to vreme, dok sam radio svašta, sa sobom sam uvek imao olovku i papir gde sam zapisivao nešto; reči, redove, linije, čak i poneku kratku pesmu. kad sad razmišljam o tome, to i nisu bile pauze več priprema, priprema za ozbilnjije, iskrenije, odgovornije, poštenije bavljenje s pisanjem.
ja sam zapravo počeo s pisanjem pesama. mislim da je to neko pravilo, to da se u ranu mladost piše poezija.
* kako ti gledaš na današnju kreativnu povezanost bivših jugoslavenskih zemalja? čini li ti se da poezija i glazba, te umjetnost općenito, ruše neke barijere među ljudima?
mislim da umjetnost treba srušiti barijere u ljudima. da nam udahne svežinu. da nam donese to svetlo tako neophodno da bismo mogli preživeti sve one kilometre mraka koje nas znaju pratiti. je, Jugoslavenske zemlje su se odalečile, kako u društvenom, tako i u artističkom pogledu. sad se polako prave ove nove veze. ali prošlost se tako brzo raspala, jer su temelji te stare kulturne scene bili lošo postavljeni, veoma nepotistički. to traje i danas, taj nepotizam, taj gerijatriski akademizam. danas imamo ovu novu šansu da zamenimo taj stari mehanizam koji je puko, i izgraditi zdrav, prirodan odnos koji je veoma bitan kao svojevidna kulturološka kičma regiona, jer svi mi, ljudi sa Balkana, imamo sličnih problema, sličnu istoriju, sličnih jezika.
* tvoje su pjesme prepune iskrene i nepompozne surovosti. reci nam otkud baš takvi motivi u tvojim pjesmama?
jezik s kojim jedan pisac govori je materijal od kojeg je on sagrađen. to je moj način. mislim, ne idem naokolo trazeči teme. ne pronalaze ni oni mene, teme. eventualno se ipak sretnemo, recimo u baru, za šankom.. mislim da to počinje kao prijateljstvo – s rukovanjem. gde god sam prepoznao tragove sjete – ušao sam. nekako umem da se navučem na određene teme. na određena lica, boja, zvukova.. mislim da sam jako navučena ličnost. pravi ovisnik.
* kome se zapravo obraćaš u pjesmi „balada o starom keru“(1)? kome su namjenjeni stihovi; „…gde je tvoja sjena, čoveče? gde ti je lice? eno ti tvoja vrata, čoveče…“
to zapravo nije obraćanje. ne vidim sebe kao profeta. ne volim ići naokolo deleći lekcije.’stari ker’ je nastao veoma prirodno. to je rezultat jedne duge potrage ka sopstvenoj estetici književnog stvaranja. zatim sam napisao ’stari ker, revisited’. tu je kraj. mislim da sam izašao čist iz te priče. to je zapravo duga priča. počela je u jednu moju kratku priču zvanom ‘Dueti’. onda sam nastavio rad u priči ‘Snjegovi ispod nas’ - mislim da sam počeo slediti određenu liniju i da če me ona odvesti do mog prvog romana.
* koji su pisci i pjesnici ostavili najjači utisak na tebe? Da li je poveznica tvog pjesničkog izričaja s kasnijim radovima Charlesa Bukowskog samo subjektivni doživljaj čitatelja?
|
|
|
|
navikao sam da me porede s Bukowskim. sumnjam da je to zbog rakije. ne znam, mislim da je u pitanju naracija, atmosfera.. ali, šta znači biti blizak jednom autoru?! to znači prepoznati njegov bol, prihvatiti ga. preuzeti njegov krst i poneti ga dalje. drag mi je matori, ne krijem. čak mislim da je slika o njegovom delu lošo plasirana u javnost. on važi za nekakvog kenjatora, matorog jebača koji pije naokolo i kladi se na trkama, ne?! nije tačno. nije ni važno. slike su gotovo uvek pogrešne. ja ne volim poete. mislim da je poezija najužasniji vid književnog djelanja. ne znam, poezija me je gotovo uvjek zamara, nikad je nisam mogao razumjeti niti shvatiti te silne poete svetske literature. puno je magle tu. one pjesnike koje ja volim su zapravo muzičari. volim Staplesa, volim Lanegana. tu je Waits naravno, Cohen, Cave.. to su izuzetni pjesnici, vrlo konkretni i nedvosmisleni. to su ljudi koji i te kako mogu nabaciti par metaslojeva koji zatim komuniciraju s auditoriumom na vrlo različitim nivoima. taj utisak je moja konstatacija, moj zahtev, i to su pravila, da ih tako nazovem, koje važe u mojim pesmama. ja tražim reči. ja moram da zalazim na samoj ivici reči i opipam dal je dovoljno ostra. dal može ostaviti trag, luznu, dal može da zaseče. jer to je i funkcija poezije, da ostavi ranu otvorenu kako bi svi mogli videti njen izvor, razlog priče.
* reči nam nešto o svojoj glazbi koju stvaraš te da li se i kako se ona isprepliće s tvojom poezijom?
radi se o glazbi namenjenoj teatarskoj pretstavi. ja sam pisao glazbu za profesionalni teatar iz Kumanova. bolna priča, Goli Otok i sve to. ta mi atmosfera odgovara, to je moj teren. ta žestoka melankolija, tužna i puna ljudske patnje. teatar je prava stvar za to.
mislim da sam se glazbom bavio oko 2-3 godina. počeo sam pisati stihove i muziku, a zatim sam ostavio reči i prešao na instrumentale. kamerna postava; gudače, duvače, pijano i naravno vibrafon. isprepliće se naravno. radi se o istom senzibilitetu, istoj podlozi, istom nagonu kreirati te slike, moje slike koje se kreću kao neka vrsta teatarskih scena, činova. radio sam i nešto za jedan kratki animirani film ‘Stray’ - nešto slično Sent- gziperijevog ‘Malog princa’ - ta njegova istraga, taj seriozni poduhvat da razume ljudsku narav. ljudsku glupost. da pronađe svoje mesto u kompetitivnom i ravnodušnom svetu.
* i za kraj, reči nam nešto o svojim planovima za budućnost.
porodicu. obitelj. žena, deca, pas. znate vec.. pelene i ta sranja
|
